Miroslav Mika Antic - neki pesnik iz Mokrina Umetnost

Uspavanka na domaku svitanja

Sve nas je,
evo
manje
bez povratnih karata i prtljaga
u ovom životu gde grlo rđa od alkohola
i nežnosti,
a žene namerno nose tugu sa one strane
do koje nikad ne dopiru naše utrnule ruke.
Riču mi prazne boce ispod čela.
Riču kao preklana bela telad.
Zaudara mi duša na bezbroj najlepših očiju.
Na slavoluke i luke.
Na lutke i belutke.
Riču mi prazne boce u glavi.
Molim da neko razume ove dobre trenutke
kad ležim na mokroj travi
sa suzama suvim i plavim.
Molim da neko razume što imam u mesu šume
i neba rumen grumen,
dok ćutim ovako glasno i urlam ovako ćutke.

Šefe,
ako boga znate, šefe,
kad polazi poslednji voz u naše slepoočnice?
Ako ima vremena,
pustite nas da se ljubakamo ovako među prtljagom.
Otvorite širom sve skretnice.
I blombirajte kočnice.
Ima nekadm
pa nam je neko veče životinjski drago,
a ni sami ne znamo zašto je drago.
Ima nekad,
pa se po neka stara noć dugo seća
naših prstiju isprljanih od krvi
i poljubaca koje smo u pola cene prodavali.
Možda smo iskreno hteli da se ova stanica zove:
sreća.
Pa šta ako i nije: sreća?
Možda se mi i nikad nismo poznavali
a sve vreme se mislilo
da smo se divno poznavali.
Šefe,
ako boga znate, šefe,
kad ide poslednji oz u naše izgužvane
prastare kože?
Da li primate možda umesto novca cveće?
U redu:
napišite nam dve karte dokle se za jedan buket može,
a neće,
a nikako se neće,
a užasno se neće.

Kad ti voz ode,
sakrij pod pazuh smotuljak moga duha.
Biće mi lakše da sve zaboravim
ako znam da me se neko seća.
Biće mi lakše ako znam
da smo skuplje plaćeni tamo
gde smo se besplatno delili,
nego gde smo se pogađali i prodavali.
Inače,
ako misliš da se ova stanica zove: sreća,
izvini,
uopšte se ne zove: sreća.
Ako misliš da se nas dvoje nismo poznavali,
izvini,
mi smo se divno poznavali.
Hoću da podelimo noćas
ovu poslednju krišku sna i ćutanja
i sažvaćemo je
svako nad svojim krilom alapljivo i gladno.
Zar ne nalaziš da je dirljivo smešna
ova mala čekaonica između lutanja i lutanja?
U redu:
presedećemo još koji nestrpljiv sat,
a onda jutarnjim vozovima otputovati,
otputovati,
otputovati,
bajagi – iznenadno.

Ostani tako i ćuti.
Pogledaj: pod oknom trg.
Mala drolja – subota u krznu od inja.
Sasvim mala,
mala zabludela subota
sa podsuknjom od taftanog praskozorja
i brošem uličnog fenjera od prekoputa.
Voleo bih da shvatiš zašto sam ponekad tako vreo
kao jug.
Pa ja sam,
rođeno moje,
u krvi stvarno jug.
Jug moraš da razumeš zašto je i plug u drug.
Moraš to da razumeš dok se ovo severno lišće
kovita,
kovitla u krug
i vetar kroz naše glave
rominja,
plače
i luta.
Jug moraš da razumeš zašto ore,
ore,
ore …
Jug moraš da razumeš ove zore.
I kroz sve zore.
I da oprostiš što ništa bolje ne umem da ti kažem
sad kad se poslednji put voli.
I da oprostiš što te ranjavim poljupcima
budim iz sna.
Ali ako smo se u ovoj čekaonici naše ljubavi
poskidali goli,
od strašnog umora,
od strašne sramote goli,
- onda bar budimo kako treba goli
od zvezdanih visina do dna.

