Zapis nepoznatog autora - ljubav, ludost, mudrost... Umetnost

Svako zasto ima svoje zato!

Pitali su jednog zaljubljenog coveka:

Zasto se ne divis lepoti ruze kao ostali?
Zasto se smejes i pogledas u Sunce kada ono iznenada jos vise zasija, a ostali sklanjaju pogled od njegovog sjaja?
Zasto kada je najveca oluja i grmi ti izlazis iz kuce i kisnes?
Zasto nocu izlazis i pricas Mesecu?
Zasto...

Covek ih prekida odgovarajuci:

Ruza je lepa, ali nikada niste videli Onu koja je posadila tu ruzu. Nikada niste osetili dodir ruku koje su razgrnule zemlju da bi ubacili seme ruze kojoj se sada vi divite. Niste osetili ljubav kojom je ta ruza negovana. Niste vidjeli lice, osmeh, neznost One od koje je ruza naucila tajnu lepote, cistoce, neznosti.

Sunce greje i obasjava svako bice na planeti. Sunce vidi i Nju. Vidi najdivnije ljudsko bice. Svaki put kada Sunce vidi Njenu srecu, osmeh, ljubav onda jos jace zasija, jer se raduje uz Nju. Zar mislite da bih propustio da vidim njenu srecu, pa makar izgubio vid? Njen osmeh, sreca, radost to je sve moje.

Oluja na koju izlazim nije nista u odnosu na strah da je Ona negde sama i drhti. Kada izadjem saljem joj svu moju hrabrost, svu moju ljubav, saljem joj misli koje samo Ona sme da zna.

Nocu pricam Mesecu sve zelje, snove, nade. Pa u svitanje kada bude sretao Sunce neka sve isprica. Neka onda Sunce jutrom svojim prvim zracima pomiluje Njeno lice i prenese joj moje reci.

Za sva ostala pitanja koja ste imali morao bi vas pustit u moje snove.
Mojim snovima samo Ona ima pristup.

A vašim snovima ima li ko pristup?

Katanka

Jedna žena došla je kod lokalnog rabina i poverila mu tajnu koja ju je tištala - bila je udata punih dvadeset godina a još nije imala dete. "Kakva slučajnost!" uskliknuo je rabin. "Mojoj majci desila se ista nevolja." Zatim joj je ispričao sledeću priču.

Njegova majka punih dvadeset godina nije imala dece. Jednog dana čula je daje u varoš stigao sveti Bal Šem Tov, pa je odmah otrčala do kuće u kojoj je boravio i zamolila ga da se moli za nju, sve dok ona ne dobije dete.

"Sta si ti spremna da učiniš?" upitao je sveti čovek. "A šta mogu da učinim?" rekla je žena. "Moj muž je ubogi bibliotekar, ali ja imam nešto što mogu da vam ponudim."

Smesta je otrčala kući i izvadila katinku iz kovčega, gde ju je godinama brižljivo čuvala. Katinka je poseban veo koji mlada nosi na dan venčanja, dragoceni deo svečane odeće koji se prenosi iz generacije u generaciju.
Međutim, kad se vratila, rabin je već otišao u drugi grad, pa je pošla za njim. Pošto je bila siromašna, išla je pešice i, kada je stigla u taj grad, rabin je već bio otputovao u drugom pravcu. Išla je tako za njim puna dva meseca, od jednog mesta do drugog, i na kraju ga je stigla. Rabin je prihvatio katinku i poklonio je sinagogi. Ona se zatim vratila čitavim putem natrag i posle godinu dana rodila je dete.

"To dete sam bio ja", dodao je rabin.

"Kakva koincidencija!" uskliknula je žena. "I ja imam katinku kod kuće. Ako je date sinagogi, Bog će mi podariti dete!"

"Ne, draga moja", tužno je rekao rabin. "To ništa ne bi vredelo. Razlika između vas i moje majke je u tome što ste vi samo čuli njenu priču, dok je ona morala sve sama da uradi."

