Miroslav Mika Antic - neki pesnik iz Mokrina Umetnost

Besmrtna pesma pesnika koji se ne završava

Ako ti jave: umro sam,
ne veruj
to ne umem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag…

Ne lažem te.
Ja izmišljam
ono što mora postojati,
samo ga nisi jos otkrio,
jer ga nisi ni tražio.

Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodaš nestvarnog…

Znaš, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.

Ništa se u meni neće
ugasiti ni skratiti…
Poslednji rubovi beskraja
tek su početak beskrajnijeg.

(14.03.1932-24.06.1986)

Druga strana vetra - neverovatna morska pesma

Poznajem neke kapetancine
-sve same surove morske vucine.
Nose bradurine.
Puštaju brcine.
Puštaju obrve.

Sto cuda nacine.
Na sve bi nacine da su muškarcine.
Sve bi da ucine da su mangupcine,
da su mornarcine,
da su junacine.
Al’ sve su ove kapetancine
za mene obicne trice i ucine.

Osim tih kapetanskih kapetana
ima na svetu i precih stvari.
Prvo da vidimo šta je to more.
Prvo da vidimo šta su mornari.

Ko nije plovio,
ko nije brodio,
ko se od orkanskih talasa skrivao,
taj kao da se upola rodio
i kao da je upola živeo.

I može od te polovine
komotno još malo da se skine.

Ti misliš: more je samo voda.
More je ogromna muška sloboda.

Mornari znaju: more se plavi
samo u secanju,
samo u glavi,
samo na slici - na razglednici.

Ti misliš: more su samo lade
i samo daleka putovanja.

More je kad covek u sebi nade
mudrost kako se budan sanja
i kad su dani slani i sivi.

Mudrost kako se sasvim živi.

Mornari se, u stvari, ne radaju.
Postaju od svoje mašte najzlatnije.
Sami se od sebe sebi dogadaju
Svaki put cudnije…neverovatnije…

Zažmure i pogode kad da se dogode
i na kom mestu da se dogode.

Ima tu i nekih drugih nemira:
more je najmilije dete svemira.

Zvezde ga kao klinca paze
i ljube u bistro oko,
i maze,
I miluju mu kovrdže zelene
i u svetlost ga umotavaju,
I menjaju mu od vetra pelene
kad krenu u zoru da spavaju.

Sunce mu od svog najlepšeg sjaja
uz svaku obalu,
uz tvrde stene
napravi bezbroj šlingeraja
od algi zelenih i bele pene.

Oblaci što se nad njim roje
Nad kolevkom mu kroz vecnost stoje.

Mlekom ga od munje i groma doje
i oko usta ga izbrljaju
šlagom od jutarnje rose svoje,
pa ga ljuljaju,
ljuljaju,
ljuljaju…

Sve su to znaci da su rodaci
more i mnogo miliona
nebeskih tornjeva,
nebeskih zvona…

Sve su to znaci da su rodaci
more i ogromna vasiona.

Možda i ne znaš:
Svi na svet dodu
sa nekom zvezdom što je pala.
More je opna kroz koju produ
na drugu stranu ogledala.

I životu se sasvim predaju
i nebo zaborave dok ovde borave,
a u stvari se samo ogledaju
u svojoj vecnosti,
u cudu nekom
blistavom,
ogromnom
i dalekom.

I misle da su na zemlji samo,
a jednako su i tu i tamo.

Šta cekaš ?
Šta gnjaviš ?
Šta metiljaviš ?

Prodaj šta imaš i kupi vrecu.
Natrpaj u nju svu svoju srecu.
Baci na rame u cik zore
i put pod noge:
-pravo na more.

Isprazni džepove.
Sve živo prodaj.
Pa tome otkucaj srca dodaj.
I malo krilatih snova dodaj.
I malo promukle pesme dodaj.

Rasprodaj stvari nove i stare.
Šta cekaš ?
Idi u mornare.

Idi i vidi što su mornari
divna decurlija i drugari.

Pojedi s njima zalogaj hleba.
Progutaj gutljaj vode i neba.
Posrci poneku psovku slanu.
Istuširaj se u orkanu.

Postaceš ludi od svake bure.
Postaceš mladi od svakog proleca.
Doživeceš za deset godina
što neko ne može za tri stoleca.

Mornari i zvezde cudesno znaju
Da vecno namiguju
i vecno traju.

Kad ljudi ostare - odu u penziju,
a mornar - u neku drugu dimenziju.

I kad je deda, još se ne da.
Još u daljinu cežnjivo gleda.

