Poznati ljudi i naš odraz u mislima poznatih Umetnost

Jesenji dzemper - Filip Delerm

Uvek kasnije nego što smo mislili. Septembar je prošao tako brzo, prepun obaveza koje donosi početak školske godine. Sa novim kišama, govorili smo: "Evo jeseni"; prihvatili smo da sve postane obična zagrada pre zime. A ipak, i ne želeći da to priznamo sebi, iščekivali smo nešto. Oktobar. Noći prvog mraza, dane sa plavim nebom iznad prvih požutelih listova. Oktobar, to toplo vino, ta nežna blagost svetlosti, kada je sunce pravo samo u četiri sata, posle podne, kada sve postaje blagost duguljastih krušaka popadalih sa krovova oko voćnjaka.

I tada nam je potreban novi džemper. Nositi na sebi kestenje, šumarak, bodljikave ljuspe kestenja, ružičasto crvenilo livadskih šampinjona. Odsjaje godišnjeg doba u mekoći šume. Ali novi džemper: odabrati novi žar koji će početi da jenjava.

U zelenim tonovima? Zeleno Irske, zeleno mahuna, magle, neravnomerno zelenilo viskija, divlje i usamljeno poput tresetnih livada, zeleno pokošene trave? Ali riđa? Ima toliko riđih boja, Ofelijina kosa, želja da okusimo, kao nekada, hleb-maslac-medenjake, boje šume naročito, riđost zemlje, riđost neba, neuhvatljivi mirisi vašara i drveća, vrganja i vode. Ili boja prirodne vune, što da ne? Džemper sa krupnim petljama, sa pletenicama, kao da neko još uvek ima vremena da plete za vas.

Ogroman džemper: telo će nestati, postaćemo godišnje doba. Džemper sa spuštenim ramenim, dok iščekujemo... Dobro je, i za nas same, to iznijansirano prihvatanje kraja. Odabrati udobnost sete. Kupiti boju dana, novi jesenji džemper.

Strasni horor lik - by Jelena art poezija

Decak i devojcica nisu odrasli u komsiluku, ali su se pronalazili i igrali, na mestima ka kojima ih je vukla decja masta. Igrali su se zmurke, klikera, kvizova i svih ostalih decjih igara… neke su izmisljali sami. Smejali su se, plakali i cutali zajedno, ako treba. Tek, bilo im je dovoljno da su tu jedno kraj drugoga.

On ju je uspevao zasmejati i kad je bila najtuznija. Bio je duhovit i pametan, a ona je njemu bila interesantna zbog nekih neobicnih crta karaktera.
Jednog dana rese da istrazuju, kopaju zemlju, nadajuci se da ce naci, zlatni kovceg, dukate ili ko zna kakvo otkrice.

I otkrili su!

Na dubini od nekih pola metra, nasli su Tabu temu. Videvsi otkrice decak se namrgodi: ” Ovo cemo zakopati! To je Tabu! Necemo o tome.” Devojcica prekoluta ocima, vrtevsi u ruci pramicak kose i rece:

” Pa nije pisalo na tabli Buuuuuuu, da se toliko uplasis! Ja sam u stvari hrabri decak. Eto, a mislila sam da sam devojcica. Idem sad da obucem pantalone sa tregerima, nabavim neki kacket, kupim automobilcice i osisam se na kratko.”

Decak je upita: ”Gde ces, ti se to salis?”

Ona se okrenu onako lagano ka njemu, pogleda ga i malo glasnije rece: ”Tabuuuuuuu!”

Decak pobeze glavom bez obzira, misleci da je to neki lik iz strasnog horor filma.

Alan Pejkovic - Nostalgija migranta, nostalgija sjećanja

Nostalgija je uvijek satkana od filigranskih detalja. Selektivno sjećanje tek za trenutak obezglavljeno nekim nenadanim pucnjem iz prošlosti se daje u bijeg. Žustro napušta kapije naše neoprezne ličnosti i pravi male ornamente onog što je bilo. Nekoliko kapi bitter lemona koje naprasno odlučimo popiti da bismo našli slike koje ne žele biti nađene. Kad ih nađemo, postajemo njihovi taoci kojima je čak i prijatno u njihovom društvu. Baš kao štokholmski sindrom. Otmičar i žrtva se zbližavaju. Par domina koje popadaju bez nekog reda povlačeći, tek znatno kasnije, šablone koji nešto znače u Velikoj shemi stvari.

