Kod lekara je došao čovek koji se žalio na nesnosnu glavobolju koja ni jednog trenutka ne popušta.
- "Možete li da mi pomognete?" pitao je.
- "Svakako", rekao je lekar, "ali recite mi prvo neke stvari. Da li mnogo pijete?"
- "Da li pijem? Taman posla. Ne konzumiram gadosti kao što je alkohol."
- "Pušite li možda?"
- "Prepuštam drugima da se truju duvanom. Nikad me to nije privuklo."
- "Malo mi je nezgodno da vas pitam, ali... znate već... neki muškarci... imate li neke noćne avanture?"
- "Naravno da nemam. Za koga me vi smatrate? Ležem svake večeri najkasnije u deset."
- "Recite mi", nastavio je lekar, "taj vaš bol u glavi, da li je kao iznenadno oštro probadanje."
- "E baš je takav."
- "Stvar je vrlo jednostavna. Vaš problem je u oreolu koji vam je previše tesan. Treba ga malo popustiti."
Problem s našim idealima, ako hoćemo da smo na visini svakog od njih, je što postajemo osobe s kojima je nemoguće živeti.
Pažnja, oprez: ovo gore je vrlo moćno oruđe i opasno oružje. Pažljivo rukujte tim, jer može povrediti i vas i druge. Dobro proučite uputstvo za upotrebu, vežbajte kad ste sami, a primenite u društvu kad se izveštite.
U rukama iskusnih, ima blagotvorno, gotovo isceljujuće dejstvo.
Čuvajte se onih majstora slova sa tamne strane sile; naoružani ovim, u stanju su da razore sve što im se nađe na putu.
Srećno!
Potrebno je vreme
da spoznaš razliku između isprepletenih ruku i okovanih duša.
Potrebno je vreme da saznaš,
da ljubav nije večno nadanje, a osoba pored tebe ne mora da bude sigurnost za ceo život.
Potrebno je vreme da uvidiš,
da poljupci nisu zapečaćeni ugovori, a pokloni ne znače obećanja.
Potrebno je vreme da se suočiš sa svim svojim porazima,
uzdignutog čela i smelog pogleda, jak/a kao gorostas.
Potrebno je vreme da shvatiš,
da se putevi baš danas grade, zato što je zemlja baš sutra nesigurna za gradnju.
Potrebno je vreme da shvatiš,
da će te opeći sunčevi zraci ako stojiš dugo izložen njima.
I baš zato,
posadi SADA cveće u bašti svoje duše i ne čekaj slučajne bukete.
Na kraju ćeš da vidiš:
Da možeš da ozdraviš,
Da si zaista uporan,
Da si prirodno jak,
Da si voljen.
I naučićeš svaki put nešto novo, kada kažeš zbogom.
Sedela edna majka vo dvorot so kerka si, ubavo oblecena i so tazna pastorka, partalava i slabicka. Koga se stemnilo majkata i rekla na pastorkata:
- Odi cumo, da doneses od izvorot voda, ta da ne se vratis!
Devojceto zelo dve stomni i otislo do izvorot. I gleda cudo: okolu izvorot sedele edinaeset mazi so edna baba, naredeni vo krug na edno trkalo.
Uplasena im prisla i im rekla:
- Dobra vecer, dobri luge!
Starata baba namurteno otvorila usta i prasala:
- Nie sme devojce, dvanaeset meseci. Ajde kazi mi, koi meseci se ubavi, a koi losi?
- Zlatna babo, site meseci se od ubavi poubavi, nema los mesec vo godinata! - odgovorilo devojceto.
- Napolni voda i odi si blagoslovena, zlatno devojce. Na sekoj zbor od ustata da ti pagja po eden zlatnik - rekla babata.
Devojceto se vratilo doma, a makeata jad ja fatilo koga videla deka pri sekoj zbor od ustata i pagja zlatna para.
Utrevecerta, majkata ja pratila svojata kerka.
- Pojdi cedo sega ti za voda, belki ke se vratis so zlatni usti.
Kerkata zela stomnite i koga stignala do vodata, gleda cudo: okolu izvorot edinaeset mazi i edna baba, naredeni vo krug.
Kerkata se uplasila, pa ne rekla ni dobro vecer.
