Šume, livade, sve se zeleni
i sve je tako radosno, pesma
slavuja i miris šumskih jagoda
zovu me sebi, zovu me zanosno.
Usamljen kroz šumu lutam
ko izgubljeno lane malo,
šuma je golema, opasnost vreba,
ali kome je do mene stalo.
Penjem se redom po drveću bez
straha da padnem sa visine,
svestan da majke nemam,ali čujem
glas njen: "Čuvaj se, čuva se sine!"
Niz proplanak pojurim dalje,
toplim suncem je obasjan, sedoh
na travu, mislim - samo malo,
ali me obuze dečiji san.
Spavam. Ne znam koliko dugo.
Usamljen, nigde nikoga nema,
Sunce se pustilo nisko
i za počinak se sprema.
Sanjam i u snu čujem majku,
vidim je, baš onu majku pravu,
stalno ponavlja reči: "Ustani sine
zašto si lago na mokru travu!"
Trgoh se, otvorih oči snene.
Tu pored mene niko nije, još
uvek čujem te tople reči njene,pogled
je traži.Pomislih - možda se krije?
Veoma često razmišljam o tome:
da li je ljudska priroda takva
da brigu za svoje dete
može da brine i mrtva majka?
Još uvek sam sebe pitam:
da li je stvarnoto majka bila?
Da li je majka toliko lepa,
i da li je toliko mila?
Od tad je vremena mnogo prošlo,
još pamtim njenu toplu reč svaku
i mislim: kako su srećna deca
koja imaju svoju majku.
Šta je, šta je, prijatelji?
Šta vas tako muči?
Škola je za decu,
u školi se uči.
Samo slušaš učitelja,
to je prava stvar,
a za tvoju mamu
i najlepši dar.
Najpre učiš slova i
i brojeve male; posle
radiš s kompjuterom
nako ko od šale.
Možeš pilot da postaneš,
letiš oko sveta
il da gradiš nebodere,
budeš arhitekta.
Zato samo hrabro gazi,
nemoj da te nešto muči,
u školi je igra, radost,
u školi se sve nauči
Jednom prilikom
jurim kroz travu,
ugledah divnu
bubicu plavu.
"Moja si!" - viknuh,
iz sveg glasa.
"Nećeš pobeći,
nema ti spasa!"
Šta da uradim,
nisam baš znao,
čvrsto sam nogom
na bubu stao.
U pomoć pozovem
dva druga prava;
"vo pod nogom
bubica plava!"
Podigoh nogu,
eto ti vraga,
od plave bubice
nigde ni traga.
Sedi Sreta na livadi,
gleda dedu kako kosi
i ugleda malog puža
kako svopju kuću nosi.
Priseti se jednog dana,
pored reke, na izletu
i velikog prepiraja
ko je najjači na svetu.
Dalje tigar ili lav,
ili je slon dugonosi,
te povika iz sveg glasa:
"Toje puž što kuću nosi".
Jurismo se po poljani,
dečiji nas nagon tera;
kad odjednom u blizini,
ugledasmo strašnog kera.
Zastadosmo istog trena,
te ostasmo svi bez daha;
poklecasmo na kolena,
uhvati nas doza straha.
Al dečija znatiželja
za tren nam ozari lice,
pogledasmo malo bolje,
taj ker čuva lubenice.
E, baš fino, reče Stole,
pa kerovi decu vole.
Za dve male bombinice,
biraj Stole, lubenice
Sa visine
gavran grakće.
Niz proplanak
zekan skakće.
Lija spremna
kao munja,
po rubu se
šume šunja.
"Uh, što volem
malo zeče!
Tu ga čekam
svako veče.
Vidim, sad mu
nema spasa!"
Al odjednom
lavež pasa.
Eto gužve i
meteži,
svak na svoju
stranu beži.
"Večeru sam
htela pravu,
ali jedva
spasih glavu.
U jednom dobro skrovitom mestu
gavran Gaša priprema feštu.
Evo tu su već sojke i vrane
pozivi raznose na sve strane.
Pozivam dva, tri stvorenja "muška",
staroga Vučka i Duška Dugouška
i medu pozivam radi reda
i Paju Patka Diznilenda.
Da nam zabava još bolje prija
svakako dolazi i teta lija.
Pozivam i jazavce, noćne skitnice,
sve ptice pevačice i grabljivice.
Nek dođu i zveri arogantne,
jeleni i srne elegantne
i sva druga divlja stvorenja
na feštu ljubavi i pomirenja.
Pozivam i one malane miše,
žalim, ali njima se loše piše.
Imao je
meku dušu,
a svi su ga
Zmajem zvali.
Na srcu ga
uvek nose,
tek stasali
klinci mali.
Kroz stihove
raspevane
slikao je
mališane,
sve vrline,
nestašluke,
ali ponekad
i mane.
Jovanović
Zmaju Jovo
volim tvoje
svako slovo,
zbog pametne
tvoje glave,
još uvek te
deca slave.
Baš je silan
taj naš deda;
godine pritišću,
al on se neda.
Ustane rano.
Sam se obrije,
pa onda popije
dve, tri rakije.
Smrknutog čela
po kući šeta.
Nešto trabonja
a sve mu smeta.
Pa onda još jednu
duplu nalije;
ljutit je hoće
babu da bije.
Kao od šale,
samo onako,
zabavlja svoje
unuke tako.
Pusta želja
odvede me tamo,
u proleće kad se
život budi,
da osetim tračak
sreće samo,
dah proleća što
mi širi grudi.
Kad pašnjaci
diljem ozelene,
sve što raste
tada i prolista,
šapat vrela
budi uspomene,
pretapa se u
šapati lista.
Opija me moć
prirodnog dara,
miris cveća,
šarenilo boja,
cvrkut ptica i
kuća brvnara.
Tu se skriva
pusta želja moja.
Ispod strehe
kuće stare
gnezdo svila
ptica mala,
lastavica, lastavica.
Cvrkutom me
dozivala.
Čim sunčevi
topli zraci,
namignu proleću,
uz cvrkute
sa svih strana
laste mi doleću.
Divota je pogledati
kako brižno
gnezdo grade i
s ljubavlju roditelja
hrane svoje
ptiće mlade.
Sveti Đorđe,
krsna slava,
porodični
ponos, sreća,
a na stolu
slavski kolač
i velika gori sveća.
Dolaze nam
dragi gosti,
kumovi i
prijatelji.
Domaćin ih
blagosilja
i ugosti
sve po želji.
Kad se slavi
krsna slava,
porodična
ljubav gaji.
To je ponos
pravoslavlja,
naši sveti
običaji.