Do smrti, on samo sa suncem druguje.
Tone u neku meku caroliju.
Ne vredi za njim da se tuguje.
Ne vredi suze da se proliju.

Mornar ne umire.
On mirno ode
na onu stranu neba i vode
u nešto slobodnije od slobode.

Njemu ne objasne,
njega ne uce
kako kroz svetlost da se provuce.

I niko ne može da razume
i da se seti da primeti
kako on sve to cudno ume,
kako to cini u tišini.

Duša mu pitomo zamiriše
ko maslinjaci posle kiše.

I misliš: gotovo !
Nema ga više.

A on i dalje u vetru diše.

Sad su ti jasnije mnoge stvari.
Znaš šta je more.
I mornari.

Možda bih njihove tajne precutao
da i sam nisam svetom lutao.
Bio sam šašav od putovanja,
ogrnut daljinom kao plaštom.
Naucio sam kako se sanja
i druguje sa sopstvenom maštom.

Kad vidiš mornara,
-ne pitaj šta mu je.
Pusti ga.
On mnogo voli da samuje.

On samo trepne i - kad god hoce
stvori parcence divne samoce.

O, more surovo !
O, nebo plavo !
O, moja cvornovata mornarska glavo !
Mnogo me puta vetar šljapio,
mnogo sam gorkih bura iskapio,
ali bar sam se i sunca napio !

Sad i sam shvatam kako se hoce,
kako se želi,
kako se može
i u samocu i van samoce:
dalje od svoje tesne kože.

Sad i sam umem da se pružim.
Da sebe ucinim za osmeh dužim.
Da sebe ucinim za pamet dužim.
da srce svoje van sebe držim.

Srce se nema da se ima.
Srce se ima da ga daš svima.

Prvi deo

O tome kako sam prestigao brzinu

Znao sam jednog kapetana
iz onih mojih mornarskih dana.
Pleca mu kao vrata ormana.
Šake mu kao dva buzdovana.
A duša pileca,
duša meka
kao od hleba i od mleka.

Blesne mu ponekad iz tamnog oka
nekakva mudrost drevna,
duboka,
a kad je besan i kad psuje
to se cak preko mora cuje
i odjekuje…
odjekuje…

Cim sam ga sreo - sav sam se spleo.

Taj je kapetan bio jak.
staviš mu, recimo, na leda džak
- on odmah doda dva-tri džaka
i uvrh toga još sedam daka
i šest mornara, jakih momaka.

Pa kad sve lepo na leda stavi,
on se ovako važan pravi:
dok kažeš britva,
dok kažeš keks,
popije bure mleka na eks
i smaže za užinu dva para volova
i još pokupi mrve sa stolova.

Odmah sam video da mi se svideo.

Rekoh mu: cuj me, vucino stara,
bi li me primio za mornara ?

Naucio sam šta je to more,
šta su prostranstva
i šta skitanja.
Naucio sam sve odgovore.
Sad bih da naucim samo pitanja.

Šta vredi da živiš i da se diviš
i da preteruješ dok svemu veruješ,
pa su ti samo oci bogatije,
a glup si ko cuskija i ne znaš šta ti je.

Šta vrede sva ta putovanja
ako su prazna i bezvezna ?
Naucio sam hiljadu znanja.
Sad moram da naucim to što se ne zna.

Na brodu odjednom nastade muk.
Ko ima brk - uvrce brk.
Ko nema brk - uvrce žvrk.

Stoje mornari silni i mocni
kao balavci bespomocni.
Kapetan protrlja na celu bore.
Pogleda dole.
Pogleda gore.
Pripali lulu.
Pljune u more.
I rece: pre svega - dobro vece !
Skidaj tu kapu i daj mi šapu.

Da cujem, poštovani stvore,
Kakva te morska pitanja more.

Gledam te, rekoh, pa mi je žao
na kakve si mornare spao.
Mnogo su tupavi.
Mnogo glupavi.
Po licu im se razvlaci dosada.
Oci krmeljive.
Musavi.
Cupavi.
Zar su to vukovi ?
Zar je to posada ?

Ti nisi neki levi kapetan.
Ti nisi neki desni kapetan.
Ti si pametan.
Ti si spretan.
Okretan. Pokretan. I brzometan.

Daj se za bure ruma potrudi
i sedi da pricamo kao ljudi.