Ostavljena kuca

Cini se da ona usamljena kuca tamo, na kraju sela kod one velike raskrsnice, razbira samo sapat jesenjeg lisca i onaj iskricavi razgovor vrabaca sto su se ugnezdili ispod vec ostarelih streha. Istina, kuca nije tojiko stara, ali kao da je oronula od usamljenosti i neke cudne tisine koja se skriva po avliji koja retko kad pokazuje bat ljudskih koraka.

Okolo samo jos na vetru pokatkad titraju vecno zeleni simsiri i stari orah u cijoj krosnji se jos uvek gnezde gugutke, a tamo pored lipe koja je odavno izgubila miris i hladovinu, jer nema kome da podari svoje cvetove i krosnju, skrivaju se sove.

Ko god da je minuo putem, bilo od mestana ili putnika namernika, zagledao bi se u kucu. Kuca je lepa po izgledu i nacinjena na lepom mestu, ali bi svakome pogled zastao na prozorima koji behu zaprljani, bez zavesa i vise nalik mutnom pogledu bolesnih ociju nego pravim prozorima vedre kuce.

Zasto je kuca takva i cija je, svakome je cesto lebdelo pitanje na usnama ili bar trenutno proletelo kroz misli. A odgovor kao da se gubio u susednom vocnjaku prepunom voca prosutog po pozuteloj travi i jesenjem liscu. Odgovor tesko da je ko mogao da pronadje, jer skoro da ga i nije bilo. Jedino su bliznji znali nesto vise o toj kuci i avliji, o vocnjaku i kotaru, i obasti i bunaru koji behu tu pored kuce.

A mnogi se secaju da to bese jedna od najlepsih avlija u kraju kad je Radoje doso u kucu na miraz. Cim je dosao, prionuo je na rad, jer bese iz siromasne kuce pa je bio zeljan i rada a i dobrih njiva., livada i vocnjaka, dobre stoke i imetka.

Vrednocom i strpljenjem imetak se uvecavao, bese to jedno od najboljih domacinstava u selu. I sve tako dok mu deca ne stasase i odose svojim putem. A onda, kao grom iz vedra neba, jednog jesenjeg dana Radoju stize glas da mu je brat, u selu preko reke, stradao od groma!

Nesto od brige za ostarelim roditeljima, ali i zbog neke cudnovate tuge za rodnim njivama, livadama, livadama, vocnjacima i rodnom kucom koju vec bese zaboravio, Radoje poce sve vise da biva u toj svojoj kuci. Razapet izmedju dva imanja i dva sela jedva je uspevao da posvrsava sve poslove, cesto je u jednom selu osvanjivao, a u drugom omrkavao.

Trajalo je to neko vreme dok i on ne poce da poboljeva, a kako u seli gde bese dosao u kucu ostadose samo on i zena, odlucise da se ipak vrate Radojevoj rodnoj kuci. Od tog dana kad se Radoje sa zenom posle toliko godina vratio svojoj rodnoj kuci, kao da mi je pao teret sa srca. Ali vec posle prve noci prespavane u svojoj kuci, kao da ga skolise nove nevolje, san postade za njega nesto daleko.

A i cim bi sklopio oci, dolazio mu je nepoznati covek, duge sede brade, zaleci se sto su ga ostavili samog, bez kuce i kucista, podsecajuci Radoja da nije smeo da ostavi onu kucu u kojoj je proveo najlepsi deo zivota. Uzalud se Radoje opirao okretao na drugu stranu, menjao krevet i sobu, san se ponavljao iz noci u noc.

Svi pokusaji da nesto promeni bili su uzaludni. Obilazio je Radoje i vracare i sve druge za koje je cuo ili pomislio da mogu da mu pomognu, ali bez nekog uspeha. Ponekad je uspevao da se smiri molitvom i odspava koji minut, ali to je bilo dosta retko.

Trajalo je sve to tako dok se pri slucajnom susretu ne pozali jednom starom monahu iz manastira pod planinom. Monah ga saslusa pazljivo i dade savet da jedino moze da se izbavi iz nevolje ako u bivsoj avliji sagradi novu kucu. Ne mora biti velika, ali mora da bude bar kakav takav kucerak.

