Miroslav Mika Antic - neki pesnik iz Mokrina Umetnost

Mit o ptici

Budi oprezan, rekoh sebi. Budi isuviše oprezan.
Valjanost pomnog motrenja na takve oblike zbivanja
koji se izluče jednom, pa bezbroj puta umnože,
zove se: mogućnost mogućeg.
Tako ti dokažu sve, a zataškaju objašnjenje
kako nastaje ličnost.
U mnoštvu istih klikera dete će svaki razlikovati.
Ne zna da kaže po čemu. Ne zna to ni da nazove.
Dete ne zna vajarstvo, ali prepoznaje oblike,
jer im pripada.
Budi oprezan da se ne svrstaš u ono
što ne zaslužuje čak ni da bude opovrgnuto.

U redu, rekoh. Poznao sam vas, ptico.
Sad vidim da vas nisam stvorio hotimice
niti mi se vaš izvanredni oblik iznenada dogodio.
Vi ste nešto od mene samog, lepa ptico,
i vraćeni ste mi sasvim prirodno
kao što su mi,
kad sam rođen,
polako vraćeni zubi,
čvrstina pršljenova, radoznalost, ili dar govora.
Vi ste vrhunac kretanja. Mog i vašeg.
Zanemarivanje vremena. Mog i vašeg.
Sažetost bezbroj gipkosti u jedan beli gest.

Držao sam je eto, eto na svom drhtavom dlanu.
Držao sam je pažljivo, šćućurenu i mokru.
Bila je meka i prozirna poput svetlosti kandila.
Osetih kako vetar u mirisavom mlazu
paperjasto treperi uz moje uši i nozdrve
slaveći svojim pra-šapatom ovaj toržestveni dan,
dan na koji se namotavaju prostori.
O, zemljo, rekao sam,
vidite šta smo stvorili vi i ja!
Načinili smo krila što ne rastu iz tela,
nego iz duha ove ptice.
Načinili smo čaroliju što nikad neće ostariti.
Načinili smo biće koje je vršnjak večnosti.

Ulepšavanje nevidljivog

Usuđujem se da pomislim ovako:
u početku je morao biti neki kraj.

A da bi postojao kraj,
sve je to moralo da se dogodi iz kretanja.

U vreme kad nije bilo predstave
o sadržini vremena,

u prostoru u kom nije bilo pomisli
na suštinu dosezanja,

pre kretanja je morala biti namera
začeta kao plod bar jedne posledice odvažnosti,

koja je uzrok uzroku što u spirali ronim
u unutrašnji vrh neshvatljivog i nemogućeg.

Pre početka i kraja, pre kretanja i vremena,
uoči prostora i namere, bila je, eto, ta odvažnost,

kao predak svih stvari što su se na trenutak
zagrcnule od prevelikih želja.

Gde su potonje svetlosti i zakasnele vatre?
Gde nebesa i vode? I gde tek zemlja?

I gde je ova vrsta stvorenog
kojoj pripada i moj svet?

I gde je posle života smisao, koji se tek nakanjuje
da začne glomazni besmisao naslućenog?

Ovako bih se, dakle, usudio da pomislim:
pre svega morala je biti - želja.

Sve što mene izgovara,
dok opekline stoletnog ostavlja u mom umu,

sve što me izvodi iz zemlje i uvodi u vatru:
čitanje skromnih i oholih slojeva moga postojanja,

čitanje i dozrevanje mojih moralnih prizora,
satiranje kultura i nešto od one mahnitosti

kojom se branim kao da nikad ranije nisam bio ja,
a besanosti žig mi govori da sam bio,

da sam mnogostruki glasonoša, i da se vraćam
u jatima, kao civilizacije, kao kosmički zdenci,

- sve što me tako izgovara, u ovom danu koji se osipa,
doista može stati u tri želje.

Pa evo, rekoh ribi, sebičnost jednog od mnogih
neiskazanih mene, saleta između potiljka i beonjača,

nalaže mi da od te vaše, sad oživele,
porozne telesne sablasti

- ili ne znam već šta ste,
ovako ponovo stropoštani u šupljikavost -

zatražim tri mogućnosti da misaono savladam
pitanja što me pohode.