On rece: neka te nosi davo,
bezobrazan si,
al imaš pravo.
Ja nisam obican kapetan lade.
Ja morem plovim sebe da nadem.
Ja morem plovim i sebe lovim

Posada voljno !
Bukvar u ruke !
Svako da nauci do prve luke
kako se piše sa obe ruke:

“Nije mi dosadno.
Ja sam radoznao
da doznam, sve što nisam doznao.”

Odgegaše se morski junaci
da sricu bukvar kao prvaci.

Šta sam sve ucio kod tog coveka
- svi ce da mi se dive doveka.
Šta sam sve ucio kod te lude
- svi da mi zavide i da se cude.

Bio sam pre toga buba lenja.
Vrucina…more…okolo ništa…
Samo se noc sa danom menja
od pristaništa do pristaništa.
Ploviš i spavaš,
zevaš i živiš,
a ništa, u stvari, ne doživiš.

U luci dva dana voljno dobiješ.
Obavezno se sa nekim pobiješ.
Samo se biješ i piješ…
piješ…

Celoj ulici pice platiš
i na ladu se još gluplji vratiš.

Rekoh:
moj kapetane sedi,
ovako zaista više ne vredi.

Vidim da sigurno nešto jesam.
Ovde sam.
Tamo sam.
Jedno sam.
Sve sam.
Pa ipak, ne znam šta sam i gde sam.

Krenem ponekad pa se bojim:
koracam,
a ko da u mestu stojim.

Stanem ponekad, pa se stidim:
vidim,
a ko da ništa ne vidim.

Stanem ponekad, pa se bojim:
da l’ ja postojim
ili ne postojim ?

On rece:
sedi drvo na drvo
i širom otvori to gluvo uvo.

Kad ne znaš šta si i ne znaš ko si,
moraš pod palubu, vrag da te nosi !
Pogledaj kakva ti je kosa.
Pale ti šiške preko nosa.
Pospremi krevet.
Oribaj pod.
Nije to hotel ! Ovo je brod !
Operi uši i nokte skrati.
Onda se trkom ovamo vrati.

Naucicu te da se setiš
kako da brže od metka letiš.
Da krila sebi u glavu dodaš…

Al’ prvo moraš da znaš da hodaš.

Probaš da korakneš, pa se sapleteš.
O, ljudi moji !
O, beli svete !
Šta si ti: mornar ili dete ?

Da ne gnjavimo: bicu kratak !
Prvi i poslednji zadatak:
ne gegaj mi se kao patak !

O, ljudi moji,
o, dajte vina !
Šta si ti: mornar il’ balerina ?

Prvi se u zoru probudi.
Dobiceš jedan ljubak dubak.
Do veceri se muški potrudi
da znaš da koracaš ko drugi ljudi.

U tom sam dupku hodao, eto,
da vas ne lažem - citavo leto.

Kapetan gleda s komandnog mosta
i stalno porucuje: još nije dosta !
Pušta me da se ko stoka mucim
i sam od sebe sve da ucim.

Pita me: kako je, moj golube ?
Ja samo cutim i stiskam zube.
Onda on pride i, kao drugu,
cvrgne mi jednu povecu cvrgu
i kaže:
upamti, luckasti sine,
ko hoce u nepovrat da se vine
i bude brži od brzine
i sazna šta je vecna sloboda,
- taj prvo mora da zna da hoda.

Inace, marš sa moga broda !

Pet godina sam kod njega ucio.
Kao puž sam se u duši skvrcio.
Neverovatne sam stvari umeo,
a ništa od svega nisam razumeo.

I posada se cudom cudi.
Zvirkaju u mene kao ludi.

Miljama okolo - sve sama voda.
Ja sidem i šetam oko broda.
Zarežim kao cetiri tigra.
Malo se mazim.
Malo igram.
I u rukama ajkule nosim.
i odozdo im svima prkosim.

Pitaju: cime hodaš ?
Kako ?
Ja lažem.
Kažem: ja to - onako.

A nije prosto.
Nije lako.
Casnu rec, nije to tek onako.

Svašta sam radio.
Svašta sam smeo.
Jedino sam se dva puta spleo.

Prvi put kad sam na kita seo.
Drugi put: kad more beše rovito,
od bure džombasto,
strašno brdovito.

Da se za vetar nisam uhvatio,
u nebo bih se sunovratio.
Od zvezda bih se sav pozlatio.
Nikad se ovamo ne bih vratio.

Al’ nije bio kraj mojim mukama.
Naredio mi kapetan grubi
da ucim kako se hoda na rukama
i da na trepavicama dubim.

Opasno se na mene okomio.
Nokte sam lomio.
Prste sam lomio.
Bio sam trapav kao slonovi.
Na dlanu mi izrasli donovi.