Babata ja prasala: - Nie sme dvanaeset meseci. Ajde kazi koi meseci se ubavi, a koi losi?
- I mali deca go znaat toa - ednas Kolozeg i Secko se najlosi, a Marta najluda so trista ulista - odgovorilo devojceto.
- Ajde napolni si voda i odi blagoslovena. I na sekoj zbor od ustata da ti izleguva po edno zmiice!
Koga se vratila kerkata doma, na sekoe prozboruvanje od ustata pocnale da izleguvaat zmijicinja.
Majkata besna, izbezumena, pocnala da vika i da ja tepa kerkata.
A zlatnoto devojce, od sto ja molela makeata, da ne ja tepa kerka si, se zaobikolilo so blesok na iljadnici zlatnici, sto i pagjale od ustata.
Narodna prikazna
Zlatoto e cisto i vo valkana torba!
Tomi se igrao s decom na plaži a onda se vratio kod mame.
- Da li je tamo puno dece?, - upitala ga je majka.
- Da.
- Dečaci ili devojčice?
- Otkud bih znao kad nisu obučeni!
Ljudi ne vide toliko ono što postoji koliko ono što su navikli da vide.
Jedan četrnaestogodišnji dečak saopštio je za večerom da sutra treba da održi svojim vršnjacima čas na određenu temu.
Otac, koji je bio stručnjak za didaktičke metode u vojsci, iskoristio je ovu izvanrednu priliku da sinu ukaže na svoju sposobnost i iskustvo.
"U vojsci, dragi moj, ovako smo radili", počeo je da objašnjava. "Prvo bismo postavili cilj u termine akcije, situacije i operativnog nivoa. Ti, znači, treba odmah da odlučiš koju akciju želiš da predočiš svojim učenicima, u kojoj situaciji i na kom operativnom nivou. I upamti, u bilo kom obrazovnom zahvatu jedino što vredi je izvršenje, izvršenje i samo izvršenje."
Dečak je ostao potpuno ravnodušan. Jedini njegov komentar bio je: "Ne, tata, nema šanse."
- "Zašto? Ova tehnika nikad nije omanula!"
- "Zato što treba da održim lekciju o seksu."
Dijalog je žila kucavica svakog odnosa. Mnoge su prepreke do ostvarenja pravog dijaloga, a malo je onih koji uspevaju da ih prebrode. Najbolja stvar je, za početak izbegnimo da unapred znamo šta će drugi da kaže.
Jednom je neki trgovac u Bagdadu imao slugu i poslao ga jednog dana na trg da kupi voće.
Sluga ubrzo dotrči praznih ruku, sav zadihan i u panici reče: ”Gospodaru, na trgu me gurnula neka žena, a nije to bila žena, nego smrt.
Pogledala me u oči i prepoznala. Posudi mi, molim te jednog od svojih konja da izbjegnem sudbini. Otići ću u Samaru da se sakrijem pred njom, tamo me neće naći, a svi su tvoji konji snažni, brzi, izdržljivi, krenem li odmah, do večeri sam u Samari”.
Gospodar mu dade svog najboljeg i najbržeg konja, vranca čiste arapske krvi i sluga odjaše u galopu, a on sam pak spusti se do trga da nađe smrt. Kad je vidje, pristupi joj i reče: ”Zašto si jutros onako na smrt uplašila mojega slugu”?
Smrt ga začuđeno pogleda i odgovori: ”Nisam ga htjela uplašiti, trgovče, ne, nisam to htjela, samo sam se začudila iznenađena što on to jutros radi na trgu u Bagdadu kad ja večeras imam s njim sastanak u Samari”.
Stara samarska legenda
Hinduistički svetac, posetivši reku Gang kako bi se okupao, naišao je na jednu porodicu čiji su članovi ljutito vikali jedni na druge. Okrenuo se svojim učenicima nasmejan i upitao:
- "Šta mislite, zašto ljudi viču jedni na druge kad su ljuti?"
Učenici su razmišljali neko vreme, te jedan od njih reče:
- "Vičemo zato što gubimo svoj mir."
- "Ali, zašto trebate vikati kad je druga osoba pored vas?! Mogli biste mu reći to što mu imate za reći na nežniji način" - dodao je svetac.