Sedi malo i ćuti.
Pogledaj za oknom: lađe. Svaka u oku po jedno uzglavlje ima.
Odlaze u svoje meblirane zalive
da sruše jarbole butina i skinu jedra veša,
da se pošteno odmore od plovidbe među gadovima.
Spuštaju kapke na srcu jeftine prodavnice šarenila
sa poderanim čarapama i prstenjem od lima.
Vuku se ulicom našminkane fabrike mleka
koje su dojile prolaznike ko zna po kakvim gradovima.
Pogledaj:
za oknom nebo izvrnulo dlan.
Lete trotoarom papirići neba i jeseni
kao pregršt uvelih makova.
Tako bih želeo da svi usne
jedan veliki i topli san.
I ovi železničari,
što se odvlače posle noćne smene
u trećerazredne hotelske sobe svojih brakova,
i ovi sa šeširima,
i sa kapama,
svi što su pretplaćeni na sigurnost,
na isti ukus nežnosti i topline,
tamo gde se iz dana u dan istim lažima
ispisuje ta isto bespomoćna hronika,
tamo, gde kad se probude
ostavljaju samo oblike svoga tela
u vrelom zadahu posteljine
i pljuju na pod,
i kašlju u ogledalo dok se umivaju,
i mokre u vedro ispod umivaonika.

Ja znam sva svratišta i zavetrine.
I garsonjere – šiparice
čiji poljupci imaju ukus maminih saveta
i ostavljaju po koži stidljive tragove.
I budoare – udovice
gde te teraju da se skidaš pred slikama pokojnika,
pred ogledalima
i psima.
I ćumeze – matore frajle
gde ti pred noge skrušeno prostiru pragove
i čuvaju u patosu svrčke kad dođe zima.
Moja ljubav je stanica.
Bunovna čekaonica
u kojoj nema vremena ni da dosadi ni da zaboli.
Jedva ću stići pre odlaska
da se umijem u tvojoj žutoj kosi loman.
Hreo bih toliko toga da ti kažem.
a ne umem,
ne umem ništa bolje sad,
kad se voli,
poslednji put uoči brodoloma.

Hodajuci na rukama - XV, XVIII, XIX

I ovako je rekao:

"Treba dopustiti mislima da se smire i stalože,
da bi vam od svega ostalo tek nekoliko reči,
oljuštenih i čistih, lišenih nepotrebnog.

Sve teze se odlučujem na upotrebu govora.

Velika je to smelost i opaka je nevolja,
i beskrajna je slava i čudovisan jad,
usuditi se kazivati.

Sjaj i dragocenost vatre. Nemir lišća i oblaka.
Čvrstina i grč planine. Istrajnost jezerskih
voda. Dah vetra u dolinama. Miris sunca
u semenju.

Sve su to dostojanstva pred kojima sam
postidjen i kad pogrešno slušam, a kamoli
kad pokušam i da ih objavim rečima.

Govor je opasna umetnost.”

A zašto nam je potrebno da znamo svetle
reči?

"Da ih u sebi nosimo, prostodusne i smirene,
kao čestitu opremu protiv lukavstva i zablude”.

A koliko je potrebno takvih istinskih reči
da se ispuni život?

"Deset. Mozda čak dvanaest. Ko shvati tih
dvanaest reči, uspeće da odabere na kraju
onu najsvetliju i odbaci sve ostale.
Jer u poslednjoj reči sadrži se sav govor."

A zasto nam je potrebno da znamo najčistiju
reč?

"Da je u sebi ljuštimo kao svoj način ćutanja.
To je jedini ključ kojim se može otvoriti
najtvrdja stvar na svetu”.

Proveo sam dve nedelje kao u blistavom
bunilu, trudeći se da izdvojim bar
nekoliko reči za koje doista verujem da su
neukaljane.

Prvo sam rekao : majka. I ponavljao: majka.

Kad mi se sasvim učinilo da je ta reč od
svetlosti, odlučih da je progutam kao
malenu semenku i sačuvam za sebe.

Da je nikada vise ne upotrebim uzalud.

Onda sam pokusao da me misao o njoj
provede kroz kamenu liticu.
Udario sam čelom i pao licem ka zemlji
sa punim ustima mleka.

Govorio sam mlekom. Vilice su mi bile
otečene i rovite.

Onda sam rekao: život. I rekao sam: sloboda.
Ponavljao sam te reči.
I kad mi se učiunilo da imam u ustima svetlost,
odlučih da ih progutam kao zalogaj saća
i sačuvam u sebi.

Da te dve reči nikad ne upotrebim uzalud.

Dogodilo se isto. Udario sam čelom o liticu
pred sobom i pao licem ka zemlji sa punim
ustima vatre.

Govorio sam zar, i desni su mi bile u plikovima
i ranama.

Izabrah jos neke reci. Dugo sam ih ponavljao.
I videh da govorim meso i da govorim
dim. I videh da govorim kisu i da
govorim korenje.

