Pogledajte unutra
Prosjak sedi pokraj puta vec vise od trideset godina. Jednog dana prodje pored njega neki stranac.
- Imate li sta sitno? - promrmlja prosjak, mehanicki drzeci isturenu svoju staru bejzbol kapu.
- Nemam nista da ti dam - rece stranac. A onda upita:
- Sta je to na cemu sedis?
- Nista - odgovori prosjak.
- Samo neki stari sanduk. Sedim na njemu otkako me pamcenje sluzi.
- Da li si ikada pogledao unutra? - upita stranac.
Prosjak uspe malko da otvori poklopac. Zapanjen, u neverici i odusevljenju, video je da je sanduk bio prepun zlata.
Pogledajte i vi unutra, dragi moji. Ne u neki tamo sanduk kao u ovoj paraboli, vec u nesto mnogo blize: u sebe.
Bogatstvo
Jednog je dana imućni otac poveo svoga sina da provede noć s jako siromašnom obitelji, s ciljem da mu pokaže kako žive ljudi koji nemaju mnogo novaca za trošenje.
Na povratku kući, otac upita sina što misli o tom iskustvu, a sin odgovori: To je bilo jako lijepo iskustvo, oče.
Naučio sam da mi imamo jednog psa, a oni imaju četiri, mi imamo jako lijep bazen ali oni imaju rijeku, mi imamo sunčani krov ali oni imaju nebo sa zvijezdama i mjesecom, mi imamo veliku terasu s predivnim vrtom ali oni imaju šumu.
Dok je dijete govorilo, otac je ostao bez daha slušajući što mu sin kazuje.
Tada dijete doda: Hvala ti što si mi pokazao kako smo siromašni!
Kada mjerimo ono što imamo, rezultat je naše viđenje života.
Ako imamo ljubav, prijatelje, zdravlje, smisao za humor i pozitivno mišljenje, imamo sve u životu.
Zamislite se na trenutak i prosudite da li ste bogati… ili siromašni...
Neko, svako, niko i bilo ko
Bila jednom četvorica po imenu Svako, Neko, Biloko i Niko.
Trebalo je obaviti jedan vrlo važan posao i Svako je mislio da će ga Neko obaviti.
Biloko je to mogao učiniti, a Niko nije hteo.
Neko se zbog toga naljutio jer je to bio posao za Svakoga. Svako je opet mislio da bi ga Biloko mogao obaviti, no Niko nije shvatio da ga Neko ne želi obaviti. Na kraju je Svako krivio Nekoga jer Niko nije učinio ono što je mogao napraviti Biloko.
PRIČA O BOJAMA
Sve boje sveta
Jednom davno sve boje sveta su započele svađu. Svaka je tvrdila da je baš ona najbolja, najvažnija, najkorisnija, najomiljenija.
Zelena reče:
«Jasno je da sam ja najvažnija. Ja sam znak života i nade. Izabrana sam za travu, drveće, lišće...Bez mene, uginule bi sve zivotinje. Bacite pogled na prirodu i videćete da mene ima najviše.»
Plava je prekine:
«Ti samo misliš na zemlju, ali uzmi u obzir nebo i more. Voda je izvor života, pomoću oblaka iz plavog mora. Nebo daje prostor, mir i vedrinu (spokojsto). Bez mog mira vi biste bili mahnita tela.
Žuta se zakikota:
«Vi ste tako ozbiljne. Ja donosim smeh, radost i toplinu u svet. Sunce je žuto, mesec je žut, zvezde su žute. Svaki put kada pogledaš suncokret, celi svet počinje da se smeši... Bez mene ne bi bilo zabave.»
Narandžasta je bila sledeća koja je zasvirala svoju pesmu:
«Ja sam boja snage i zdravlja. Možda sam retka, ali sam dragocena, jer služim unutrašnjim potrebama ljudskog života. Ja nosim sve najvažnije vitamine. Setite se samo šargarepe, narandži, dinja, ploda manga... Ja se ne povlačim sve vreme okolo, ali kada ispunim nebo za izlaska ili zalaska sunca, moja lepota toliko blješti da niko ni na jednu od vas ne pomisli.»
Crvena više nije mogla da izdrži. Viknula je:
«Ja sam vladar svih vas, krv života. Ja sam boja opasnosti i hrabrosti. Voljna sam boriti se s razlogom. Mogu zapaliti krv. Bez mene bi zemlja bila pusta kao mesec. Ja sam boja strasti i ljubavi, crvene ruže i maka.»