Stanem, pa gledam:
mogu da biram
- rukama konzerve da šutiram
ili da cizme pendžetiram.

Stvarno se nisam tome nadao.
Ali sam junacki sve savladao.
Sve mi je krenulo od ruke,
al’ ne od talenta, nego od muke

Kapetan rece:
dobar si dak.
Marljiv si, uporan, spretan i jak.
Došlo je vreme da se setiš
cime bi mogao da proletiš
bar jedan metar,
bar pola metra
na onu stranu munje i vetra.

Mornari samo misle da plove.
U stvari:
ne mogu da se sete
da dublje zavire u svoje snove.

Mornari ne plove.
Mornari lete.

U maštu sam se sasvim zagnjurio
i odjednom sam strašno pojurio
pravo sa ove stare planete
negde ka zvezdama poput rakete.

Posle se znalo:
u svakoj luci
skupe se oko nas morski vuci.
Trepcu i mrmljaju poluglasno.
Kako to lebdim ?
Nije im jasno.

O, kapetani svetla lica !
O, velikani kopna i broda.
Ja sam vam poslednja neznalica.
I sam se pitam:
šta je to voda ?

Šta je to vazduh ?
Šta je to tvrdo ?
Šta nije cudo ?
I šta je cudo ?

Probacu tajnu da vam odam:

Ja sebi u glavu snove dodam.
Kafenu kašiku.
Ni trunku više.
Pa onda zinem i vetar dišem.

Daljinu dišem.
Blizinu dišem.

Onda sam slobodan.
I hodam…
Hodam…

Sanjajte !
To je divno i lako !
Sanjajte !
To bar može svako.

Onda pokazujem kako sam jak.
Stavim na leda jedrenjak.
Stavim u zube pola kita.
I sto šampita.
I sto krempita.
I povrh svega još - parce brega.

Malo se žurim.
Malo zažmurim.
Raširim ruke, pa se vinem.
Visoko se u nebo sjurim.
Poneku pticu usput uštinem.
Po neku zvezdu usput skinem.
Poneku suncanu nit prekinem.

Svi oni zaneme i samo zinu.
Ne mogu da shvate takvu brzinu.

Prelecem polja.
Prelecem bregove.
Dlanom dodirujem šume i snegove.

Dodirujem stenu: iz nje procveta
dva cveta…
tri cveta…
cetiri cveta…

Raznesem prolece širom sveta.

Nadletim tako sva mora duga.
I mnogobrojna mora treca.
I mnogobrojna mora peta.

Drugi deo
O tome kako sam uzjahao i samo vreme

O, nebo plavo !
O, moja prazna mornarska glavo !
Sve što sam probao
- odmah sam umeo,
pa ipak: ništa ja nisam razumeo.

Stvarno je bilo lepo kad letim,
al’ ja sam hteo da se setim
kako ja letim,
cime ja letim,
zašto ja letim,
kuda ja letim.

Svega sam mogao da se setim.
Toga nisam mogao da se setim.

Dode mi da od muke puknem.
Da kukam.
Da promuknem.
Pa da crknem.

Rastu iz mene kao strela
ogromna krila,
cudesna,
bela…

Rastu iz ramena, meka i duga.
Rastu sva prozirna kao duga.

Rastu do juga.
Dalje od juga.
i oko zemlje dva - tri kruga.

Nebo sam grlio i milovao.
Ni jednom odande nisam pao.
U dušu mi je ceo svet stao.

Jedino mi je bilo žao
što stvarno nikako nisam znao
cime sam sebi ta krila tkao.

Odkud mi svila za takva krila ?

Onda se opet nadem na obali.

Mnogi su mornari to isto probali.
I mnogi curani kapetani.
I kapetani velikani.
I kapetani lepotani.

Strašne su žuljeve na srcu dobili.
Strašne su žuljeve u mozgu dobili.

Umalo nisu pošašavili
i umalo se nisu podavili.

Nikad se više nisu pojavili.

Razmišljao sam hiljadu dana:
odkuda vetru druga strana ?
Odkuda nalicje svemu što znamo ?
Možda ga i mi sami imamo ?

Možda još negde isti postojim,
sa mojom dušom i likom mojim ?

Zar nismo sa iste zvezde sišli ?
Zar nismo sa iste svetlosti došli ?
Zbog cega smo se mimoišli ?

Oj, kapetane, ljudino jaka,
što si me uzeo za daka
kad imam mozak ko zrno maka ?