Skoro sam se udavio.

I tek tada sam shvatio da svaka reč na svetu
sadrži u sebi govor, ma bila i najobičnija.
Rec: ptica. I rec: hleb. I sreca. I ljubav.
I istina.

Jer veličina reči nije u njenom značenju, nego
mome značenju.

Zagrizao sam vetar na samoj ivici usne,
tu gde počinje osmeh.

Jesam li, najzad, siguran? Ako ni u šta drugo,
bar u svoj neuki um?

Amsterdam

1.
Ovaj život je veliki bezazleni brod što o kamenje krvari bokove i muče po ostrvima, zarivajući rogove jarbola suncu ispod struka.

2.
Kapetana sam bacio u more, iskrcao sam posadu, i sad na svoju ruku napuštam zagađene dokove, gladan bezbroj drukčijih strana sveta i žedan najdaljih luka.

3.
A tako je dobro što nisam otputovao, na primer, fijakerom niz drum stari, ili se dosadno lupao u vozovima, zevajući u jednolike stanice uz prugu. Jedan brodolom više ili manje - to ionako ne menja stvari. I ne utiče na dugu.

4.
Nisu me udavile kreolke juga u bedrima i svili, ni bele mumije severa u krznu svojih dlanova. Nikome nisam kupio srce od kolača i nikom oči pozlatio.

5.
A to što sam ponekad, u tišini nečijih obala ili stanova, bio neverovatno nežan, nežniji nego svi aprili, ja sam to mozgom platio, i krvlju stostruko preplatio.

6.
Ovaj život je veliki i bezazleni brod, a ja zagrcnut od vazduha i pića, kuvam ručak u kompasu i nikako mi ne priliči da noćim u istim lukama.

7.
I sav sam divalj od sreće što sam izneo glavu iz prošlih i budućih krvoprolića, preobraćen u ludu, u pesničku životinju, koja sve pipa u snovima, a mašta samo rukama.

photo: flickr.com - by gregoriamcgregor

Poraz jedne zvezde

Moj umor potice od zvezda. Nad nekim krovom, u nekoj krosnji, na vrhu nekog grebena, vidis kako na tebi dolazi sjaj udaljenih i davno pomrlih galaksija, te da nista ne pocinje od tebe i da se u tebi nista ne moze zavrsiti.

One ti kazu: izmisli da tvoji okeani imaju ukus soli koji nije nalik na so ovih nasih okeana sto su bili.

Izmisli da planine imaju drugu grbavost, svetlost, drugu prozirnost, zemlja drugu mekotu...

Izmisli, vicu mi one svojim zutim glasovima obojenim sa nesto malo crvenog, izmisli, vicu da tvoje alge imaju drugu klizavost, da tvoji talasi imaju drugu boju glasa.

I jos mi vicu: zar mislis da su Gonzalo Nodal ili Vikinzi, Kolumbo ili ma ko od njih, vadili rukama kontinente iz mora?

Zar mislis da ste vi na zemlji sami stvarali boje, ukus aprila, miris sna? Zar mislis da stvarno mozes biti nesto drugo nego sto smo mi bili od postanka?

Govorim tako sa zvezdama. Kao sa smrcu. Ja znam da su one odavno negde umrle, u tim prostranstvima moga oka.

Kad uhvatim njihovu svetlost u dlanove, ona se raspada kao rondjave svetle krpe i kida kao pepeo. Jer, zvezde su odavno umrle. Ovo je samo svetlost koja dolazi do njih, bas kao sto ce jednog dana svetlost mojih snova doci do nekog drugog i dotaci mu rame ili uho, usne ili onu lepotu oka koja se naziva osmehom.

Govorim tako sa zvezdom. A ne mogu jos da umrem, iako mi svaka stvar koju srecem govori kao pokojniku. Ne mogu da umrem zato sto mirisem na ribu, na vodu Dunava, na travu koja nice oko panjeva, na tisinu... Stvarno, mirisem na tisinu.

Onda: uhvatim sebe da je sve to vec nekad bilo. Bili su cvetovi, bio je april, bili su tihi koraci po vodi, bio je smeh koza pretvoren u iskezenost, bila je dobrota i zlo, puzevi, skoljke, ljigavost riblje koze, sve je vec jednom tako davno bilo, kao moj lik, moj hod, moje moranje, moja usamljenost, moja vrtoglavost koja se rastavlja, dise, ide nekuda i posle mi se mrtva vraca.