Koncept nostalgije, te subverzije duše, nastao je 1678. godine kada je švicarski ljekar Johannes Hofer spojio grčke riječi nostos (povratak kući) i algia (čežnja, bol) da bi dijagnosticirao pacijente koji su patili od čežnje za domom i njihove fizičke simptome kao što su astma i razni oblici depresije koji su se činili usko povezani sa ovom čudnom i jakom čežnjom (Dames 29). Do kraja devetnaestog stoljeća nostalgija je izašla iz okvira medicinskog diskursa i ušetala u popularnu kulturu, književnost i druge oblasti ljudskog života. Posebno migrantskog života.

Kao teoretska pojava, kulturološki koncept od značaja, nostalgija postavlja bitna i neizbježna pitanja o ulogama prošlosti i sadašnjosti, o osjećaju pripadnosti, o kontinuitetu i prekidima u kolektivnoj i osobnoj povijesti. Dakle, nostalgija po svojoj definiciji ne može biti jednostavna. Ako bismo i uspjeli da je definiramo jednostavno, u par suhih akademskih riječi, ostaju brojne neizbrisive i kompleksne dodirne tačke sa konceptima sjećanja, emocija, medijske reprezentacije ili zaborava. Bila definisana kao društvena bolest (Susan Stewart), ili kao napuštanje sjećanja (Christopher Lasch), nostalgija dobija ambivalentnu vrijednost i u kolektivnom i u osobnom smislu. Migrant ima nostalgiju u molekulama tijela. Ponekad i u samim atomima. Elektroni se ponekad prestanu kretati. Takozvana nostalgična blokada.

Nostalgija se uvijek zasniva na gubitku. Dubokom gubitku, traumi jednog nestajanja, prekidu ličnosti u vremenu i prostoru. Kao kad neko ugasi svjetlo u sobi pa onda neočekivano istrgne prekidač iz zida. Gubitak nekog područja koje avetinjski ostaje da prebiva u našim sjećanjima stvara povoljan geografski okvir za bujajuću nostalgiju. Spektralna prošlost diže glavu. Topografska bol. Gubitak rodnog mjesta kao značajnog elementa u izgradnji identiteta stvara i diskontinuitet u tom procesu stvaranja našeg identiteta koji se proteže kroz čitav život. Gubitak uvijek definira ono prije i ovo poslije. Ostavljajući iza sebe poznatu hranu, muziku koja je obilježila mladost, društvene običaje na koje smo se navikli makar ih i ne voljeli, materijalne stvari koje smo voljeli i kojima pripisujemo mitsku vrijednost, jezik koji je ekstremno bitan ingredijens identiteta, susrećemo se u novoj zemlji sa novim začinima, jelima koja nam se pomalo gade, novim političkim konceptima koji nas ne privlače ili nas čak i malkice odbijaju, jezikom koji nikako ne leži u ustima i čak bježi iz njih, ponekad čak i vizualno neprivlačnim pejzažima. Ili skandinavskom klimom. Gubitak mladosti dodaje temporalnu dimenziju. Može biti povezan sa prostornom nostalgijom a može djelovati i sasvim izolovano. Teško je izbjeći ovog demona kad nam ruke prekriju staračke pjege i kad te iste ruke drhte pri svakom pokretu. Nektar mladosti. Poznato iz Balaševićevih tekstova, ali uvijek pali. Posebno iza par čaša vina.

Postoji u nostalgiji i određena funkcionalnost. Njena retroaktivnost, njen hod unatrag, lako stvara utopijski pejzaž. Obično odbacimo sve distopijske elemente i ostaje sreća koju smo zaboravili u kolijevci prošlosti. Koncentrat koji smo trebali ponijeti sa sobom u život. I odista, ako već možemo zamisliti bolju prošlost koja ima ili nema veze sa realnošću, možemo stvoriti i bolju budućnost. Makar u mislima. Svaka mistifikacija je tu nadohvat ruke. Kao u prodavnici igračaka. Plaćamo količinom mašte. Platežno sredstvo koje se brzo troši. Separacija od zemlje u kojoj smo rasli pojačava vezanost za predmete koji dolaze iz te zemlje i tog vremena. Čak i one najsitnije. Znamo svi šta nekom sa Balkana znače Kiki i Bronhi bombone, 505 s crtom, Vegeta, čokoladne bananice. Sve minijaturni spomenici nostalgiji. Sjaje se u mraku. Baš kao i neki davni kafići povezani s još davnijim velikim ljubavima za koje smo se zarekli da ih nikad nećemo napustiti, kuće u kojima smo proveli specijalne trenutke ili bar sanjali neke specijalne snove, brda kojih se inače nikad ne bismo sjetili jer smo pobogu odrasli u gradovima.