Prvo je moje mučenje:
da budem mlađi od svojih uspomena.

To je nekako počasno isto, kao i prolaženje
ispod zasvođenosti vremena, vetra ili duge.

Drugo je moje mučenje
da budem neuhvatljiv u mislima.

Da, dok boravim u njima, budem ipak
za nepreglednu beskonačnost ispred.

Da budem, dok boravim u njima,
jednu predivnu vrhunsku drevnost posve iza.

Da budem, dok boravim u njima,
očito brži i nedostižniji u svim pravcima prostiranja.

Objasnio bih vam taj svoj način,
koji se ovde smatra beznadežnim: razumeo bih

da li je kretanje starenje prostora u nama,
ili starenje nas u prostoru.

I treće moje mučenje:
da postajem sam sobom kao vi.

Spreman sam, evo, da bez velikog čuđenja
prihvatim poverenje u kakve god vi zatražite

vrste drukčijeg razumevanja prostora
i objašnjenja drukčije sadržine trajanja,

sisteme drukčije živog i univerzume
koji su ono čime mi nešto stalno preti.

To bi mi vrlo pomoglo
da u konačno smestim beskonačnost

i da ne strepim da li ću samo oživeti,
nego da se umnožavam, čak istovremeno, svakada.

photo:http://s184.photobucket.com/

Cekanju dodje kraj

Sta mogu ja da kazem o toplom oku izvora, tako sablasno precistom i tako glatko gordom?
Mirisalo je na nesto devicansko i oporo. Na nadremanost i gipkost. Tako se, valjda, odlivaju sve spore drevne misli i tamna mudrost dubine koja u sebi nosi nesto jos dublje i davnije.
Poskidali smo odecu i skocili u vodu.
Vreme, za koje postoji izvesna nada da protice, umirilo se i zgrusalo u pogasenim plicacima.
Ronili smo i trazili.
Sada nas je bilo cetvoro: dve mreze i dva tela. Njena je lovila mene, moja je lovila nju.

U prethodnim zivotima, sto su mi se dogadjali poslednjih dana aprila i prve nedelje maja, u ogledalu vode upoznao sam lice njene detinje duse.
Sad sam je dodirivao od tabana do kose i oseaco, glatko, kako po meni ostavlja svoj lelujavi rukopis.

Na drugom kraju izvora devojcica se grcila obavijena koprenom moje treperave neznosti.

Doplivao sam do nje, probio se kroz mrezu i nacinio telom kavez od zagrljaja.
Mreze su se zamrsile i pomesale niti. Umesto da nas ulove, mi smo ulovili njih.
I motali smo u vodi moji dusu na njenu i njenu na moju. I prvi put sam shvatio da je ovo, sto cinimo, mnogo vece od ljubavi. Da plivamo kroz vecnost.

Lična pesma

Ako hoćeš da si nešto
sasvim svoje,
sasvim lično,
ništa na tom belom svetu
ne sme da ti bude slično.

Možeš svemu biti vična,
al’ drukčije sve da umeš.
I toliko neobična
da ni sebe ne razumeš.

A znaš šta je neobično?
Znaš šta nikom nije slično?
Ti si.
Lično i prilično
i odlučno. I odlično.

Torba

Nikad te nisam ništa iskrenije molio, od ovog
što ti sada govorim, sine moj.
U naježenom vetru večeri drveće otresa s
leđa suvi bakar. To se dogegao septembar.
Ti sutra polaziš u školu.

Okna mirišu srebrno i zeleno na prve severne
magle i prve kiše. Vazduh se para kao
paučina i sav je izbušen kricima divljih
jata što se sele na jug.

Popodne kupio sam ti torbu. Tvoj prvi teret
u životu. Držiš je praznu kraj uzglavlja.
S njom ćeš prespavati noć.

"Prazna je torba najteža" - pevaju Cigani dok
se vuku niz bespuća. Ja u sebi pevušim:

"Prazna je torba bogatstvo, jer u nju staje
mašta svega što živi i želi. U punu ne staje
više nijedna mrva sna.
Nijedna gipkost ovog pomalo okoštalog sveta."