Zaklopim oci. Ali to ne znaci da sam ugasio sazvezdje. Nebo moze biti siromasnije za jednu mrtvu zvezdu ili mrtvu galaksiji, ali ne i za njenu svetlost.

Nad nekim krovom, u nekoj krosnji, na vrhu nekog grebena jedna nova planeta koja tek raste iz pramagle, znam: vec je umorna od mog umora.
Neka nova planeta koja tek raste iz pramagle.

Kad bi jastuci progovorili

Kad bi jastuci progovorili o tome šta neko sanja i krije, kada bi zaista progovorili o tome šta neko radi kradom, o devojčici, na primer, što imitira starije i nešto spletkari... spletkari, sva izbrljana pomadom, ili o dečaku što se tupim žiletom brije - kao: kuburi čovek s bradom, i sve ostalo kad bi progovorili o tebi i o meni, bilo bi da se plače i smeje i da se pocrveni.

Srecom: jastuci ništa ne govore. Čuvaju milion tajni u mekoj belini perja. Oni su kao ladje, velike bele ladje, što plove u nemoguće, u snove, u bezmerja. Uveče te odvedu. U zoru te dovedu, i zna se: sve je u redu...

Photo: odlican.com

Hodajuci na rukama - Nosac (IV - VIII)

IV

Tu večnost sklupčana drema na pragovima kuća.

Vidici su ti komšije. Stanuju preko plotova. Lepo ih možeš dodirnuti, baš kao i pun mesec što ti obično noćiva u saksijama u prozoru.

Tu se večito govori davno sažvakan govor, vidi dogledan vid, dotiče dotaknut dodir i čuje doslušan sluh. I samo od tebe zavisi kakvo ćeš sutra objaviti. I samo od tebe zavisi kakvo ćeš sutra prećutati.

Zar to ne liči na slobodu?

Tiho, da ne čuje drveće. Spava krošnja uz krošnju. Spavati u svom snu, to mora da je strašno siromaštvo.

V

Strahovite se visine kriju u niskim stvarima. Strahovito je trajanje zgusnuto u trenucima i dostojanstvo u nečemu skromnom i nenametljivom.
Eto, to su me učili da mislim i da osećam.

U glavi jednog cveta ima i blata i korenja, pa ipak miriše na svetlost i miriše na vetar.
U jednoj kapljici meda ima i sunca i livada. U jednoj kapljici kiše tinjaju okeani.
Svet se, u stvari, sastoji samo od naših razmišljanja.
Tako su mi govorili i ja sam verovao.

Pa što sam posle toga u svojoj kristalnoj glavi uopšte imao razloga da negujem i sumnje?

VI

Sad vidiš zašto te do sada nisu ozbiljnije shvatali. Teško te je prepoznati u nečem što se ne umara, i razumeti ko si, tako mnogostruko razdeljen.
Neshvatljiv je to podvig otkriti dostupne stvari.

Stalno te uzalud traže na sasvim pogrešnim mestima. Porede te sa snovima.
Ne znaju da bezazleno viriš bez mržnje i ljubavi iz nekog žumanca svetlosti, iz kog se svake zore legu ptice početka.

Ipak, ti nisi samo posmatrač nečeg što mirno protiče. Zovem te besmrtnim imenom, jer učestvuješ u trajanju.
Sličan vetru iz kosmosa, ne gasiš se u tami. Kao ni život u snu. I dublje od sna: u zemlji.

Jedan nečitak potpis u dnu tvog desnog oka, potpis slučajne ptice koja je tuda proletela, to ti je dokaz da si ugledao svoj dolazak, oslonjen o rame vazduha i svoju čistu misao.

VII

Te, petnaeste godine, osamdeset i trećeg dana, vraćao sam se kući kroz zamagljeni lazur rane martovske večeri i ugledao na drumu povorku istih dečaka, okrenutih naglavce.

Bili su nalik na mene i odmah sam ih poznao, mada su neoštro lebdeli kroz jedva providne slojeve svojih sanjivih svetova.
Najbliži odmaknu zastor koji je delio predeo, polako mi se približi sa blagošću u očima i reče mojim glasom:

'Iz kakvog ste to čudnog, izvrnutog života, kad visite sa zemlje kao sa nekakvog stropa? Sigurno vam je tako prilično neudobno. Ko vas je to začarao?'