Oj, kapetane, kako da znamo
jesmo li ovde ili smo tamo ?

Al’ nema više mog kapetana.
Godinama je sve bledi bio.
Tako je,
bledi,
jednoga dana
nekuda potpuno izvetrio.

Mornari nisu ni “a” izustili.
Brzo su camac u more spustili
i do poslednjeg brod napustili.

Zbunio ih je taj kapetan.
Pitali su se: Šta li je ? Ko li je ?
Kako da izvetri kao para ?
Kakve su ovo strašne carolije ?

Nisu to vradžbine.
Nisu cuda.
Taj kapetan je divna luda.
Lepo se snašao i - sebe našao.

Jednom, kad sam se u nebo dizao,
na pola puta sve sam shvatio.
Što ne bih drukcije brzinu stizao ?
Zašto se ne bih unatrag vratio ?

U sebi sam se zasmejuljio:
da,
najzad sam se opasuljio.
Nema tu vradžbina, o, beli svete:
Treba ponovo biti dete.

Podario sam nežnost svim stvarima.
Postao ludi od svih aprila.
Bio sam jedini medu mornarima
kome su iz glave izrasla krila.

Šta vredi da neko snove plete ?
Cime da plete i uplete
ako ne postane ponovo dete ?

Sad imam odgovor kako se stiže
samome sebi malo bliže,
unutra negde gde su nam kosti
zlatne od ludosti
i od mladosti.

Sad imam odgovor kako da ronim
duboko u svoje bistro oko
i da u duši nežno zazvonim
i volim
i verujem duboko.

Dublje od svetlosti.
Dublje od Svemira.
Dublje od svojih tajni i nemira.

Dublje od svoga najdubljeg sna.
Dublje od svoga najdubljeg dna.

Docnije,
u igri,
jednog dana,
kad bejah decak medu decacima
prepoznao sam svog kapetana.
Javio mi se tajnim znacima.

Klopave uši.
Cupava kosa.
I iste pege oko nosa.

Ipak su to samo naše stvari
to - da smo nekad bili stari,
to - da smo nekad bili mornari
i probisveti
i drugari.

Neka to ostane za nas samo.
Dosta je da pamtimo.
I sve znamo.

Sad skupa rastemo,
a mira nemamo,
jer potajno se na more spremamo.

Ko nije plovio,
ko nije brodio,
ko se od orkanskih valova skrivao,
zbog cega bi se ponovo rodio
i zbog cega bi ponovo živeo ?

Samo mornari i zvezde znaju
da vecno namiguju i vecno traju
da vreme uzjašu,
da svetlost javljaju,
da život kao razred ponavljaju
i da se stalno, stalno obnavljaju.

Dnevnik

1.

Stvari koje su snaznije od tebe, jake su, jer
samo ti ih vidis kao jake. Zauzdaj konja,
postace krotak i veran.
Zajazi potok i bice sluga vodenici.
Podigni krov nad glavom, i sta ti mogu mecave,
pljuskovi ili sunce.

Stvari koje su krhkije od tebe, slabe su, jer ih
samo ti vidis kao nejake. Zazari grumen uglja,
dobices vatru. Zasej u zemlju zrno zita,
rodice hlebovi.
Izmisli sopstveni horoskop i neka sve na svetu
bude rodjeno u tvom znaku.

Sta vredi da budes zabelezen u zvezdama, ako
te niko nije procitao na zemlji.

2.

Skupljacu neobicnih stvari, nek drugi skupljaju
znacke i marke. Nek drugi skupljaju slicice
fudbalera.
Ti skupljaj dane, casove i trenutke.

Utemeljivacu nove maste, ne daj nikom na
svetu da odredjuje tvoju sudbinu. Ne daj
im da ti udare zig horoskopa.
To je jedina azbuka koju te molim da naucis.

Znam da bi bili potrebni dugi nizovi godina
da neko shvati pozlatu nasih zenica, dok
zmurimo ovako. Jedino ti mi mozes
ispuniti zelju da budes nesto vece i od
samog zivog bica:
da budes licnost u bezlicnosti covecanstva.

3.

Izbaci srednje slovo iz svog imena. Navuci
sebe na sebe i budi sam sebi sin, sine moj.
Samo u Talmudu stoji ime oca uz ime sina. Samo
na firmama stoji ime oca uz sina.

Kad se u mome plemenu rodi dete, kaze se:
"Daj boze da bude bolji od svojih roditelja."
Zar nije Buda rekao: "Ono sto zaista jesmo,
proizvod smo sopstvenog razmisljanja."
I Haksli: "Samo jedan kutak svemira mozes
popraviti. Taj kutak si ti sam."