Tu pesmu, možda, retko koji mališan čuje od
svoga oca, dok prima u šake sudbinu.
Otac Don Kihotov, Servantes, rekao je svom
sinu: "Ko premnogo u torbu trpa, poderaće je."

A i ljudsko oko je torba. A i ljudska pamet je
torba. A i ljudsko srce je torba. Sve su to
torbe bez dna.

I mogu mnoge hiljade pokolenja stavljati u
njih pregršt zanosa, nežnosti, nade, još
uvek ostaće mesta za nove, šire proste,
još uvek ostaće mesta za nove radoznalosti.

Jos uvek ostaće mesta za mnogolike svetove
koji na prstima prilaze i nose ispod kože
toplije i belje ljubavi.
Jer sutra nema jedno obličje, sine moj. Postoji
veliki broj budućnosti.

I moraš imati dalekovidu moć proricanja da
se ne zgrudvaš u samo jednom vremenu.

Ne znam grešim li ako verujem: ipak je sve
tako lako poderivo - sem čoveka.

Možda...

Možda bi bilo uputnije da samo opisno govoriš
o vodi da je mokra,
ili o snu da je nestvaran.

Da bi to utvrdio, a zatim i propovedao,
morao bi i sam da budeš san i voda.

Kako se na jeziku tečnosti kaže
to da je voda vodi, posve sigurno, nešto suvo?

I na jeziku nestvarnog - da je san snu java?

Ne može se o tome razgovarati ovde.
Ne može se o tome razgovarati ni uz put.

Ako si od svetlosti načinjen, sigurno znaš
da li je objašnjavanje uopšte nekakvo davanje.

Možda je svetlost jaukanje tame za ljubavlju?

Savrsenstvo vatre

Znam da ja nisam u svemu samo čovek.
I sad sam upotrebljen tek uz put.

Nevolje je u tome što ne znam kako da prepoznam
gde sam udešen tako neverovatno nesrećno

da upetljavam sebe u pretakanje večnosti u večnost
i svemu pristajem da sam posuda,

da sam ram koji obmanjuju da je ikona,
da sam ikona koju varaju da je boja,

da sam boja kojoj predskazuju da je smisao,
i da sam smisao koji, na kraju, ne zna se šta je.

Da li ste odgonetnuli to volšebno, to složeno,
što nazivamo u sebi: prepoznavanje poznatog?

Ako te uprlja blato i otruje gorčina
oni to sigurno čine iz njima časnih pobuda.

Moralni zakon vode je: da udavi.
A vatre: da sagori sve što joj je u zagrljaju.

Blatu je umetnost da blati. Gorčini da je žešća.
Oni u tome vide čistotu dobrih običaja.

Sve ima svoj stvaralački sjaj i krepost.
Sve ima etiku sopstvene prirode.

Tvoje je s kim si, kud prolaziš i šta gutaš.
I zato, sve što ti je strano posmatraj

blagonaklono. Jer i tvoje je rasudjivanje,
Jer i tvoje je delanje za nekog nasilje i bol.

Ptica

Ovo mi je prišapnula jedna dugorepa ptica
brbljiva, sveznajuća, prozračna kao svetlost:

hoceš li da čuješ, prišapnula je ćućoravo,
i dotakla mi je kljunom rame i krajičak uha
i rekla mi je čaroliju: najvažniju na svetu
- to je: umeti videti vetar i čuti sneg kako pada,
i osetiti na usni zeleni ukus mesečine.

Ja sam se samo osmehnuo lepoj dugorepoj ptici,
jer i ja imam čaroliju, najvažniju na svetu
- to je: videti nečije lice i čuti nečiji govor
i dodirnuti rukom nečiju ruku i kosu
onda - kada više nikoga nemaš
kada si ostao sam,
kada jedno veliko leto napušta ove ulice
i ostavlja za sobom žute pečate lišća
po trotoarima,
u krošnjama
i u sećanju.