Ko bi mene začarao? Istraživači drevnog priznaju mi ozbiljnost, jer sam na zemlji uspravan.
Neka poznija učenja svrstavaju me u igru. Ali to je još uvek daleko od svih madjija. To je kao u drveća. Nekakva glad za nebom.

VIII

Da sam se uplašio i pobegao sa raskršća, izgubio bih trenutak koji se jednom javlja u svačijem detinjstvu.
Ali ja sam po prirodi bio odveć radoznao. Jedno je biti razuman, a drugo biti i mudar.

Savladjujući nemir, uzvratio sam sa osmehom: "Ja sam dečak iz stvarnosti."

"Pa svi smo mi dečaci i svi smo mi iz stvarnosti", reče on veoma blago kao da izgovara tajnu. "Svi smo iz iste igre. Izgleda da vas je neko naopako naučio kako se živi i misli, čim hodate po blatu, a sanjarite u oblacima."

I ovako je rekao: "Biti iz stvarnosti, znači: ne dodirivati hranu, a osećati se sitim. Ne zapodevati kavgu, a osećati se pobednikom. Biti podnožje planine, a osećati se vrhom.

Videti mnogo dublje od sopstvenog vida. I čuti mekše i tiše od sopstvenog sluha. I doticati prisnije od sopstvenog dodira.
To znači biti iz stvarnosti i umeti se obnavljati."

Vavilon

1.
Njeno nepoznato ime i prezime omogućuju da postoji ovo pismo. Nanjušio sam krv kao jednorog i kopam nogom po jari šalitre, peska i sunđeraste zemlje. Zar je to taj Vavilon, ta Mesopotamija i ta večnost? Upaljen vetar buši u licu crne rupe.

2.
S ukusom nagorelog sunca, izgovaram reči duge pet hiljada i pet stotina godina. Šapućem stvari koje su bile i još u meni traju. U međuprostoru od tog kipa do mene, sve što je bilo žena ima nestvarni izgled, kao avetinjski oblak nad pustinjom, kao iznenadni žbun u rastaljenom vazduhu, ili taj grč prepoznavanja u mome sećanju.

3.
Sva je još tu. Jedan naprsli lav od krečnjaka razdire njeno kameno telo i kamene vekove na nekadašnjem trgu ispred kule. Pet i po hiljada godina on to čini tako strpljivo, tako uporno, da mu se pola njuške okrunilo od gladi.

4.
Komadi zore, krti kao ovčiji sir i mirisavi, utolili su lavež predela obrušenih ka vasioni, koja je ovde tako nisko.
Pedeset i pet vekova boga Marduka muči pitanje da li da ustane iz zaborava, siđe do Kut al Amare i napije se Tigrisa. Kakve li veličanstvene neodlučnosti!

5.
Svi su ga ostavili. Narodi, bilje, voda i ptice. Samo bogovi mogu da budu tako zamišljeni i zabrinuti na groblju jedne kulture pod ustajalim suncem. Miljama prema jugu Sumer. Huar al Hamar – otvorena voda. Zatim močvare. Zatim Ur.

6.
A na severu kapija Stesefona, kao zabrinuta obrva, zagledana očima prozračnim kao vrisak u posrkani talog stvarnosti. Na izvijenom luku još nešto sluzokože svetlosti, kao odavno osušena nevinost.

7.
Posle mene i svih pljačkaša lepote u ovoj izumrloj boji vremena gde sam ostao bez konja, dok mi je horda odjahala u nešto što će tek sutra postojati kao Azija Evrope, držim na trgu kamenu ženu i osećam da živi u mojim prstima.

Ženu svih žena. Toplu i vlažnu, kao da se između nas nikada nije isprečio ovaj ogromni prostor civilizacije.

8.
Dišem usoljen vazduh. Zatim priklanjam svoja usta uz njena usta. Izgovaram je krvotokom u znaku njene vere. I kažem, dok mi iz grive kipi hiljadu i pet stotina pokolenja:

9.
ništa, samo njeno nepoznato ime i prezime omogućuju da postoji ovo pismo.

More hleba i nevolje

Lepo kažem sebi: neću da idem na selo, nisam ja više za one stare tesne kože. Pokvario me asfalt, mašina za pranje veša, senf iz Dižona, tapete na zidovima... Deca mi uče engleski, razumem se u Čajkovskog i dizajn, dušu ispustim na nos kad je lift u kvaru... Ničeg više u meni zdravog, seljačkog, kao da sam, Bože mi oprosti, rodjen u svili i dojili me belom kafom. Postoji još malo dobrog sećanja na detinjstvo i prvu mladost, i jedna tuga, što me svrbi u nozdrvi kad stanem pred onih nekoliko grobova obraslih u travu pokislog seoskog groblja.