I zaista vec posle nekoliko dana pocela je gradnja kuce, a posle nekoliko meseci i krov se zacrveneo. Kad kuca bese gotova i osvestana, Radoju se vrati pravi san. U kuci niko ne boravi, ali Radoje ponekad navrati, posedi i odluta nekud mislima.

Postoje duhovi proslosti koji budu vecno vezani za jednu kucu, jedno mesto, jednu porodicu i kada ta porodica ode odatle, on je izgubljena dusa i salje opomene kroz nase snove ili javu, vapi za onim sto mu je potrebno da bi nasao svoj mir i vrato ga drugima. Eto sta se sve dogadja nama obicnim, malim ljudima.

Svadja

U jednom domu za gluvoneme, dvojica su se žestoko posvadjali.
Nadzornik je zatekao jednog od njih kako se previja od smeha, okrenut ledjima onom drugom.

"Šta te toliko zasmejalo? Zašto je tvoj drugar toliko besan?" upitao je nadzornik, služeći se prstima

"Zato", odgovorio je čovek na isti način, "što hoće da me vredja a ja neću da ga pogledam!"

Usnih san

Andjeo me povede na neko tihom svetlošću obasjano groblje. Bejaše teskobno. Vodio me izmedju grobova i pokretom ruke pokazivao mi da čitam natpise na njima. Imena mi nisu ništa kazivala.

No, odjednom postah svestan beležaka pod njima. Bili su sve ovakvi zapisi: živeo tri godine i šest meseci, živeo sedamnaest dana, živeo četiri meseca i dva dana, živeo dvanaest godina, živeo pedeset i dve minute.

"Zašto si me doveo na ovo dečije groblje?" upitah ga zgranuto. A groblje bejaše nepregledno.

"Ovo nije dečije groblje", reče mi. "Ovde počivaju odrasli ljudi."

"Pogledaj što piše" - upozorih ga na natpise.

On se bolno osmehnu.

"Znam", reče. "Piše koliko su vremena posvetili drugima, koliko su voleli. Jer samo su toliko živeli."

Putevi Gospodnji

Bila jednom tri stabla na brdu u šumi. Razmatrali su svoje nade i snove kada prvo stablo reče: "Jednog dana, nadam se, ja ću postati kovčeg za blago. Možda ću biti ukrašen zamršenom rezbarijom i svatko će videti ljepotu."

Tada drugo stablo reče: "Jednog dana ja ću biti moćan brod. Nosit ću kraljeve i kraljice preko voda i plovit ću do krajeva sveta. Svatko će se osećati sigurnim u meni zbog snage moga trupa."

Konačno treće stablo reče: "Ja želim narasti i biti najviše i najravnije stablo u šumi. Ljudi će me videti na vrhu brda, gledat će na moje grane i mislit će na nebesa i na Boga i kako sam im blizak. Ja ću biti najznačajnije stablo svih vremena i ljudi će me se uvek setiti."

Nakon nekoliko godina molitvi o njihovim snovima da postanu stvarnost grupa drvoseča dodje do stabala. Jedan dodje do prvog stabla i reče: "Ovo izgleda snažno stablo, mislim da ću biti u stanju prodati drvo tesaru." i počne seći stablo. Stablo bejaše sretno. Znalo je da će ga tesar napraviti u kovčeg za blago.

Kod drugog stabla drvoseča reče: "Ovo izgleda snažno stablo, bit ću u stanju prodati ga brodogradilištu." Drugo stablo bejaše sretno. Znalo je da je na putu postati moćan brod.

Kada drvoseča dodje do trećeg stabla, stablo bejaše uplašeno jer ako ga poseku, njegovi se snovi neće ostvariti. Jedan od drvoseča reče: "Ne trebam ništa posebno od svog stabla pa ću uzeti ovo. I on poseče stablo.

Kada prvo stablo dospe kod tesara, napraviše ga u jasle za hraniti stoku. Staviše ga u štalu i napuniše senom. To nije ono što je on molio. Drugo stablo je napravljeno u mali ribarski brod. Završiše njegovi snovi o moćnom brodu koji nosi kraljeve. Treće stablo je nasečeno u velike komade i ostavljeno samo u mraku.