Riba

1.
Deca imaju običaj da kvare svoje igračke, jer traže u njima srce. Ja sam bio siromašan kao dečak i sam sam sebi pravio igračke, pa sam u njih unosio najveće svoje lepote i snove što trepere kao zvona. Ali kopkale su me žive stvari. Tako sam video srce žabe i srce konja. Video sam srce vrapca. I srce čoveka, jer je bio rat. Jedino nikad nisam video srce ribe.

Čuvao sam pačiće u šarenoj hladovini kraj reke. Postoje ribe, video sam to, koje se rode u reci, odrastu u reci, zaljube se pod mostom, ožene se pod mostom, dobiju decu pod mostom, odžive svoj vek pod mostom, odu u penziju pod mostom, umru pod mostom i nikud dalje od mosta.

Postoje ribe koje imaju snage i plivaju protiv matice prema izvoru. Razdiru trbuhe o kamenje, riju njuškama kroz mulj, ako naidju na slapove, one se bacakaju po obali, putuju preko trnja, puze po travi, dave se u vazduhu i najzad ipak stižu tamo kuda su krenule. Unatrag. Nikad ih nisam pitao čemu sve to, jer moja je radoznalost u detinjstvu bila od sasvim druge vrste. Postoje ribe koje nemaju snage. Mlitave su, pljosnate, bele kao moj dlan. Voda ih odnese u more i udavi u soli. Ali ima jedna riba, jedna čudnovata riba u šarenoj hladovini pod vrbom. Satima stoji u mestu, samo se zgrči ponekad, ali ne miče.

2.
Aha, ribo, rekao sam joj, vaše srce hoću da vidim. A ona se nasmejala: ne budite naivni, dečače, rekla je. Pa ja uopšte nemam srce, jer odavno sam ga podelila drugim rekama, morima, okeanima, barama, ko zna kakvim crvenperkama, ajkulama, kitovima ili šaranima. Ovo ovde što kuca u meni, to je druga reka, koja teče protiv ove i ne dozvoljava joj da me pomakne. Vi vidite, kaze mi ona, ja se samo malo zgrčim ponekad. Ali jača sam od svih matica na svetu.

Pružio sam ruku. Nije se opirala. Izvadio sam je iz vode. Pokidao sam joj meka usta, rasparao sam joj školjkom trbuh i otvorio je. Ali nisam našao ni srce ni reku u njoj. Šta je to, ribo lažljiva, plakao sam, jer bio sam dečak i sve mi je trebalo pet puta objašnjavati da bih stvari do kraja razumeo. Danas ...

4.
...danas kad uzalud tražim svoje srce, ja vidim da ga nemam, jer odavno sam ga podelio nekakvim morima, rekama, okeanima i barama, ko zna kakvim kitovima, crvenperkama, ajkulama i somovima. Ovo ovde što kuca u meni nije srce, nego reka, jedna žilava reka što teče protiv svih i nikom ne dozvoljava da me pomakne.

Vi vidite: ja se ponekad samo malo zgrčim, ali sad sam sve razumeo.

5.
Trčim na obalu. Tražim šarenu hladovinu pod vrbama. I zamislite šta vidim! Vidim: tu riba, tamo riba, svuda bezbroj riba što stoje u mestu, samo se ponekad malo zgrče, ali matica im ništa ne može. Sad znam: mogu i da me sklone. Mogu da me utucaju maljevima u zemlju ili razveju vazduhom kao maslačak. Posle mene će uvek postojati bar jedna riba koja će, nepomična tako i napregnuta, biti jača od svih.

Ekspres za jug

*
Sve nas je,
evo,
manje
bez povratnih karata i prtljaga
u ovom životu gde grlo rđa
od alkohola
i nežnosti,
a žene namerno nose tugu
sa one strane
do koje nikad ne dopiru
naše utrnule ruke.

Riču mi prazne boce ispod čela.
Riču kao preklana bela telad.

Zaudara mi duša na oči žena celog sveta.
Na slavoluke i luke.
Na lutke i belutke.

Riču mi prazne boce u glavi.

Molim da neko razume
ove dobre trenutke,
kad vadim iz dužica suze
i vadim iz suza belutke.