A odem, djavo me odneo, vuče me nešto: jesen valjda, ili novo vino, stari prijatelji, kaljavi sokaci, golo bagrenje, miris novembra... Odem, pa plačem, štucam, pevam, i opet još više plačem i - pobegnem. Kafana - ne više od pet stolova. Škilji sijalica od 15 sveća, upljuvana muvama još letos, a ljudi se okupili oko mene kao da sam, izvinite na izraz: poslanik ili ministar, i dušu mi otvaraju. Veruju: možda ću im nešto pomoći.

Svi mi koji jedemo senf iz Dižona i imamo tapete na zidovima, a nemamo ispucale pete i šake kao lopata, ličimo im na nešto svemoguće. I oni, kao deca, svi ti moji vršnjaci, i njihovi očevi, i još po neki živi deda, obasipaju me pitanjima, diktiraju mi svoje brige i ponavljaju ko zna po koji put: da mi učiniš to i to, da mi središ to i to... ko će, ako ne ti!

I ne znam šta mi bi, vrag ga znao, hteo sam valjda da se našalim... tek - kažem ja njima:

- Mnogo mi nešto kukate, a seljaci bolje žive od gradjana.

I tek kad sam zinuo, vidim: pogrešio sam. Zagrizem jezik, ali - kasno.

- A znaš li ti sine - pita me jedan sedamdesetogodišnjak - šta su to staračka domaćinstva?

- Znam - kažem. - Samohrana.

-Djavola znaš - smeška se on krezubo i liže cigaru zavijenu u novine.

- I što si znao, zaboravio si. Nas matorih je sve više samih sa zemljom. Mladi beže u škole, na zanate... Tvoji vršnjaci su poslednji koji su još ostali da se rvu sa bogom, zemljom i ljudima...

A rvanje je bilo. Nisam zaboravio. Kosila seljaka i priroda, i vlast, i Franja i kralj, i Švaba i džandar, i milicija i poreznici, i reforma i otkup... Nisam zaboravio naslove iz novina koji su bili i direktiva i zakletva: "Vojvodina mora dati za pasivne krajeve".

I gledam ih sad, pogrbljene i ostarele, na zemlji rodjene, na zemlji premorene, spremne da se vrate zemlji u onom istom ancugu što miriše na naftalin i lišće dunje, crnom, jedinom odelu za svadbe, svečare, sahrane i smrt.

- Imam deset jutara i ne mogu sam da radim, - žali se starac - izmolim nekako, ali nisu svi te sreće, i prime mi zemlju u zadrugu pod arendu. Dobijao sam 430.000 starih dinara godišnje, dvesto sam plaćao porez i bilo mi je dobro. Čak su mi mnogi i zavideli. Sad neko mudar povećao mi porez za još sto hiljada godišnje. Pitam te lepo, u oči mi gledaj, pitam te: kako da živim sa 130.000 dinara godišnje?

A nas je, stvarno, sve više takvih i sve je više parloga.

- Treba li ovoj zemlji hleba, bog li vas vaš?

- Prema jednoj anketi - kaže mi agronom, mlad i pametan čovek, ali slab na piće, zajapuren kao nova mlada - ljudi bi bili zadovoljni i kad bi dobili samo petnaest hiljada penzije mesečno. Pa neka nosi zemlju ko hoće. Njima bi bilo dosta ono malo okućnice, a sa pet stotina dnevno mogao bi čovek da kupi hleba, duvana, soli i tamjana...

U meni, nešto zgrušano. Jesam li lud ili pijan. Pevajte, vičem i razbijem čašu o čelo. Neću da živite sa petnaest hiljada mesečno, ljudi moji rođeni, očevi moji i vršnjaci mog pokojnog dede. Neću da plaćate poreze nikom, jer platili ste sto puta sto tuđih poreza.

Dajte ovamo cigane, neću da plačem, kažite mi nešto lepo, pričajte nešto makar i bezobrazno, i politički, pričajte svakojako, samo me nemojte opominjati da sam čovek... Ne mogu ja ništa da vam pomognem. Ko sam ja? Plivam po moru hleba i moru nevolje, baš kao i vi, i davim se zajedno sa vama, i grcam, i da znate, dajem vam reč, žaliću se saveznom ministru za poljoprivredu!