Nostalgija pretvara čitavu našu prošlost u jedan specijalan trenutak, u kino predstavu u čije platno rado ulazimo. Umotavamo se čak u isto platno.
Bijelina nas vuče.

Znakovi pored puta - I.Andric

"..Ima narodnih prica koje su toliko opstecovecanske da zaboravimo kad i gde smo ih culi ili citali, pa zive u nama kao uspomena na nas licni dozivljaj. Takva je i prica o mladicu koji je, lutajuci svetom i trazeci srecu, zasao na opasan put za koji nije znao kuda ga vodi. Da se ne bi izgubio, mladic je u debla drveta pored puta zasecao sikiricom znake koji ce mu docnije pokazati put za povratak. Taj mladic, olicenje opste i vecne ljudske sudbine: s’ jedne strane opasan i neizvestan put, a s’ druge strane, velika ljudska potreba da se covek ne izgubi i snadje, i da ostavi za sobom traga..Znaci koje ostavljamo iza sebe nece izbeci sudbinu svega sto je ljudsko: prolaznost i zaborav. Mozda ce ostati uopste nezapazeni? Mozda ih niko nece razumeti? Pa ipak, oni su potrebni, kao sto je prirodno i potrebno da se mi, ljudi jedan drugom saopstavamo i otkrivamo. Ako nas ti kreatki i nejasni znaci i ne spasu od lutanja i iskusenja, oni nam mogu olaksati i pomoci nam bar time sto ce nas uveriti da ni u cemu sto nam se desava nismo sami, ni prvi, ni jedini.."

Bašta, pepeo - Danilo Kiš

Jedne jesenje večeri (neka čitalac dozvoli da taj događaj izdvojimo), jedne sasvim obične jesenje večeri (bilo mi je jedanaest godina), bez ikakve pripreme, bez najave, bez nebeskih znakova, začuđujuće jednostavno, banula je u našu kuću Euterpa, muza lirske poezije. To je bio jedini događaj te sezone, jedina svetlost u statusu kvo te mutne jeseni.

Ležao sam na drvenom sanduku u kuhinji, pokriven ćebetom preko glave, očajnički rešen da prespavam jesenju dosadu i da savladam svoju glad stoičkim razmišljanjem o budućnosti, o ljubavi.

Glad rodi istančanost, istančanost rodi ljubav, ljubav rodi poeziju. A ta moja vrlo neodređena predstava o ljubavi i o budućnosti pretvarala se u sjajnu, žarkim bojama iscrtanu mapu sveta (dodatak uz očevu knjigu), u nedostižnost, u očaj.

Putovati! Voleti! O, Afriko, o, Azijo, o, daljino, o, živote moj! Zažmurio sam. Ispod čvrsto, do bola stisnutih kapaka siva se realnost sukobila sa ognjem fantazije i buknula rujnim sjajem. Zatim se prelila u žuto, u plavo, u ljubičasto.

Nebesa se otvoriše, samo za trenutak, zasviraše fanfare, i ja ugledah gologuze anđelčiće koji su, udarajući krilima kao muve, treperili oko sjajnorumene žiže raja. No to je, velim, potrajalo samo trenutak.

Odmah zatim počeo sam da padam vrtoglavo u dubinu, i to nije bio san. U meni je treperio neki veličanstveni, sveobuhvatni ritam, a reči su mi izlazile na usta kao medijumu koji progovara na hebrejskom. Te su reči zaista bile na nekom čudnom jeziku, punom neke dotad neviđene zvučnosti.

