Zapis nepoznatog autora - ljubav, ludost, mudrost... Umetnost

Brodska jedra

Jedna legenda govori o tri muškarca, koji su nosili svaki po dvije vreće. Ali teret nisu osjećali jednako. Vreće su im, jedna sprijeda a druga straga, visile obješene na drvenoj motki na ramenu.

Upitali prvog čovjeka šta ima u vrećama. Odgovorio je: - Svi moji uspjesi, sva dobra djela mojih prijatelja, sve životne radosti - u vreći su straga. Skriveni od pogleda, završeni, prekriveni lišćem, ne smetaju mi mnogo. U vreći sprijeda imam sve loše i ružne stvari koje su mi se dogodile. Hodam, zastanem često, vadim ih, posmatram, proučavam, mislim šta ću. Stalno sam s njima, i mislima i osjećajima. Stalno radim na njima.
Taj se čovjek često zaustavljao, gledao unazad, mučio se nad sobom i napredovao malo i vrlo sporo.

I drugog su čovjeka upitali isto. Rekao je: -U vreći sprijeda nosim moja dobra djela, spoznaje o vrlinama. Često ih gledam, vadim i pokazujem drugima. Vreća na leđima sadrži moje greške i moje slabosti. Ponesem ih sa sobom kuda god krenem, jer one su moje i ne mogu ih tek tako odložiti na stranu. Usporavaju me, ponekad su veoma teške.

Treći muškarac je odgovorio: - Na prednjoj vreći napisao sam riječ "dobrota". Prepuna je pozitivnih misli, dobrih ljudskih djela, svih dobrih stvari koje sam imao i učinio u životu, misli o mojoj snazi. Ta mi vreća nije teška. Naprotiv, poput brodskih jedara, pomaže mi u kretanju naprijed. A vreća na leđima ima natpis "loša sjećanja" i prazna je, jer sam joj odrezao dno. O svemu što mi se loše dogodilo, o lošim mislima koje ponekad o sebi imam, o zlu koje od drugih čujem, malo razmislim i bacim ih u tu vreću. Kroz rupu to ode zauvijek. Ja sam slobodan. Ja nemam tereta koji bi me usporavao u hodu.

Magarac

Jednog je dana seljakov magarac pao u bunar. Zivotinja je satima sazaljivo plakala dok je seljak pokusavao dokuciti sto mu valja uciniti. Napokon je odlucio - buduci da je zivotinja stara a bunar ionako treba prekriti - nije vredno truda spasavati magarca.

Pozvao je sve susede da mu pomognu. Svi su zgrabili lopate i poceli nabacivati smece u bunar. Na pocetku je magarac shvatio sto se dogadja i poceo ocajnicki plakati. Tada se na opste cudjenje primirio.

Nakon nekog vremena seljak je napokon pogledao u bunar. Bio je zapanjen onim sto je video. Sa svakom lopatom smeca koje je pogodilo njegova ledja, magarac je radio nesto zadivljujuce. Istresao bi ledja i popeo se jedan nivo vise. Kako su seljak i susedi nastavili ubacivati smece na zivotinju, on bi ga otresao i popeo se. Uskoro, svi su zadivljeno posmatrali magarca koji je zakoracio preko ivice i sretno iskocio!

Zivot na nas istresa smece, razne vrste prljavstine. Magarac nam je pokazao trik – otreses se i popnes preko toga jedan nivo vise.

A sada ...

Magarac se kasnije vratio, i ugrizao seljaka koji ga je hteo zakopati. Posekotina od ugriza se inficirala i s vremenom je seljak umro u agoniji od sepse. Zakopali su ga u bunaru.

Kada uradis nesto lose i pokusas sacuvati svoju „pozadinu“, to se uvek vrati i ugrize te.

Korak, disanje - zamah metlom

Bepo, cistac ulica, radio je svoj posao rado i temeljito. Znao je da je njegov rad potreban. Kad bi meo ulice cinio je to polako i jednolicno: kod svakog koraka jedno disanje, i kod svakog disanja jedan zamah metlom. Korak - disanje - zamah metlom - korak - disanje - zamah metlom...

Ponekad bi malko zastao i razmisljao gledajuci ispred sebe. Zatim bi nastavio: korak - disanje - zamah metlom - korak disanje - zamah metlom. Dok bi se Bepo tako pomicao i pred sobom posmatrao neociscenu ulicu, a iza sebe ociscenu, dolazile bi mu cesto velike misli. Ali bejahu to misli bez reci, misli koje se vrlo tesko mogu drugima saopstiti. Slicno kao neki odredjeni miris kojeg se jedva jos secamo ili kao neka boja o kojoj smo sanjali.