Sve su to razni putevi da se dodje do licnosti.
Tako nas uce mudraci, koji su uvek
bili deca. Jer imali su svoj znak.
I sve se radjalo u tom znaku. I jos uvek se
radja, mada su oni odavno minuli.

4.

Ovako sam to cuo: "Preci su nule onima, koji
im se na kraju pridruze kao nula.
Stanes li im na celo, kao broj koji nesto vredi,
nule ce postati broj. Broj koji se ne da izbrojati
nijednom pamecu."

I jos jedno sam cuo: "Tradicija je divna stvar,
ali ne kad se od nje zivi, vec kad se ona stvara."

Ako ne vidis zvezde, upali baklje. Ako ne vidis
sunca, uvezi vatre u krug.
Ako ne vidis sarenilo, upali sebe i prskaj, kao
one sasave prskalice za Novu godinu.
Pobacaj pregrsti svitaca i makar fosfornom
svetloscu obasjaj tamu. Umori vec jednom
ljudima te noci sto ih umaraju.

5.

Nekad na svetu ziveo je car Darije. To je onaj
koji je bicevao more. Rvao se sa njim, kidao
na komade i davio ga. Mrcvario je okean da
se osveti prirodi, sto je izgubio jednu veliku
zivotnu bitku.
Danas ta bitka nikom nista ne znaci.

Mnoge ce stvari, koje su sada najvaznije, nekad
izgledati takodje besmislene. Ujutro pocinjes
da se boris. Nikad to nemoj ciniti sasvim ozbiljno.
Bori se kao i dosad: igraj se.
Mozda ces tako i poraze sutra videti kao pobede.

Evo i jedne vesti od Baruha Spinoze. Datum
1673. Poslednja poruka u liscu, u cast tvog
polaska u skolu:

"Radost je covekov prelaz od manjeg savrsenstva
ka vecem." A u dnu, jedva sam prepoznao
rukopis Ludviga Berna: "Misli u zivom
svetu, a zivi u izmisljenom."

Romansa

Nemoj da odeš više u onaj grad
gde smo od sebe zaboravili pola.

Nikada sa zvezda teži pad
nego na beton kafanskog stola.

U očima sam sve gugutke podavio
pa sam im dugo šaptao smešno opelo.

I sve sam svoje osmehe okrvavio.
Nije sve belo što liči na belo.

Peroni katkad plaču krišom.Sat i
koferi.Svako nekud žuri noćas.

Iscepam kartu.Neću da se vratim.
Za svakim vozom ostaje samoća.

I samo mraka napune se prsti.
Ne vredi.Sad smo drukčiji,zacelo.

Bar ti sve ptice iz očiju pusti.
Nije sve belo što liči na belo.

Kupe je bio moj svet

U vozovima sam proživeo dobar deo života. Rani novosadski vozovi za Beograd, vozovi Francuske, vozovi sa regrutima koji ih neispavane odvode u nepoznato, vozovi do Sombora ili Subotice... I jedan voz iz kog smo, vraćajući se iz Osijeka, pre nekih trideset godina, naglo iz sna probuđeni, skakali u visoki sneg. Bila je Gajdobra! A Gajdobru i stajalište Orlovat pamte valjda svi đaci Vojvodine! Vozovi nisu samo romantika mog života. Kupe je bio moj svet! Seti se: Onda je kupe pun nekih novih gospođa beskrajno belih kao sibirski predeo...

Imao sam svoje lične vozove, kao što sam imao svoje lične ljubavi.
Od braka do konjaka samo pola koraka. Od druma do ruma samo razroka šuma uma. A te korake sam, često, činio baš u vozovima ovog života. I sad čujem kako tutnje točkovi mojih vozova. Gde sam to stigao? Ne znam.

Putuje jesen. Putuje luda i krivudava. Putuje niz predgrađa...

Uzmi svoj prtljag. Voz krece minut posle ponoci.

Granica slobode

Retki su oni koji shvataju granicu slobode. Još ređi oni koji shvataju slobodu granice. "Ne zidaj vrata veća od kuće", kažu Eskimi. To isto znači što i zidati prozore manje od očiju.

Stvarno videti, znači umeti videti kišu kako pada uvis. Videti kako padaju uvis krovovi kuća i reke u kojima se talože vrhovi planina. Ovako sam to cuo: "Ko nije nebo ugledao u vodi, taj nema pojma šta su ribe na drveću".