Tek kada je prošla prva navala tog grozničavog uzbuđenja, ja se pozabavih njihovim značenjem i otkrih ispod lelujave površine muzike i ritma neke sasvim obične reči, slične onima iz barkarola koje je pevao moj otac. Potpuno svestan nemogućnosti vernog prevoda tih stihova, molim čitaoca da uvaži elemente koji oni sadrže, od kojih su sazdani, što će moći da posluži kao dokaz da su ti stihovi nekad zaista postojali.

A, evo, cela se ta lirska i fantastična balada, to autentično remek-delo nadahnuća sastojalo iz ovih nekoliko reči raspoređenih u idealnom i neponovljivom poretku: koralni sprud, trenutak, večnost, list, i od jedne sasvim nerazumljive i tajanstvene reči: plumaserija.

Izbezumljen od straha, sedeo sam još neko vreme zgrčen na sanduku, zatim saopštih svojoj majci glasom slomljenim od uzbuđenja: "Napisao sam jednu pesmu."

Gde su nestali sa ovih stranica sjajni ramovi, ljubičasti fijakeri, cveće što se raspada u vazama? Gde vozovi, gde zaklaćene korpe na provincijskim stanicama? Gde plava svetlost u kupeima prve klase? Gde sa zelenog pliša sedišta čipke što se lelujaju kao lepeze? Zar je tako brzo prestala da funkcioniše mašina za ulepšavanje, kristalna posuda kroz koju teče struja pri galvanoplastici? Gde je onaj sjaj pozlate sa starih ramova, osmeh Mona-Lize?

Svedoci smo velikog raspadanja svih vrednosti. Pozlata je, od vlage i od naglih promena temperature kojima je bila izložena, počela da otpada sa ramova, a sa njom i boja sa krila anđela-čuvara, sa Mona-Lizinih usana.

Vukući se dugo po železnicama, kao sporovozna roba, u vreme kada je moj otac igrao svoju životnu ulogu Ahašveroša, naš se nameštaj okrzao i, kao zaražen filokserom, počeo da se raspada, da trune. Neke male crvene bubice, što ih je moja majka nazivala njihovim popularnim imenom "amerikanske bube", a moj otac Ageronia Mexicana, pretvorile su naše ormare u olupine izvađene iz mora, bez sjaja i izbušene čitavim lavirintom tunela.

S vremena na vreme, i same od sebe, odvaljivale bi se sa njih velike površine na čijoj je unutrašnjosti bila ispisana indijanska poruka čije smo divne hijeroglife tumačili kao glas sa onog sveta. I singerica moje majke zauvek je nestala u ratnome metežu, izgubila se kao siroče, pobegla u svet, preosetljiva na potrese. To je bio težak udarac za sve nas, naročito za moju majku.

Nije bila bolje sudbine ni druga zvučna kutija kojom se nekad kitila i ponosila naša kuća: naš stari otoman boje trule višnje raspao se negde na nekoj postaji između Pešte i Kanjiže, ne izneverivši do poslednjeg trenutka svoj dobar glas: svedoci bi mogli da potvrde da je i u samrtnom ropcu sačuvao svoju zvonkost.

Po pričanju moga oca, koji je bio na komisijskom uviđaju, njegov glas je u tom trenutku bio najvećma nalik na klavsen, ukoliko, naravno, i to nije bilo bolesno preterivanje, halucinacija, delirium tremens. Svuda su sada u našoj kući carevale vlaga i zelenkastosiva plesan, ta jedina boja u celom našem domu, boja raspadanja.

Sva je nesreća poticala iz činjenice da se naš gvozdeni šporet u kuhinji nije nikad dao sasvim razbuktati, tako da nam je nedostajao pravi plamen, sjaj. On je stvarao samo još veću pustoš u našoj kući, barem u početku, dok se nismo navikli na dim.

Posle, kada smo se dobro isplakali i kada su nam oči već bile presahle od suza, počeli smo da se krećemo u tom plavičasto-sivom dimu kao u svom prirodnom elementu, nazvali smo ga u svom duhovnom jeziku "domaćim ognjištem" i onda smo kašljucali, zagrcnuti, kao da pušimo neke skupocene, jake cigare u kojima se ostvaruje miris leta i četinara, kao i topla ideja domaćeg ognjišta. Taj smo šporet ložili suvim šišarkama koje smo skupljali u šumi, s jeseni, i donosili ih kući u velikim džakovima, kao ugalj.