Učenici su dali još nekoliko odgovora, ali nijednim svetac nije bio zadovoljan. Napokon im je i objasnio:
- "Kada su dvoje ljudi ljuti jedno na drugo, njihova srca se jako udalje. Kako bi pokrili tu udaljenost moraju vikati da bi čuli jedno drugo. Što su ljući, to će jače morati vikati da bi se čuli i pokrili tu veliku udaljenost. Šta se dogadja kad se dvoje ljudi voli?! Ne viču jedno na drugo već govore nežno, zato jer su njihova srca jako blizu. Razlika izmedju njih ne postoji ili je jako mala."
Hinduistički svetac je nastavio:
- "Kad se vole još više, šta se dogadja? Oni ne govore, već šapuću i još se više približe medjusobno u svojoj ljubavi. Na kraju ne trebaju više niti šaptati, samo se gledaju i to je sve. Tako su blizu dvoje ljudi jedno drugome kad se vole."
Za kraj im je još rekao i ovo:
- "Dakle, kada se svadjate, ne dopustite da se vaša srca udalje. Ne izgovarajte reči koje vas medjusobno sve više udaljavaju, jer će inače doći dan kad će udaljenost postati tako velika da nećete naći put kojim ćete se vratiti. Tada biste mogli završiti i na sudu na primer, zbog razvoda."
U Madridu živi baka Norma, veoma specifična Brazilka. Španci je zovu "Bakica dinamit". Ima više od šezdeset godina, radi na više mesta istovremeno, uvek izmišlja neke promocije, proslave, muzičke koncerte...
Jednom oko četiri sata ujutru kada više nisam mogao da stojim na nogama od umora, pitao sam Normu:
- Odakle crpiš toliku snagu?
- Imam magičan kalendar. Ako želiš mogu da ti ga pokažem – rekla je Norma.
Sledećeg popodneva otišao sam do nje. Uzela je stari, potpuno iškrabani kalendar!
- Paaa... da vidimo, danas je dan otkrića vakcine protiv dečije paralize - reče,
Hoćemo li da proslavimo?
Norma je pripisala za svaki datum u godini nešto lepo što se desilo tog dana. Za nju svaki novi dan u životu je imao povod za veselje.
Tog jasnog septembarskog jutra početkom XX veka, imućan i otmen gospodin u svojim kasnim šezdesetim, krenu u šetnju donjim Menhetnom. Blagi povetarac duvao mu je u lice, dok je on žustro koračao u svom novom, crnom odelu. Tako hodajući u daljini ugleda tri mlada čoveka kako rade na nekoj gradjevini. Kad im pridje malo bliže shvati da su to bili zidari. Smelo im se približi i bez ustezanja postavi pitanje svakom od njih:
- "Zašto radiš ovaj posao?"
Prvi čovek iznenadjeno odgovori:
- "Zbog novca."
Drugi rece: "Da bih izdržavao porodicu."
Treći pogleda u visinu i reče:
- "Pomažem da se izgradi ova katedrala."
Imućni gospodin bez reči nastavi svojim putem, znajući duboko u svesti da će treći čovek jednog dana postati uspešan. Treći čovek je razumeo smisao koji leži u poslu kojim se je bavio.
Jednom je bio jedan biznismen koji je sedeo na plaži pored malog Brazilskog sela.
Kako je sedeo, video je Brazilskog ribara kako veslima upravlja mali čamac prema obali uhvativši priličnan broj velikih riba.
Biznismen je bio impesioniran i pitao je ribara: “Koliko dugo ti treba da uhvatiš toliko ribe?”
Ribar je odgovorio: “O, tek nešto malo vremena.”
“Onda zašto ne ostaneš duže na moru i uhvatiš još više?”, biznismen je bio u zaprepašćenju.
“Ovo je dovoljno da nahranim celu moju porodicu.” – odgovorio je ribar.
Onda je biznismen upitao: “Pa, šta radiš ostatak dana?”
Ribar je odgovorio: “Pa, obično se probudim rano ujutro, odem na more i uhvatim nekoliko riba, onda se vratim i igram se s mojom decom. Poslepodne, malo odremam sa svojom ženom, i kada dođe veče, pridružim se mojim drugarima u selu na piću – sviramo gitaru, pevamo i igramo kroz noć.”