Purpurna se digla do svoje pune visine. Bila je visoka i govorila je sa velikom pompom: «Ja sam boja vladanja i moći. Kraljevi, čelnici, vladike - uvek su me birali, jer ja sam boja autoriteta i mudrosti. Ljudi me ne pitaju, nego slušaju i pokoravaju se.»
Indigo je govorila najtiše od svih, ali vrlo odlučno:
«Zamislite mene! Ja sam boja tišine. Jedva da me primete, ali bez mene sve ste vi suvišne. Ja zračim misao, sumrak i dubine. Trebate me za ravnotezu i kontrast, za molitvu i unutrašnji mir.»
I tako su se boje nastavile hvaliti, svaka uverena da je ona najbolja. Njihova svađa postajala je sve glasnija.
Odjednom bljesnu sjajna bela svetlost, začuje se grom i prasak. Poče jaka kiša. Sve se boje skupiše od straha i stisnuše jedna uz drugu.
Kiša progovori:
«Vi, glupe boje, borite se medju sobom!Svaka pokušava vladati nad ostalim.Zar ne znate da vas je sve Bog stvorio? Svaku za svoju posebnu svrhu, jedinstvenu i različitu. On voli sve vas. Uhvatite se za ruke i pođite sa mnom. On će vas prostrti preko neba u velikom luku boja kao podsetnik da vas sve voli i da možete živeti zajedno i u miru. Obecava da je On sa vama, znak nade za sutra.»
I tako svaki put kada Bog koristi jaku kišu da opere svet, on stavlja na nebo dugu.Kada je vidimo, setimo se da treba ceniti i druge ljude!
Četvrta lutka
Једном неки мудрац дарова младом принцу три лутке. Овај се нимало не обрадова поклону.
- Јесам ли ја девојчица да ми поклањаш лутке? – упитао је.
- То је поклон за будућег краља – одговори мудрац. Ако пажљиво погледате, видећете да у уху сваке лутке постоји рупа.
- Да... И?!
Мудрац му стави у руку парче жице и при том рече:
- Провуците кроз сваку од њих.
Заинтригиран, принц подиже прву лутку и провуче жицу кроз њено уво. Ова изађе на супротно.
- Ова лутка представља тип људи, који, без обзира о чему им говорили, одмах по чувењу испуштају то на друго уво, не придајући реченом никакву важност – објасни мудрац.
Принц провуче жицу кроз уво друге лутке; ова изађе на уста.
- Ова представља онај тип људи – говораше мудрац, - који све што чују разгласе свима око себе.
Принц подиже и трећу лутку и са њом учини као са претходне две. Али жица се не појави.
- Ова лутка представља онај тип људи, који, шта год чули – задржавају казано у себи. Једном закључана, из њих реч више не излази.
- Који је најбољи тип људи? – упита принц.
Мудрац му онда пружи и четврту лутку, као одговор на његово питање. Када је принц провукао жицу кроз њено уво, ова је изашла на друго уво.
- Поновите! – рече му мудрац.
Принц послуша, али овога пута жица изађе на луткина уста. Када је провукао жицу и трећи пут, више се није појавила.
- Ово је најбољи тип људи – примети мудрац. Да би се удостојио било чијег поверења, човек мора да зна када није у обавези да слуша, када да ћути и када да говори.
Šta je logično, a nije legalno?
Student je pao na ispitu iz logike. Evo razgovora sa profesorom tom prilikom.
Student: Vi me kažnjavate, razumete li vi uopšte nešto?
Profesor: Naravno, inaće ne bih bio profesor.
Student: U redu, pitaću vas nešto. Ako znate tačan odgovor, dobijam peticu i odlazim. Ako ne znate odgovor, daćete mi desetku.
Profesor : U redu, prihvatam!
Student: Šta je legalno, a nije logično, šta je logično, a nije legalno, a šta nije ni logično ni legalno?
Profesor je dugo razmišljao, ali nije našao pravi odgovor i dao je studentu desetku. Nakon toga ga je pitao za odgovor.
Student odgovori: Vi imate 55 godine i oženjeni ste jednom 22-godišnjakinjom; to je legalno, ali nije logično. Vaša žena ima 24-godišnjeg ljubavnika, što je logično, ali nije legalno. Vi dajete desetku ljubavniku vase žene, iako je trebao pasti na ispitu, što nije ni logično, ni legalno.
Ovo mi se učinilo veoma zanimljivim ,ali ne znam gde da postavim.