A oni me gledaju sažaljivo:

- Takvog ministra u ovoj zemlji nema...

- Zatvori televizor! - grmim na krčmara, čoveka ni krivog ni dužnog. Neću da slušam objašnjenja. Daj nabavi cigane i daj da se pije iz cimenti.

Novembar je.

Miriše na zimu i maglu. Smrdi nam kosa i koža na loš duvan i jeftinu rakiju.
Otrovala nas dudovača, gacamo upaljenih beonjača, kroz blato, a naše seljačke duše vetar kao otrcane zastave vitla niz vreme. Kod kuće bacim sa terase senf iz Dižona, pljunem na tapete, pustim do daske Čajkovskog i pevam kontra, na sav glas, ciganske bezobrazne pesme.

- Opet! - viču mi komšije sa raznih balkona.

- Opet! - vičem i ja njima.

I pevam, a suze mi, velike kao trešnje, kaplju iz seljačkih očiju. Ko mi je kriv, djavo me odneo, što sam večno ostao seljak.

Žmurke

1.

Postoji nešto brže i od same mogućnosti da se
čovek sporazume sa svojom mišlju.Nekakva
groznica uobrazilje. Čarolija.
Trag koji se već dogodio unapred.

Sećam se svoje prve školske torbe. Nisam
žurio da je otvorim. Dugo sam je posmatrao,
obilazio oko nje i zamišljao u njoj
obilje neobčcnih stvari.

I danas, evo, ako dobijem poklon, ne otvaram
ga danima. Lepše mi je da zamišljam šta
može biti unutra. Uvek je tako sa zatvorenim
stvarima.

I tek kad oljuštiš omot, prestaje svaka čarolija,
jer više nema smisla nijedna igra pogadjanja.

2.

Jer sve je u nama kad žmurimo, a strano kad
otvorimo oči. I sve je naše dok želimo , a
tudje kad se ostvari.

Mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi,
unutra, u skladištima tajni i korenju energije.
Samo smo spolja dopadljivi, puni
boja i mirisa. A unutra, u nama, kipe
orijaska sunca.
Sve se to dogadja zato što nismo skinuli omot
sa svog još uvek pitomog i detinjastog
srca.

Dobivši sebe na poklon od ovog ovde jedinog
i nepovratnog života, mi u tom srcu
nosimo sve ono što postoji i što će tek
postojati u našim drugim životima.
I ne kvarimo ga kao igračku, da otkrijemo
čime voli. I ne kvarimo ga da vidimo čime
se boji i čime sanja.

3.

Kad zvezde padaju avgusta, ne trči da ih
potražiš u travi. Ne sakupljaj ih po šumama i
ne vijaj za bregovima.
Samo zatvori oči. Bar ti znaš da se igraš
žmurke.

Uhvati ih u letu i sve će u tebe duboko
otkotrljati.

Zaželiš li se mora ili severnih snegova, zaželiš
li se planina, jezera ili pustinja, samo zažmuri
u svet, ne odmotavaj omot vida,
i sve će se u tebe zauvek naseliti i tu nastaniti.

Pustinja

Sve češće mi se događa da oko sebe zapažam obilje nečeg polovičnog čemu se odaje počast.
Obilje nesigunog, prikrivenog i krnjeg, a tako uvaženog.

Recimo – vidim početak. Svi okolo se dive. A meni nešto zasmeta. Osećam, treba drukčije.

Prepoznam starost novog. Jalovost zahuktalog. Prepoznam gde se mešaju velikodušnost i pohlepa, i beslovesnost i složenost, i saradnja i izazov, i davanje i krađa.
Izbrišem sve rukavom i sve ponovo započnem.

Ili mi kažu – ovako izgleda savršenstvo. A ja vidim – ne izgleda. I krivo mi što vidim.
Još deda mi je govorio: »Treba pustiti svakog da radi kako radi. A ko je sobom ushićen, nemoj to da mu kvariš.
Što više njih u zabludi, sve više si ti u pravu.»

A ja tako ne mogu. Ja zasučem rukave. Izgubim dane i noći. Niti me neko moli. Niti me neko tera. Niti mi kažu hvala.
Zapnem umesto drugog, raskrvarim svu dušu, ali mirno i strpljivo dovršim dovršeno...

Jedino

Nekom zabranjuju zvezde.
Nekome krila.
I laste.
Ja ne zabranjujem ništa.
Sme se sve što se ne sme.