Pa ako se i oklizneš, nekada, u životu, ne gledaj to kao pad u sunovrat nego kao pad uvis.

I uvek, uvek se seti Aleksandra Makedonskog: "Niko me na svetu nije pokorio, sem mene ".

Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja svetlosti kako se uspravlja nad zemljom i razgranava u svome padu. Cveta.

I videti pad vetra kako raste duboko u doline, u ponornice blagosti, sine moj.

I snove valja videti kako rastu dok toneš polagano u njih i paraš se, baš kao što i ove reči ćutanja, tuđe i moje, tonu noćas, a nadvisuju krov i oblake, i nadvisuju nebo i rastu u jednu predivnu vasionu koju smo izmislili sebi u visovima opalog septembra.

Slika

Kažu da pisac, kad prvi put pronadje neku svoju pesmu i djačkoj čitanci, komotno može da se oprosti sa mladošću. A ako mu i cela knjiga dospe na spisak obavezne školske lektire, može da smatra da je već uveliko čika i da će biti stavljen u neku sredovečnu fioku.

Šta onda da mislim o izabranim pesmama?

Je li to moje priznanje pred samim sobom da sam postao nekakav književni deda?

Starost - to je ono doba čovekovog života kad ne umemo da se smejemo. Zato se nemojte iznenaditi ako pronadjete nekog dedu i medju svojim vršnjacima, baš kao što ćete sresti u životu toliko staraca koji su vedri, raspoloženi, mladi i detinjasti.

Svemu treba verovati, samo ne izvodu iz matične knjige rodjenih. Još kako možeš sresti usedelicu u dvanaestoj godini, jezičavu, dosadnu, pakosnu, ili džandrljivog penzionera već u sedmom razredu osnovne škole.

Sve ovo govorim kao utehu sebi, jer starost i smrt, uvek sam tako mislio, a verujem da i vi tako mislite, starost i smrt su nešto što se dogadja drugom, a ne nama.

Krila

Ako hoćeš da odletiš,
- sklopi oči
i sve jače
veruj,
veruj kao nikad
u sve što se čini čudno.

Nemoj da mi smešno mašeš
ko glupave vetrenjače
svakom vetru,
svakoj ptici,
brzopleto,
uzaludno.

Svako dete ima krila,
samo mora da se seti
gde mu rastu sakrivena
- i odmah će da poleti.

Neko nadje svoja krila
u tatinom novčaniku.

Neko proda svoja krila.

Neko uvek tudja krade.

Lete ljudi i nogama.
Lete ljudi i jezikom.
Lete ljudi od nevolje.
Lete ljudi od parade.

Nekom mama krila veže.
Nekom mama krila sreže.

Neko ode za pticama.
Neko padne čim se vine.

Al divno je,
al najteže
kad u glavi nadješ krila
i obletis maštom samo
za trenutak sve visine.

I svi misle: tu si bila.
A ti si na nebu bila.

Ko je ubio jednu ribu?

Deca imaju običaj da kvare svoje igračke,
jer traže u njima srce.

Vade lutkama oči da vide kako radi vid.
Izvrću pajace na naliče da opipaju obe strane
dodira.

Medvedima i tigrovima paraju plišane glave
da im otvore misao i razumeju namere.

Ona znaju majstoriju disanja unatraške,
od: posle smrti, do: pre rođenja.

Zato, kad kidaju oblik da dodju do njegovog unutra,
znači da, jednostavno, ne trpe završene stvari.

Deca u sebi imaju nešto od božijeg načina:
preveliku radoznalost početka.

Najsrećniji su oni koji su teški najviše

Ako znaš da si bio pre mnogo hiljada godina, i sagradio
Balbek, i porušio Troju, ako se secaš reptila,
Atlantide i mastodonata, ko ti može oduzeti taj deo biografije?

Valja u sebi odgajiti ogromnu plodnost vere da bi
se shvatio smisao i pravi pocetak coveka.

Neko bi mislio: sanjariš. Ne. Ti to izbegavaš obmane.
Ko ne uma da izmisline ume ni da opstane.

Najsrećniji su oni koji su teški naviše.

Najsrećniji su oni koji su prvi razumeli da je temelj već krov,
i semenka već plod. I pogled u nebo već krilatost.
I zamisao već doživljaj. I htenje već saznanje.
I odluka već dejstvo.

Ako znaš da si leteovan sunčevog sistema i prestizao vreme,
i boravio u svetlosti, i u nekoj budućnosti zaboravio kapu,
ko ti može oduzeti taj deo biografije?