Nakon rada sedeo je Bepo kod devojcice Momo i tumacio joj svoje velike misli. Ona ga je na poseban nacin slusala. Zato bi se njemu razvezao jezik i pronalazio bi prave reci:

- "Vidis Momo", govorio bi on, "to ti je tako: Ponekad imas pred sobom vrlo dugu ulicu. i mislis: strasno je duga, nemoguce ju je ocistiti; znas, tako mislis." Pogledao bi cuteci preda se i onda nastavio: "I, tada se pocnes zuriti. i zuris se sve vise i vise. Ipak svaki put kad pogledas, vidis da ulica pred tobom nije nimalo kraca. Pocnes se jos vise napinjati i tada te uhvati strah, a na koncu izgubis dah te ne mozes dalje. A ulica je jos uvek tu. Tako se ne sme ciniti."

Bepo je kratko vreme razmisljao i nastavio: "Ne sme se nikad misliti na celu ulicu najedanput, razumijes li? Mora se misliti samo na sledeci korak, na sledece disanje, na sledeci zamah metlom. I uvek ponovno samo na sledeci".

Ponovno je zastao i razmisljao pre nego je dodao: "Takav rad donosi radost. To je vazno. Tada se posao uradi dobro. Tako to treba biti."

Nakon duge stanke nastavio je: "Odjednom vidis da je cela ulica ociscena - korak po korak. Uopste ne znas kako, a i ne izgubis dah."

Klimajuci glavom, Bepo je rekao na kraju: to je vazno!

Prica o dva grada

Priblizavajuci se jednom velikom gradu, putnik upita zenu koja je sedela kraj puta:

- Kakvi su ljudi u ovom gradu?

- Kakvi su bili u mestu iz koga si dosao?

- Uzasni, odgovori putnik. -Zli, nepouzdani, antipaticni.

- Ah, rece zena - iste takve ces naci i u gradu koji je pred tobom.

Tek sto je prvi putnik otisao, neki drugi se zaustavi pred njom i takodje zapita kakvi su ljudi u gradu. Ponovo starica upita kakvi su bili u mestu iz koga dolazi.

- Bili su divni ljudi: posteni, vredni i velikodusni. Zao mi je bilo kad sam morao da krenem, rece drugi putnik.

Mudra zena mu odgovori:

- Iste takve ces naci i u gradu koji je pred tobom.

Nedopustiv zagrljaj

Trebao je to biti pravi primer simbioze. Zar je moglo biti ista lose u beskrajnoj toleranciji prema jednom malo nametljivom bicu? Zar moraju svi prijatelji biti istoga karaktera temperamenta?

Tako je razmisljao kameni zid kuce koji se, zbog velikih i nicim urezanih ploha, sam sebi cinio hladan i bezivotan. Hteo je da ga necije prijateljstvo izbliza prati toplinom i neznoscu.

Videvsi kako vetar savija mali, tek izniknuli brsljan, pozeleo je svojom stabilnoscu, biti oslonac njegovoj krhkosti te ostvariti topao zagrljaj, za kojim je osamljen ceznuo. Brsljan je bio lep ukras, i dok su njegove grane jos bile nezne, oboma im je bilo lepo.

S vremenom je brsljan jacao, grane su mu odrvenile i vise nisu nezno prijanjale uza zid, nego su bezobzirno prodirale sve dublje. U svojoj dobrohotnosti, zid nije uvidjao kolika mu opasnost preti. Bezazleno je u brsljanu jos video ono nezno, lomljivo bice, bio je ponosan sto mu je mogao pomoci.

Nije trebalo mnogo vremena da brsljan potpuno prekrije i zaseni celu plohu zida. Ne mareci sto mu nanosi bol, posesivno ga je hteo do kraja obuzeti. Prodro je u njegovo vezivo, oslabio mu spone, ugrozio stabilnost. Tako se blizina pretvorila u smrtonosan zagrljaj.

Tada je zid shvatio da ni tople sunceve zrake, zbog brsljanova nametnickog stava, ne prodiru vise do njegovih ploha. On se nadao obogacujucem prijateljstvu, a brsljan ga je potpuno zasenio. U brsljanovu zagrljaju vise nije bio ni priblizno topao, kao sto je nekos bio dok ga je grejalo sunce, taj udaljeni, ali istinski prijatelj.

Zid, brsljan ili sunce - sta si?

Ne mesaj se u tudja posla!

Konj se razboleo. Dosao veterinar i prepisao seljaku lek za konja. Tri dana da mu daje, ako konju ne bude bolje morace da ga ubiju. To cula svinja. Prvi dan, konju nije bolje, drugi dan takodje.

Pridje mu svinja i kaze: "Molim te ustani, moras da ozdravis" ali konj ne ustaje.
Treci dan - konj ne ustaje. Svinja ga opet moli, kaze mu da ce da ga ubiju ako ne ustane.

Odjednom konj ustaje i polako izlazi iz stale. Svi se raduju i seljak kaze veterinaru: "Ovo moramo da proslavimo, veceras cu da zakoljem svinju".