Oh, ti divni rudnici, taj zlatni majdan! O Grofovska šumo, šumo moga oca! Sa drveća je kapala rosa, a šumska je smola, izmešana sa mirisom četinara, delovala na nas profilaktično i još ne znam kako.

Tek bilo je neke razdražljive radosti u tim našim šetnjama po šumi, s jeseni. Pre dolaska mraka vraćali bismo se natovareni džakovima, pa bismo zastali na ivici čestara da odahnemo i da sačekamo dolazak večeri. Tada bi se začuo negde u daljini lovački rog, halali, zatim bi se spustila na nas neka svečana tišina.

U šumi je lebdeo duh našeg oca. Nismo li malopre čuli kako se ušmrkuje u novine, a šume mu uzvraćaju trostrukim ehom?
"Sad moramo da krenemo", rekla bi tada moja majka. "Gospode, kako se ovde brzo smrkava".

Mali Princ - IV poglavlje

Tako sam saznao jos jednu veoma vaznu stvar: da je planeta na kojoj je roden jedva malo veca od neke kuce!

To me nije mnogo iznenadilo. Znao sam dobro da osim velikih planeta kakve su Zemlja, Jupiter, Mars, Venera, kojima su data imena, postoje na stotine drugih koje su ponekad tako male da se jedva mogu sagledati teleskopom. Kada neki astronom otkrije jednu od njih, on joj mesto imena daje broj. Nazove je na primer: "asteroid 3251".

Imam ozbiljnih razloga da verujem da je planeta sa koje je dosao mali princ asteroid B 612.

Jedan turski astronom primetio je teleskopom taj asteriod 1909. godine, i to samo jedanput.

On je tada svecano prikazao svoje otkrice na Medjunarodnom kongresu astronoma. Ali niko mu nije verovao zbog njegovog odela. Takve su odrasle osobe.

Srecom po asteroid B 612, neki turski diktator je, pod pretnjom smrti, nametnuo svom narodu evropski nacin odevanja. Astronom je ponovio svoj prikaz 1920. godine, vrlo otmeno obucen. I ovoga puta svi su bili njegovog misljenja.

Ispricao sam vam ove pojedinosti o asteroidu B 612 i poverio sam vam njegov broj, samo zbog odraslih osoba. Odrasle osobe vole brojeve. Kad im pricate o nekom novom prijatelju, nikad vas nece zapitati o onom sto je bitno. Nikad vam nece reci: "Kakva je boja njegova glasa? Koje su mu najomiljenije igre? Da li skuplja leptire?" Nego vas pitaju: "Koliko mu je godina? Koliko ima brace? Koliko je tezak? Koliko zaraduje njegov otac?" Tek tada smatraju da ga poznaju.

Ako kazete odraslim osobama: "Video sam jednu lepu kucu od crvenih opeka sa geranijumom u prozorima i golubovima na krovu..." one nisu u stanju da zamisle tu kucu. Treba im reci: "Video sam kucu od sto hiljada franaka". Tada ce uzviknuti: "Kako je lepa!"

Isto tako, kad bi ste im rekli: "Dokaz da je mali princ postojao je taj sto je bio divan, sto se smejao i sto je zeleo da ima ovcu. Kad neko hoce da ima ovcu, to je dokaz da postoji", one bi slegnule ramenima i smatrale vas detetom.

Ali ako im kazete: "Zvezda sa koje je on dosao jeste asteroid B 612" ubedicete ih i nece vam dalje dosadivati pitanjima. Takve su one. Ne treba ima zameriti. Deca treba da budu veoma popustljiva prema odraslim osobama.

Ali naravno, mi koji shvatamo zivot, mi ne marimo za brojeve. Voleo bih da sam ovu pricu pricao kao bajku. Voleo bih da sam kazao:
"Bio jednom jedan mali princ koji je ziveo na nekoj planeti jedva nesto vecoj od njega samog, i kome je bio potreban prijatelj..." Za one koji shvataju zivot, to bi izgledalo daleko istinitije.

