Zajeca Zemlja
iz dubine duše,
i suza kanu
sa ikonostasa;
eno Ravanicu i
Dečane nam ruše
dok preci kroz
suzu traže spasa.
Ikone svete
na podu srama,
odzvanja jecaj
anđela s neba;
u duši boli,
u oku tama dok
neman na svakom
koraku vreba.
Zasija suza
iz oka neba,
opaka neman
ratara, ruši;
na stolu osta
okrajak hleba
i bolu belog
anđela duši
Crni oblaci nek idu dalje,
što kao avet nad nama lete
i šire svoje proklete ralje
nad srećom ove zemlje svete.
Vetrovi, vetrovi, duvajte jače,
nek plamen crne oblake liže,
gledajte, braćo,i zemlja plače
kad brat na brata ruku diže.
Ne dajte. ne dajte, ne dajte, braćo,
da tuđin ruši kuću vašu,
čuvajte ponos predaka naših
i ovu svetu zemlju našu.
Idite, uljezi sa našeg praga,
mi ves nikada nismo zvali,
idite, da Bog oprosti, do vraga,
vi ste nam dosta nesreće dali.
Ti, sveta zemljo Južnih Slovena,
u tebi najlepše cveće cveta,
i mi smo sinovi tvoga korena,
prosuti oazom beloga sveta.
O tebi najlepše snove snevamo,
za tebe iskonska ljubav nas veže,
kad ti se peva i mi pevamo,
s tobom smo i onda kad je najteže.
Volimo tvoja plodna polja,
rečicu što kroz vrbake teče,
i boli tvoje sa osećamo,
tvoja nas rana jednako peče.
Ti, zemljo ljubavi, ponosa, radosti,
tuge i bola, zemljo heroja
žedni smo tvoga zagrljaja,
kroz vene naše teče krv tvoja.
Postoji li nešto
što se radost zove,
u vremenu ludom
kad caruje tuga;
i radosti nema
no grč na obrazu,
a suza uoku
i brata i druga.
Postoji li neko
s osmehom na licu,
da ti makar tiho
dobar dan poželi;
nigde prijatelja,
pobratima, druga,
da sa tobom boli
i tugu podeli.
Postoji li barem
Gospod Bog na nebu,
na molitvu svetu
da nam sreću vrati;
život bez radosti
tako malo znači,
ako druge nama
da nam muke skrati.
Od mojih predaka
gnezdo se ruši
građeno u znoju
stotine leta,
tugujem zato
bol mi u duši
i stara kruška
kao da smeta.
Oluje užasa
lome joj grane,
ni Sunce ne sija
kao nekada;
na srcu, u duši
ogromne rane,
a leka nema
više nikada.
Draga rečica
još uvek teče,
na nebu čudesne
menjaju se boje,
ranjenu dušu
sećanje peče,
ne želi tuđe,
al voli svoje.
O, šta to dočekasmo, koje to vreme ide
kad brat na brata ruku diže;
nemojte, nemojte tako,pružite
ruke braćo, priđite bar malo bliže.
Ova zemlja dosta je krvlju natopljena,
a avet ponovo iznad zemlje leti;
nemojte, nemojte tako, braćo,
pokolenja će vas vaša kleti.
Šta to hoće izrodi svoga roda,
ceo svet se u dčudu čudi;
nemojte, nemojte tako, braćo,
probudite se, probudite se ljudi!
Majke vas ove zemlje preklinju i mole,
poruka, za porukom sa svih strana stiže,
nemojte, nemojte tako, pružite
ruke braćo, priđite bar malo bliže.
Teški su boli ratnog vihora
što srce i dušu tako razara,
dali baš tako i biti mora
ili nas razum u tome vara?
Topovi riču, zemlja se trese,
u gradu nastade pravi pakao;
čiju se jauci žena i dece,
za tren ceo život je stao.
Parkovi cvile, grane se ruše,
ostaše debla bez bujnih grana
i grad ostade bez srca i duše,
vidi se samo ogromna rana.
Odjednom, kao da Sunca nestade,
nad grad se spustiše crni oblaci,
ruše se svetinje, škole, domovi,
ko sveće ostaše goli dimnjaci.
Do juče, tu gde su ruže cvetale
i jedan grad srcu mom mio,
do juče u mnogim srcima
najlepše snove je snio.
U tamnoj noći beskrajne tišine
dok zvezda oštro nebo para,
noćna ptica prodornim glasom
u duši neku slutnju stvara.
Sevaju munje ko oganj živi,
nebo je počelo silno da plače,
okovi užasa ljudskog bezumlja,
ko neka mora stežu sve jače.
Sećanja strave tako su blizu,
a zemlja ponovo od bola jeca.
O, da li ima razuma u nama,
zašto da ginu nevina deca!
Nek shvate izrodi ljdskog roda,
deca ne žele da bude rata,
deci je potrebna igra i sloboda,
da dvako ima sestru i brata.
Skupite snage vi dobri ljudi,
slomite izroda što sreći smeta,
da nikad ne bude masovnih grobova
to je poruka od dece sveta.
Da bude razuma među ljuduima,
da ruku ne diže brat na brata,
da ljubav procveta u našim grudima
da više nikad ne bude rata.
Bože moli, šta je ovo sada?
ko da đavo sa ljudima vlada;
pogledajmo samo šta se radi,
da i deca umiru od gladi.
pa još gore ne mogu ni reći,
šta zlotvori sada čine deci,
nesreća je ovladala svuda,
mora doći do božijeg suda.
Gospod Bog će, nadajmo se znati,
kako kome treba da se plati;
nije važno, ko je, šta je bio
već je važno šta je počinio.
Bog će dati, narod će da pamti,
za zla dela, mora da se plati,
kazne jake ili nešto blaže,
sam će Gospod o tome da kaže.
Daj nam Bože sloge i ljubavi,
da se ovo brzo zaboravi,
da dečiji budu mirni snovi,
da se nikad ovo ne ponovi.
O, Beograde, beli grade,
da li te još uvek rane peku
rane i suze što radi njih supale,
i tiho skliznule u nabujalu reku.
Uspori Dunave, svoje talase,
sve što se kreće za tren da stane;
tu gde su svoje živote dali
heroji što otadžbinu brane.
Alasi Dunavom kada zaplove i ptice
što iznad njihovih humki lete,
na tren i oni treba da stanu
i da se njihovog lika sete.
Jer tu su ostali na večnoj straži
ne raduju se ko nekad smeni,
oni su heroji otadžbine,
poklonimo se njihovoj seni.
Neumorno treperi lišće
usnulih breza,
Sunce doziva pesmu među
granama zaspalih ptica.
Nemam sna zbog
tuđeg gorkog reza,
lutam kao pas lutalica.
U duši skrivam teško
breme života,
kako i gde ću
novo gnezdo sviti.
Teški su preteški,
grobovi pradedova,
a šta će, šta će, sa
našom decom biti.
Mesec stidljivo tone u
zvezdanom prostranstvu;
ispijam gorku čašu
života žedan;
proteran sa svoga ognjšta,
lutam po izgnanstvu,
bio sam skroman i srećan,
postadoh jadan i bedan.
Da li je sve tako crno,
ili nam se samo čini
da tonemo u ambise,
ka dubokoj stračnoj tmini.
Sreća sama ne dolazi,
za nju treba mnogo truda,
sad izbora mnogo nema,
kad se više nema kuda.
Dal smo bili opijeni,
lažnom slavom i pameti?
A kad smo se probudili
sada nam se vreme sveti.
Podignimo glave gore,
ka istini što nas čeka,
zagazimo u ambise,
pa ponovo iz početka.