Pitaš se šta je suština? Biti moguć u nemogućem.

Pitaš se šta je cilj? Tvoja spremnost da kreneš.

Pitaš se gde je kraj? Na kraju tvoga pitanja.
Kad uobličiš misao, uobličićeš beskonačno.

Pet ipo pari dece

Zovu ga Pera Cipela, iako mu je prezime njegoševsko: Petrović. Nadimak mu je ostao od dede. Kažu da je imao toliko popucale noge, da nije mogao da obuje cipele. Ide taj deda ulicom, lupa tabanima kao gojzericama, i sad mu Kovilj, potomke drukčije i ne zna nego kao Cipeline.
A potomaka ima koliko voliš.
Pet i po pari dece! - kaže Pera sa ponosom. - Pet sinova i šest kćeri. I dva unučeta pride.

Biografija - u pet reči. Radio. Posle, kad je trebalo da se odmara, on opet radio, a sad opet radi, i radiće dok ne umre. Petar Petrović Cipela, radnik zemzadruge, otac jedanaestoro dece i deda dva unučeta (za početak) sa dve flaše piva ispod pazuha ide kući s posla: to mu je za njega i ženu, za večeru, a deca.
Snađu se oni - kaže Pera. - Ima pun lonac popare.
Lični dohodak 1.400 dinara u proseku.

Ima ljudi s kojima kad razgovaram - napunim pola beležnice. Od Pere jedva da izvučem tri podatka. Kao da se u životu baš ništa sem rada i rođendana nije događalo. Žena stoji malo podalje, iz pristojnosti, premešta se s noge na nogu, mati jedanaestoro dece koja ništa u životu nije imala sem rada i poštovanja prema muškima i starijima.

Postoji na svetu Njujork i Vladivostok, lete ljudi na Mesec, rone pod more, zbivaju se ratovi, padaju vlade, bude se kontinenti, a njih dvoje, zgrčeni tako, godinama istim sokakom idu kući posle rada, hrabri, najveći junaci u svojoj ulici, u svom selu, na svom malom svetu i ja, sedeći celog dana u Kovilju zatrpan podacima, brigama, rezultatima, uspesima, planovima mladih i starijih, odjednom ništa ne vidim, ni novu biblioteku, ni školu, ni manastir, ni privredu, ni ribe, ni čamce, ni arkanj, vidim samo Peru Cipelu i njegovu ženu, vidim ih kako se smeškaju,

Pera pomalo šeretski, njegova žena setno, kao za sebe, idu niz koviljsko veče, nose dve flaše piva i veruju u život. Veruju nekako detinjasto, nekako neodgovorno, nekako ljudski.
Posle me neki u Lovačkom domu, uveče, pitaju stvarno prijateljski:
Zar si ti, bogamu, lud, kad ništa od celog sela ne vidiš, nego Peru? Šta možeš sa Perom?
Ne znam. Zaista ne znam šta ću sa Perom.

Ostaviću nekoliko šturih podataka u beležnici, pa jednom, kad tako budem prevrtao požutele listove, a zaželim se nekakvog mira, nekakve sigurnosti, nečeg ljudskog, nečeg divno šašavog, znaću da se živelo i bez mržnje, pakosti, podmetanja, nabeđivanja, žurbe, jagme za novcem, standardom.
Jednom mi je jedna pristojna umetnica u Ljubljani rekla:
"svako dete vredi koliko i jedna kola". Da niste imali troje nego jedno - mogli ste kupiti dva fiće.
Fićukam ja na fiće, i Pera Cipela zajedno sa mnom, fićukamo četrnaest puta, pedeset puta, hiljadu puta, na sav glas.

Nek nam lupaju tabani trotoarima, makar celog veka išli bosi. Držeći se rukama za neki nepostojeći volan života, mi, koji više volimo decu nego kučiće i mačiće, vozimo se u nemoguće, krivudamo, lupamo se i lupaju nas sa svih strana.
Sa pogonom na dve flaše piva i noćas ćemo prevaliti kilometre i svetlosne godine o kojima mnogi i ne slute.

Svatovac

Ništa me danas neće moći da zabrine.
To je ta istina divlja i preka.

Nebo sam gazio po barama
u slabine:
izdrži,
ne razboli se bar još pola veka.

Da kroz sve bujice golim grudima prodjem.
Da za svaki krov nadjem po malo grana.

Takav sam, eto.
Šašav.
Zar sam kriv što sam rodjen
u kraju gde ima milion
tambura i jorgovana?

Mokrin - rodna kuća Miroslava Antića