Jer, ja ne volim da se moja knjiga cita povrsno. Ja sa toliko tuge pricam ove uspomene. Proslo je vec sest godina otkako je moj prijatelj otisao sa svojom ovcom. To sto ovde pokusavavam da ga opisem, to je zato da ga ne bih zaboravio. Zalosno je zaboraviti prijatelja. Nemaju svi prijatelja. I ja mogu postati kao odrasli koji se zanimaju samo za brojeve. Zbog toga sam kupio kutiju sa bojicama i olovkama. Nije lako vratiti se crtanju, u mojim godinama, kada covek nikad nista nije pokusao da nacrta sem zmijskog cara spolja i iznutra, i to u svojoj sestoj godini!

Potrudicu se, naravno, da nacrtam njegov lik sto je moguce vernije. Ali nisam sasvim siguran da cu pogoditi. Jedan crtez i uspe nekako, ali drugi ne lici vise. Isto se tako malo varam i u pogledu rasta. Na ovoj slici mali princ je suvise visok. Na onoj suvise mali. Kolebam se malo i sto se tice boje njegovog odela. Onda nagadam, malo ovako, malo onako, kako znam. Prevaricu se, uostalom i u nekim znacajnijim pojedinostima. Ali, to mi treba oprostiti. Moj prijatelj mi nije nista objasnjavao. Mozda je verovao da licim na njega. Ali ja, na zalost, ne umem da vidim ovcu kroz kutiju. Mozda sam pomalo slican odraslim osobama. Mora da sam ostario.

Dario Dzamonja - Sedamnaest minuta srece (i vjecnost samoce)

Nikad u životu nisam bio veći kokuz. (Što ne znači da neću biti, jer još nisam platio račune.) To je zato što više vremena provodim pored telefona nego u kafani. U kafani i postoji šansa da mi neko zovne piće, ali da me neko zovne telefonom - zaboravi na to! (Osim ako se ne radi o nekoj klimakteričnoj ludi kojoj smeta moj veš na prozoru.) Pa, ipak, dogodi se i to čudo. Prepoznajem drag glas, a ona mi kaže da može razgovarati samo sedamnaest minuta, jer joj još toliko traje kartica.

U tih sedamnaest minuta pokušavamo jedno drugom reći sve što smo propustili, pravimo nerealne planove kako da opet budemo zajedno, posjećujemo mjesta gdje smo nekad zajedno bili, zaklinjemo se da više nikad nećemo ponoviti iste greške, onih se¬damnaest minuta curi li curi sve do tupog signala da je mojih sedamnaest minuta sreće proteklo i da mi se valja vratiti u žabokrečinu svog života, koji se mjeri popijenim pićima i ispisanim karticama teksta. (Što se svodi otprilike na isto; nikakve koristi ni od jednog ni od drugog: popijeno ću već sutra ujutru povratiti, a napisanog se već sutra niko više neće sjećati.)

Stavljen na torturu kratkotrajnog sna, čekam svanuće, baš kao da je ovaj život pjesma i kao da će jutro promijeniti sve.

Ali tek je tri-četiri sata ujutru i do jutra će jastuk i čaršaf ispod mene biti mokri od znoja, pepeljara pored kreveta puna. Telefon opet zvoni, a ja predstave nemam ko bi to sad mogao biti, pa se premišljam da li uopšte dići slušalicu.

Ne prepoznajem glas. Ženski. To je moja bivša žena. Ne sluti na dobro, jer me je u protekle dvije i po godine zvala samo dva puta. Prvo mi se žali kako je prethodne godine morala platiti dvanaest hiljada dolara poreza, a ustvari, hvali se i stavlja mi do znanja kakav sam kenjac što sam se vratio u Sarajevo. Slijedi još malo šuplje priče, a onda dolazi ono glavno: traži da se odreknem starateljstva nad svojom kćerkom Nevenom.

I prvi put (prije dvije i po godine) kad je zvala, to je bio povod. Ali, tad sam još uvijek bio frišak, omanđijan Sarajevom, imao sam i nešto love u šteku, natjecali su se ko će me prije intervjuisati, a ja sam samo čekao dan kad ću useliti u svoj stan, pa sam je fino zatjerao u tri krasne... Od tada se situacija promijeni¬la - drastično.