"То је врана"
Један стари човек сеђаше у дворишту своје куће заједно са сином који управо заврши високе студије. Изненада, врана слете на зид. Отац упита сина: “Шта је оно?” Син одговори: “То је врана.”
Након извесног времена, отац упита поново: “Шта је оно?” Син одговори: “То је врана.”
Прође неколико минута а отац поново упита, трећи пут: “Шта је оно?” Син одговори: “Оче, управо сам ти рекао да је то врана.” Не прође дуго а отац опет упита: “Шта је оно?” Овога пута на синовљеву лицу могла се видети мала усплахиреност: “Оче, то је врана, врана!” Поново отац упита: “Шта је оно?” Овај пут син одговори грубим тоном: “Оче, нон-стоп питаш једно те исто, иако ти стално одговарам да је то врана. Зар ниси у стању разумети?”
Отац устаде и оде до собе. Убрзо се врати носећи своју стару свеску-дневник. Отварајући страницу, рече сину да прочита оно што је на тој страници записано. Син прочита:
“Данас је мој малени син седео са мном у нашем дворишту, кад долете врана. Синчић ме је двадесет и пет пута упитао: ‘Шта је оно?’, и двадесет и пет пута му одговорих, нимало изнервиран, да је то врана. Оно што осећах била је љубав према моме невиноме синчићу.”
Тада је отац објаснио сину разлику између очева и синовљева става: “Када си био малешан, поставио си ми ово питање двадесет и пет пута и нити једном нисам био изнервиран твојим питањима, већ ти упорно одговарах. А када сам ја теби данас поставио исто питање, али понављајући га само пет пута, ти си се изнервирао, љутнуо и био нестрпљив са мном.”
Ето,ова прича ми се јако допала.Није,можда,"смешна страна" живота,али је веома ИСТИНИТА:
Kontrola uma
Неки млади стрелац достиже такву префињеност у гађању, да је могао одапети стрелу у стабло а затим је другом преполовити. Због тога поче да се хвали како је надмашио свога учитеља. Но једног дана, његов учитељ, поштовани старац у својим позним годинама, позва младића да га прати на путовању по брежуљцима. Пут је био једноличан све док не дођоше до провалије. Изнад ње, уместо моста, било је постављено брвно. Учитељ пође преко брвна, а затим, зауставивши се тачно на половини, извади лук и одапе стрелу на стабло са друге стране провалије. Затим је следећим хицем располови.
- Сада је ред на тебе – рече учитељ, вративши се назад до ученика.
Младић се успне на брвно веома опрезно, а затим се полако и пажљиво упути ка његовој средини. Срце му је било у устима. Знао је да ће, уколико изгуби равнотежу, пропасти у амбис и отићи у смрт. Заокупљен опасношћу у којој се нашао, он није могао да се усредсреди на циљ. И када је, најзад, одапео стрелу, промашио је читаво стабло. Сав ојађен и сузних очију, окрену се ка учитељу, те га викну:
- Помози ми! Пашћу!
Старац му приђе, узе га за руку те корачајући уназад изведе га на сигурно. За време повратка ниједан од њих двојице није прозборио ни реч, али је младић итекако имао о чему да размишља. Схватио је да за мајсторско звање није довољно знати контролисати само лук, већ је, такође, морао да научи како да контролише и свој ум.
I to ce proci!
Veliki car pozvao sve mudrake u carstvu i naredio im:
" Napisite mi poruku koja ce uspokojiti moju dusu - Kad sam tuzan da mi nosi radost, a kad sam srecan da me podseca na tugu."
"Ne sme biti dugacka, zato sto zelim da je uvek nosim sa sobom".
Savetovali se mudraci i dugo, dugo razmisljali za carevo naregjenje.
Konacno, otisli su kod cara sa jednim prstenom.Na njemu su bile ispisane reci:
"I to ce proci"
Kad osecate da vam nadolaze jake emocije - kao odgovor zadovoljstva ili boli, uspeha ili neuspeha, kazite sebi "I to ce proci".
niko650
Plavi dijamant
Послао краљ једне државе суседном владару писмо. У њему је писало: "Пошаљите ми плави дијамант величине голубијег јајета, или...".
По пријему необичног писма, краљ суседне државе отпошаље одговор на исто: "Ми немамо такав дијамант, међутим, кад би имали..."
Први краљ се силно разљути и објави рат суседном владару. Борбе су се водиле неколико месеци све док се не умеша и трећи краљ, заказавши овој двојици сусрет. Кад се окупише, нападнути краљ упита краља нападача:
- Шта си мислио кад си написао у писму: "Пошаљите ми плави дијамант величине голубијег јајета, или..."?