Godine su prošle, stabla zaboraviše svoje snove. Jednog dana, čovek i žena dodju do staje. Ona se porodi i staviše dete u jasle koje je napravljeno od prvog drveta. Čovek je želio da je mogao napraviti kolevku za dete, ali ove jasle će morati zadovoljiti. Stablo je osetilo važnost ovog dogadjaja znajući da je sadržavalo najvažnije blago svih vremena.

Godinama kasnije, grupa ljudi udje u ribarski brod napravljen od drugog stabla. Jedan od njih bejaše umoran i ode spavati. Dok bejaše na vodi, podiže se velika oluja i stablo uvide da nije dovoljno snažno da zaštiti ljude. Ljudi probudiše spavajućeg čoveka, on se ustade, reče "Mir" i oluja stade. Tada stablo uvide da je nosilo kralja nad kraljevima na brodu.

Konačno netko dodje i uzme i treće stablo. Nošeno je kroz ulice dok su se drugi ljudi rugali čoveku koji ga je nosio. Kada dodjoše do mjesta, čovek bejaše pribijen na stablo i uzvišen u zrak da umre na vrhu brda. Kada nedjelja dodje, stablo uvide da je dovoljno snažno da stoji na brdu i da bude blizu Gospodina Boga jer Isus bejaše razapet na njemu.

Svako stablo dobilo je što je htelo, samo ne onako kako je zamislilo. Cudni su i coveku neznani putevi Gospodnji.

prica

Prelijepa je prica. Posto sam nova na ovom sajtu, tek sam sada procitala ovu pricu... Cudni su putevi Gospodnji...

Narav "ograde"

Uhvatili su nekog lava i bacili ga u logor gdje je, na svoje iznenadjenje, našao druge lavove koji su tamo bili godinama, neki od njih celi život, jer su se tamo i okotili.

Brzo je upoznao društvene aktivnosti lavljeg logora. Bili su podeljeni u skupine. Jedna se grupa sastojala od onih koji su privatno vlasništvo hteli pretvoriti u opšte; druga je bila poslovna skupina; jedna pak kulturna, čiji je cilj bio verno čuvati običaje, predanje i povijest onih vremena kad su lavovi bili slobodni; druge su skupine bile religiozne - sastajale su se uglavnom zato da pevaju dirljive pesme o budućoj džungli u kojoj neće biti ograde; neke su grupe privukle one koji su po naravi bili literati i umetnici; neke su bile revolucionarne - one bi se sastajale da planiraju pobunu protiv onih koji su ih uhvatili ili protiv drugih revolucionarnih skupina. Povremeno bi izbila revolucija i tada bi jedna grupa uništila drugu, ili bi čuvari bili pobijeni, a zatim bi na njihovo mesto došli drugi.

Kako je istraživao okolinu, pridošlica opazi lava koji je izgledao uvek uronjen u svoje misli, samac koji nije pripadao nijednoj skupini i od svakog se držao po strani. Bilo je nešto neobično u tom lavu što je u drugima budilo divljenje i općenito neprijateljstvo, jer je njegova prisutnost budila strah i sumnju u samog sebe.

On reče pridošlici: "Nemoj pristupiti ni jednoj skupini. Te bedne budale bave se svim i svačim, samo ne bitnim."

"A što je to - bitno?" upita pridošlica.

"Ispitati narav ograde."

Poznajete li vi narav svoje "ograde"?

San

Jednom je jedan pobožan čovjek sanjao san kako bježi od lava. Čovjek pobježe na drvo i sjede na jednu granu drveta. Pogledavši dolje ugleda lava koji ga čeka. Zatim čovjek pogleda na stranu i ugleda dva pacova kako kruže oko grane, na kojoj je sjedio i jedu je. Jedan pacov je bio crn a drugi bijel. Činilo se da će grana uskoro pasti na zemlju. Čovjek sa strahom opet pogleda dole i ugleda crnu zmiju kako otvara svoja velika usta tako da mu se činilo da će upasti u njih.