Samo jedno te molim:
pokušaj da ne rasteš
ni mrvu svima za inat,
do kraja ove pesme.

U toj se pesmi živi
slobodno,
lepo
i ludo.
Možeš da izmišljaš.
Maštaš,
Da radiš sve naopako.
U njoj i najvece cudo
prestaje da bude cudo,
jer sve što poželiš
kad zažmuriš
- ostaje zauvek tako.

Isturi hrabro i divno
prkose detinjaste
i laži i sebe samog.
Sme se sve što se ne sme.
I sme se više od svega!

Jedino: nemoj da rasteš
za inat i tebi i meni
do kraja ove pesme.
I svaki put kad te slome,
pa moraš nov san da stvaraš,
ne sanjaj ga u mraku
Dotrci bliže zori.

Na pragu ove pesme
tako se divno bori
i kad namigneš samo
i osmehneš se polako.
Izbroj u sebi do deset
i to u vecnost pretvori.
I sve što žmureci smisliš
ostace zauvek tako.

Nekome ko ce razumeti

Ovaj svestrani umetnik proleća, snova, zvezda, krila, plaventila, o kome se previše ćuti, a čije su knjige još uvek nepročitane i nedočitane, veći deo svog života proveo je u Novom Sadu odakle je kretao na mnoga putovanja i stizao do bluza u njujorškim predgrađima, do peterburškog hotela u kom Jesenjin ostavio "znak", do upoznavanja sa Preverom u Parizu, do peskovite letonske obale, do oduševljenosti Pradom u Madridu, do dece naših iseljenika u Cirihu, do Bagdada sa 1001 danom umesto 1001 noći, do Skandinavije, Australije, Portugalije, Mongolije...

Bio je otac šestoro dece i imao tri braka koje je, prema njegovim rečima, doživeo sa mnogo ljubavi pretvorivši ih delimično u poeziju.

Voleo je boks, džudo i fudbal, more, svoj čamac, plovidbu Dunavom, kafanu, oduševljavao se naukom, posebno nebom, kosmosom, zvezdama, rado se bavio baštom, spremanjem ribe ili pasulja, više puta se lečio od alkoholizma, bio je zaljubljenik u život, u druženje sa ljudima. Njegovi prijatelji bili su kako poznati slikari, vajari, glumci, pisci, novinari, kritičari, muzičari, univerzitetski profesori, tako i kasapini, zlatari, berberi, prodavci novina, čistači ulica...

Sam je govorio da ne priznaje vidljive biografije koje podsećaju na krštenicu, karakteristiku u vojnoj knjižici ili radni dosije, one biografije koje sadrže precizne bibliografske podatke sa naslovima i datumima. Ipak, u ime sećanja na ovog velikog i toplog stvaraoca-večitog dečaka zavirimo bar u poneku sliku i boju njegovog životnog kaleidoskopa.

Sad shvatam: nismo došli
zadovoljni ko trave
što niču da ih gaze
nečije trapave zore.
Mi smo zvezde, što ludo
u mrak se strmoglave
i zbog jednog bleska
ne žale da izgore.

Imamo ruke, dobre
kao aprilske laste,
da se grlimo plavo
i gasimo u letu.
I prisutni smo zbog neba
što mora da izraste
u pupoljcima vida
ponekome u svetu.

Prejeli smo se svega.
I zubatog. I nežnog.
Sad svako pruža ruke
i nova čuda traži.

A sve je smešno i tužno.
I sve je neizbežno:
i ove istine dobre
i ove dobre laži.

Prejeli smo se, kažem,
i svako ume da sanja.
I svako ume da vrišti
i rusi daljine glavom.
I jednako je u nama
i kamenja i grana.
I jednako je u nama
i prljavo i plavo.

I svesni da smo lepi
isto koliko i ružni,
stigli smo gde se gnjura
i stigli gde se leti.
I znamo šta smo dali.
I znamo šta smo dužni.
I šta smo juče hteli.
I sutra šta ćemo hteti.

Goreli smo, al nismo
postali pepeo sivi
od koga bujaju žita
i obale u cvetu.

Uvek smo bili živi,
pa ipak: drukcije živi
od svih ostalih živih
na ovom zbunjenom svetu.

I najzad: tako je dobro
što nismo samo trave,
što talasanja svoja
nijednom vetru ne damo,
već smo zvezde što sjajem
sve nebo okrvave
željne da budu sunce
makar na trenutak samo.