Dosadan kao stenica

Jedan starac molio se pet puta dnevno, a njegov ortak u poslu nikada nije krocio u crkvu. Na svoj osamdeseti rodjendan, starac se ovako molio Bogu:

"O Svevisnji! Jos od malena nisam propustio ni jedno jutro da odem u crkvu i pomolim ti se po svim propisima. Nikada nisam preduzeo nesto, niti doneo ijednu odluku u svom zivotu, a da prethodno nisam zazvao tvoje ime. Sada, kad sam ostareo, udvostrucio sam napore i molim ti se i danju i nocu bez prestanka. Uprkos svemu, evo me ovde, bedan sam kao što sam oduvek bio.

Moj ortak, medjutim, pije, kocka se i, bez obzira na godine, izlazi sa zenama sumnjivog morala, pa i pored svega toga pliva u zlatu. Pitam se da li je iz njegovih usta ikada izasla ijedna molitva. Ne trazim od tebe, Svevisnji, da ga kaznis, jer to ne bi bilo hriscanski, ali molim te, reci mi zasto? Zasto? Zasto si ucinio da njemu sve ide od ruke, dok se ja ovako mucim?"

"Zato", odgovorio mu je Bog, "što si dosadan kao stenica!"

U jednom manastiru nije vazilo pravilo cutanja, ali vazilo je pravilo:
"Ne govori osim ako je ono sto hoces da kazes vrednije od cutanja."

Pečene uši

Jedan pijanac išao je ulicom i naišao na prijatelja koji ga je upitao:

- "Šta ti se desilo sa ušima? Kako si ih spržio?"

- "Ma glupo - žena je ostavila uključenu peglu i kada je zazvonio telefon, zabunom sam uzeo peglu."

- "Shvatio sam, ali šta je bilo s drugim uvetom?"

- "Taj kreten je ponovo zvonio!"

Ljudi nikada ne bi grešili kada bi shvatili da svaki put kada učine greh povreduju sami sebe. Međutim, mnogi su obuzeti takvom apatijom da ni najmanje nisu svesni patnje koju sebi nanose.

Vrhunska sreća

Ode bogat čovek kod slavnog učitelja i zatraži da mu sačini zapis koji će obezbediti trajnu sreću njegovoj porodici.

„Čuvaćemo taj zapis na kućnom oltaru kao najveću dragocenost doma“, reče on.

Učitelj uze komad papira umoči četkicu u tuš i ispisa „Otac umire, sin umire, unuk umire“.

Bogataš se zabezeknuo.

„Ali učitelju, molio sam Vas da mi sačinite zapis koji bi simbolizovao sreću moje porodice. Kako da stavim na počasno mesto u kuću zapis koji govori samo o smrti. Vi se šalite sa mnom? Izvrgavate ruglu moju molbu?"

"Bio sam veoma ozbiljan kada sam ovo napisao", mirno reče učitelj. "Zamisli da tvoj sin umre pre tebe. Koliko bi to bilo teško za tebe? A kako bi tek svima bilo da tvoj unuk ode pre tvog sina?"

"Ako se u tvojoj porodici, generacija za generacijom, smrti radjaju redom kojim sam ti ja ispisao, to će biti najveća sreća za sve. Ukoliko ne bude tako, svi će te biti nesrećni. Smrt po redu stvari u univerzumu je vrhunska sreća za sve".

I u zivotu je tako...

Na samrti pozva starac svoga sina, pa ga dovede do prozora i upita sta vidi.
- Ljude, odgovori on.
Zatim mu pruzi ogledalo da se pogleda i upita ga sta vidi.
- Vidim sebe, odgovori on.
- Eto, sine! I prozor i ogledalo su od istog stakla, s tom razlikom sto se na staklu od ogledala nalazi tanak sloj srebra. I u zivotu je tako: gde god se srebro nadje izmedju ljudi, tu covek vidi samo sebe.

Jeste

prvo mu jedan rece: jeste!
dodje drugi pa mu rece: nije!
zatim dodjose druga dvojica pa mu rekose: jeste - ali onaj isti opet rece: nije!
Onda dodje desetina njih, pa stotina i svi kao jedan rekose: jeste!. Ali onaj osta jedan jedini pa opet rece: nije!
- jeste!
- nije!
- jeste!
- nije!

i ubise onog negatora.

Stolica

Била тако два пријатеља. Свако вече седели би крај ватре на малим троногим столицама и разговарали. Но, догоди се да један од њих добије за шеика. Пресели се, дакле, у камену палату и седне у високу столицу од седефа. Многи му је народ долазио и клањао се новом старешини. Дошао и стари пријатељ његов, сав радостан, прерадостан, да му честита. Али га охоли шеик не хтеде одмах пустити к себи, него га остави да чека неколико дана. Најзад, нареди да му га доведу. Скромни пријатељ уђе, а шеик се још више устури у столици од седефа. Пријатељ одмах разумеде све, па се почне обзирати око себе као да не види шеика. Шеик га љутито ослови и упита шта тражи очима.
- Тражим тебе, човече, где си? – одговори пријатељ.
Затим тужно додаде:
- Док си седео на малој столици није се видела столица од човека, а сад, ето, не види се човек од столице!

Што већа столица то мањи човек!