Čovjek pogleda iznad sebe da vidi ima li nešto zašto bi se mogao uhvatiti. Ugledao je drugu granu sa saćem meda na njoj. Kapi meda su kapale iz saća. Čovjek htjede da okuša jednu kap. Pružio je jezik i okušao kap meda koja je pala. Med je bio veoma sladak. On htjede da okuša još jednu kap. Kada to uradi izgubi se u slasti meda. Tako da zaboravi pacove koji su jeli njegovu granu, lava na zemlji i zmiju koja je sjedila ispod njega. Nakon izvjesnog vremena probudi se iz svog sna.

Tražeći značenje sna otišao je do pobožnog učenjaka. Ovaj mu reče: „Lav kojeg si vidio je smrt. Uvijek te progoni i ide za tobom kuda god da ideš. Dva pacova bijeli i crn predstavljaju dan i noć. Bijeli predstavlja dan a crni noć. Oni kruže jedan za drugim, jedući tvoje vrijeme i približavajući ti smrt. Velika crna zmija sa velikim ustima je tvoj grob čekajući da padneš u njega. Saće meda je ovaj svijet, a slatki med je uživanje ovog svijeta. Mi volimo da okušamo slatko uživanje ovog svijeta želeći sve više i više. U međuvremenu se izgubimo u tom uživanju tako da zaboravimo naše vrijeme... našu smrt i naš kraj.“

Sudbina

Teškom bolesniku, koji se tužio zbog svoje sudbine, učitelj reče:

- "Ti si onaj koji stvaraš svoju sudbinu."

- "Ali ja sigurno nisam odgovoran što sam se rodio teško bolestan."

- "Roditi se bolestan nije sudbina. To je činjenica. Sudbina je kako ti prihvataš svoju bolest i što činiš od nje."

Smisao zivota

Kada je profesor završio s predavanjem, upitao je iz navike:

"Ima li pitanja?" ne očekujući nikakvo pitanje. Zato se našao jako iznenadjen kada ga je jedan od studenata upitao:

- "Profesore koji je smisao života?"

Neki od studenata koji su već bili izlazili samo su se podrugljivo podsmehnuli na pitanje svog kolege i nastavili svojim putem. Zatečen, profesor je dugo vremena posmatrao studenta pitajući se je li pitanje bilo ozbiljno ili samo neka šala. Na koncu je uvideo da je student ipak ozbiljno postavio pitanje pa mu reče:

- "Odgovoriću vam."

Gurnu ruku u džep i izvuče novčanik iz kojeg izvadi komadić ogledala veličine novčića i započe svoju priču:

Bio sam dečak u vreme rata. Jednog sam dana na ulici ugledao bezbroj komadića ogledala koje je neko razbio. Kako nisam imao igračke uzeo sam jedan od tih komadića da se poigram.

Uskoro sam shvatio da mogu sunčevu svetlost usmeriti u neka mesta i ćoškove u koje Sunce nikad nije moglo dopreti: duboke jame, tamna prostorija na severnoj strani zgrada itd.

Kad sam odrastao shvatio sam da to nije bila samo igra već i metafora onoga što bih mogao činiti u životu. Jer i ja sam delić jednog ogledala kojeg ne poznajem u potpunosti i svoj njegovoj veličini.

Ali s' onim što imam i što mislim da jesam, mogu bar malo svetla, istine, razumevanja, dobrote i nežnosti uneti u tamne i skrivene kutke ljudskih srca i možda promeniti nešto u čoveku čije je srce mračno. Ako i drugi ljudi to primete i shvate, možda se potrude učiniti isto - uneti svetlo tamo gde ga nema.

Eto u tome je za mene smisao života i zbog toga još uvek čuvam komadić ogledala jer mi je svojom igrom svetlosti pokazao put.

Sokrat na pijaci

Pravi filozof kakav je bio, Sokrat je bio uveren daje mudrac instinktivno usmeren na to da nema nikakve potrebe. Što se njega tiče, on je uvek išao bos, ali ipak nije mogao da odoli čarima pijace i često je išao da gleda izloženu robu. Kada ga je jedan prijatelj upitao zašto to čini, Sokrat mu je odgovorio:

"Volim da gledam koliko je stvari bez kojih komotno mogu da živim:"

Mudrost nije u tome da znamo šta hoćemo, već u spoznaji šta nam je sve nepotrebno.