Biznismen je napravio predlog ribaru: “Ja sam magistrirao upravljanje biznisom. Mogao bih ti pomoći da postaneš uspešnija osoba. Od sada trebao bi da provedeš više vremena na moru i da uhvatiš ribe koliko god je moguće. Kada uštediš dovoljno novca, mogao bi da kupiš veći čamac, osnuješ sopstvenu kompaniju, sopstvenu proizvodnu fabriku za proizvodnju konzervirane hrane i mrežu distribucije. Do tada bi se odselio iz ovog sela u Sao Paolo gde bi mogao da osnuješ bazu da upravlja tvojim ostalim ograncima.”
Ribar ga je podstakao: “A posle toga?”
Biznismen se srdačno nasmejao: “Posle toga, možeš da živiš kao kralj u sopstvenoj kući, i kada bude pravo vreme, možeš da pretvoriš kompaniju u akcionarsko društvo, i onda ćeš biti bogat.”
Ribar upita: “A posle toga?”
Biznismen reče: “Posle toga, možeš konačno da se penzionišeš, možeš da se preseliš u kuću pored ribarskog sela, ustaneš rano ujutro, uhvatiš nekoliko riba, onda se vratiš kući da se igraš sa svojom decom, lagano odremaš sa svojom ženom, i kada dođe veče, možeš da se pridružiš svojim drugarima na piću, sviraš gitaru, pevaš i igraš kroz noć!”
Ribar je bio u dilemi: “Zar nije to ono što radim sada?”
Uvek mi kod ljudi koje tek upoznajem pogled spontano klizne k rukama. Jer, ruke govore o osobi više od lica. Ruke imaju svoj život. Svoju prošlost koju je lice već zaboravilo jer ionako svakodnevno menja maske, od situacije do situacije. Nošeno nekom silnom željom ili strahom.
No, ruke… Ruke uvek govore istinu. Jeste li kad videli tužne ruke? Umorne? Zbunjene? One ponizne? Da ne govorim o onim nametljivim, ljutim, rukama koje uvek žele imati kontrolu i koje su izgubljene u uzaludnim pokušajima služenja nekom razjedinjenom biću.
U rukama je molitva. Stvaranje i – razaranje.
Ne postoji lepša slika od sklopljenih dlanova u poniznoj molitvi. Ruke su naša veza sa Stvoriteljem, ali i sa svetom u koji nas je poslao.
U rukama je ljubav, tela s telom i duše s drugom dušom. Kroz njih teče energija celog Svemira. One opraštaju, ali i opominju. Miluju, igraju se, smeju se. Jeste li ikada videli – nasmešene ruke? Pogledajte ruke deteta. Čiste i nevine, tek krenule u svet uz iskonsku želju da ga upoznaju i stope se s njim u spontanoj igri dodira.
Ruke služe za univerzalnu komunikaciju sa svime što postoji. S ljudima. Životinjama. Biljkama. Pa čak i stvarima. Energija dodira još dugo blagosilja (ili proklinje) ono što su jednom nečije ruke dotaknule.
Priče se pričaju rukama. Samo one mogu ispričati skrivene detalje koji bi se u rečima izgubili ili se učinili nevažnima. Samo ćete pogledom na ruke otkriti ljubav. Ili ravnodušnost. Ne na licu. To "piše" na rukama.
Ruke sade. Neguju. Beru. I hrane. Ruke leče. Previjaju rane. Iscjeljuju one telesne, ali i rane duše, jer ona je najviše i najjače povezana upravo s rukama.
Ruke su uvek istinite. Čak i kad lice to nije. Pogledajte svoje ruke. Pratite kako se ponašaju u situacijama kada imate osećaj da Vi niste Vi, da ste netko drugi tko je bolji od Vas, ili – lošiji. Vaše će ruke uvek ostati dosledne sebi. I Vama. Ma što Vi pokušavali biti, one će uvek ostati iste, i jednostavne. I ma koliko ih naterali da budu ljute, ili besne, one će uvek sa zadrškom obavljati "posao", kao nedovoljno plaćen radnik, nemotivisan u služenju svog tvrdoglavog i nemilosrdnog gospodara. A u trenucima mira Vaše će vam ruke reći tko ste doista.
Verovali ili ne, rukama se može zagrliti celi svet. I planeta Zemlja stane samo u jedan jedini dlan.