- Мислио сам – одговори овај, - на плави дијамант величине голубијег јајета или... неки други дијамант. Много волим дијаманте. А на шта си ти мислио кад си одговорио: "Ми немамо такав дијамант, међутим, кад би имали..."?
- Ту није било ничег тешко за разумети – одговори владар суседног краљевства. Хтедох рећи, кад би имали такав дијамант радо бисмо вам га послали.
Краљеви се обавезаше на бољу комуникацију у будућем дописивању, а потом се загрлише и склопише мир.
Smisao života
Mnoge ljude muči pitanje o smislu života.
Ova dijameditacija odgovara na to pitanje.
Livada maslačka
Maslačak:
Čest i jedinstven.
Tako mnogobrojan da ga nazivamo korovom.
Učestalost nas čini slepim za jedinstvenost.
A opet učestalost pokazuje koliko mnogo ima jedinki.
Milijarde ljudi:
Mnogo, vrlo mnogo, - i svaki jedinstven.
Pupoljak
Zelenilo je zelenilo.
Puno napetosti:
Vidi se gde će se zelenilo raspuknuti,
Gde će se pupoljak otvoriti.
Mi već znamo što će izići van,
A ipak svaki će pupoljak biti jedan novi, jedinstveni cvet.
Pupoljak: stisnut, napet, pun budućnosti.
Svaki je trenutak pun budućnosti - jedan pupoljak.
Celi život je uvek nov: pupoljak.
Cvet gotovo otvoren
Otvoren - ali u sredini još pupoljak.
Mnoge cvetne latice nisu još razvijene.
Kada biste došli bliže,
Mogli biste videti svu moju žutu boju.
Moji cvetovi mirišu, dragi su, moj med je ukusan.
Onda znate svi, tko sam ja, što sam ja.
Cvet sasvim otvoren
Ja sam sada sasvim otvoren:
Sav sam se dao.
Nemam više ni pupoljka u sebi,
Niti bilo kakve rezerve u mojoj nutrini.
Je li bilo ispravno dati se baš do kraja, posve se dati?
Moja boja, moj med, moj čar, tako su prolazni.
Tko će meni što dati,
Kada sada više ništa ne budem imao?
Ocvali maslačak
Ocvao.
Moram li sada umreti?
Na mojim tamnožutim krajevima vidi se još kako sam bio žut.
Cvetova više nema,
Ali opet pupoljci, posve novi i drugi.
Žalosno - tko misli, na ono čega nema.
Semena loptica
Nada,
Da će uvek nešto izići, otvoriti se, nastaviti se,
Neće nikada razočarati.
Ne smemo - novo
Tražiti u -jučerašnjem
Jučer je uvek smrt - danas je uvek život.
Preobražena semena loptica
Postao sam beo.
Sitne dlačice trepere pune svetla.
Ono zasićeno, žarko žutilo,
Postalo je lagano i svetlo.
Jedan deo mene već je odleteo:
I ono što ja jesam, uviek će ponovo niknuti
Prazna ljuska ploda
Sada je sve otišlo.
I ovo ovde - uskoro će istrunuti, sagnjiti.
Moram li se sada pitati
Zašto?
Zašto? -
Tako ne pita ni jedan maslačak.
Život živi,
To je njegov smisao i tada je sve pupoljak.
I onda kad se rastvori u prahu i zemlji,
I tada ostajem ja
Maslačak!
majra
Paučina na turbanu
Jedan stari arapski sudija bio je čuven po svojoj mudrosti. Kada mu je dućan poharan treći put za redom, vlasnik se uputio kod sudije da mu se požali, jer nikako nije mogao da uhvati lopova.
Sudija je naredio da se vrata dućana skinu sa šarki i prenesu na glavni trg gde će biti šibana dok ne kažu ko je lopov. Na trgu se okupila velika gomila sveta da prisustvuje šibanju vrata. Nakon pedeset šiba, sudija je priljubio uho vratima, da čuje priznanje.
Kada se uspravio, objavio je: "Vrata su priznala da čovek koji ih je triput obio ima paučinu na turbanu". Kad je to rekao, jedan čovek u gomili podigao je ruku ka turbanu. Odmah su mu pretresli kuću i pronašli pokradenu robu.
Dovoljna je samo jedna reč pohvale ili kritike i naše ja se odmah pokaže.
majra