Molim da neko razume
što imam u mesu šume
i neba rumen grumen
dok ćutim ovako glasno
i urlam ovako ćutke.

*
Onda me utovare negde
na koloseku nekom
drugari kondukteri,
koji mi oduvek liče,
uparađeni neuko,
na penzionisane cirkuske lavove.

Onda mi neke sanjive tetke
drže glavu u krilu
i nešto divno mi pomažu
dok mi se znoje u lice.

Onda mi uzmu dlanove,
pa nose strašno daleko,
kao kriške hleba,
kao lišće,
kao splavove,

kao aprila, tamo na južnom nebu,
one bezglave ljubičice.

Onda mi tegle bedra niz stanice
i mozak niz oranice.

Onda odjednom primetim
da je mrak u oknu osedeo.

Onda se drveću
perutaju na vetru laktovi,
i putevi na trbuhu
imaju srebrne stranice.

Onda je kupe pun nekih novih gospođa,
beskrajno belih kao sibirski predeo,
i neke gospode zajapurene kao klanice.

*
Onda se udavim u snu,
sav žut od nečije kose.

U nozdrvama mi tinja mirisav umor sena,
rogoza,
trske i njiva.

Teži sam nego zemlja
kad je pokriju snopljem.

Strašniji nego crkva
prepuna mesečeve svetlosti.

Batrgam se
i ludim,
sa ramenima od testa,
sa usnama od otrovnih gljiva,

sa grlom punim kreča,
i krvlju punom konoplje,

sa glavom od izumrlih spužvi
i srcem pretvorenim u kosti.

Onda drveće prostire šape na trotoare.
I dahće.
To je vetar.

Oprosti,
oprosti rođena mladosti,
za ovo malo nakazne nežnosti
u kojoj smo poslednji gosti.

Samoća

Najveća slova ljubavi:
onaj glupi septembar
kad sam se pravio važan
da nikog nisam voleo.

A jesen svima zlatna,
a samo meni bakarna.
Da, pravio sam se važan
da nikog nisam sanjao.

A samog sebe sam boleo
i sav se od sebe razboleo,
i sebe u sebi mučio,
i sebe u sebi proganjao.

Najveća slova sramote:
kada sam bez stida dovlačio
zvezdama gradska neba
u moje žedne oči.

Najveća slova tuge:
to, što sam se šegačio
i pred svima junačio,

da posle
u samoći,

nos zakivam u jastuk
čekićem umorne glave.

A noći vrtoglave.
Plave.
A ja ne mogu da zaspim,
već sanjam vreo od jave.

Najveća brbljiva slova:
sve ono što sam krio.

Pred celim svetom sam bio
baš to što nisam bio.

Najveća slova ljubavi
i slova mog dečaštva:

kad jedan namćor u meni
hrabrošću bogat pred svima,
kad ostanemo sami
preda mnom pocrveni

i drhti od siromaštva.

Lepo smo udesili stvar

Lepo smo udesili stvar, o uganuto doba naše mladosti. Iz velikih daljina laje dan. Vetar klija kroz grane. Pupoljci vetra.

Tinjaju jutra. U pepelu tišine tek poneki plamičak ili žar; ne volim malokrvna svitanja pod koja ne bih pristao da se potpišem. Hoću da kipe i da se prosipaju izvan ramova moga vida.

Paljbe lasta i dalje mi se rugaju brzinom i lepotom. Plotuni mogućnosti da munjevito iščeznu. Treba izići iz sebe kroz neshvatljiva raskršća, malo zamišljen, verovatno.

Sve mi se više čini da je ozbiljnije biti večan, nego pripasti porubljenosti vremena. Falsifikujem zato potpis mog neponovljivog sebe u dnu jednih ogromnih staklenih vrata i odlazim neopaženo u jaru.

Šta će mi biografija koju sam već doživeo. Da bi mi ovaj život bio bar malo životniji, moram ga opet izmišljati i proći kroz najdeblje staklo, ne zamrsivši usput nijednu boju svog čuđenja.

Ja ne slikam kad živim. Ja samo ulepšavam nevidljivo.