Pitao sam je za razloge koji bi me natjerali u taj moj korak u ništavilo, a ona mi je složila priču kako je nedavno bila na pregle¬du i da, po svemu sudeći, ima rak dojke.
"I?", upitao sam bezdušno.
"Znaš, ako se meni šta desi, Nevena bi u tom slučaju pripala tebi, jer imamo zajedničko starateljstvo..."
Opet sam upitao: "I?"
"Znaš, ona se užasava pomisli da bi se morala vratiti u Sarajevo..."
Prekinuo sam je:
"Znam da joj ne bi bilo lako, ali sigurno lakše nego u onim američkim prihvatilištima, gdje djecu vežu za stolice i gađaju bejzbol lopticama, gdje ih tuku za najmanji prekršaj discipline, a da ne govorim o ostalim gadostima..."
Ona je požurila:
"O, ništa ne brini za to. Sredila sam sve sa našom prijateljicom Liz i ona je pristala da joj bude staratelj."

Osvrnuo sam se oko sebe. Vidio sam gomilu neopranog veša. Vidio sam gomilu opranog veša na podu, jer nemam gdje da ga stavim; iz kuhinje se čuo vonj prljavog suđa, televizor koji nije u stanju čestito uhvatiti ni snijeg na ekranu, gramofon koji zavija (ne vjerujem da Nevena uopšte zna šta je gramofon, šta su to "longplejke", da ga ne bi znala ni upaliti), vidio sam muzgave zidove što vape za farbanjem, prozore bez zavjesa, patetičnu dunju na ormaru bez vrata...

Vidio sam i jedini ukras na zidu: fotokopirani portret moje kćerke Nevene.

Tuđim glasom sam rekao:
"Pošalji papire da potpišem."
"Šta si rekao?", zabezeknula se ona.
"Rekao sam da pošalješ papire da ih potpišem. Ja odavde ništa ne mogu učiniti."
Dodao sam: "I poljubi Nevenu. Zamoli je da mi piše i da mi pošalje još svojih slika."

Sjedio sam i slušao zvuke buđenja u komšiluku: budilnik, škripu vrata, povlačenje vode u klozetu, muziku s radija, paljenje kola u dvorištu... Nenamjerno sam nagazio na sat i pomislio: "***iga."

Ali se onda sjetih da (kad potpišem taj komad papira) meni više vrijeme neće ništa značiti, osudiću sebe na vječitu samoću.

Svaki zivot nosi u sebi bol i tugu - Oriah mountain dreamer

svaki zivot nosi u sebi bol i tugu. to je deo ljudskog postojanja.
ako u trenutku kad se upoznamo osecas bol, pricaj mi o njoj - razumet cu. ispricaj mi jednostavnim recima. ako mi ne zelis reci kako si, nemoj.

ali nemoj mi pricati o svojoj astroloskoj karti ili problematicnoj obitelji. nemoj odmahivati glavom i govoriti kako je velika energija u pokretu ili staviti ruku na grudi i raskolaciti oci te mi bez daha sapnuti kako mnogo toga osecas.

reci mi nesto stvarno, jezikom ukorijenjenim u pojedinostima kao sto su krv, kosti, srce i dusa. kakvi te okusi, zvukovi i slike ispune kad taknes srediste vlastite tuge?

kad dotaknem tugu cujem zvuk vlasi istrgnute iz vlasista. osecam okus krvi u ustima dok mi se usnica raseca o zube. osecam kako mi se misici svrsto stezu dok grlim kolena i privlacim ih prema bradi, pokusavajuc se sklupcati i biti sto manja kako me on nebi pronasao iza radnog stola u mracnom kutku naseg stana.

ako smo dovoljno jake da budemo slabe, obdarene smo ranom koja nikada ne celi. to je dar koji nam drzi srce otvorenim. bojimo se boli, emotivne i fizicke. zelimo verovati da mozemo zaobici iskustvo patnje u zivotu, da mozemo izbeci bol, i pri tom ne izgubiti nista od punoce i radosti zivljenja. to jednostavno nije istina.

ali tesko je ne ustuknuti pred boli. ali ipak disem, dopustajuci tugama sveta da mi opet i opet slome srce i dopustajuci da mi ga radost ponovo zaceli.

znati kako se to radi, kako skupiti hrabrost da ponovno udahnem i izdahnem, a da ne zatvorim srce prema svetu u kom ima boli, ono je sto pokusavam nauciti - kako istinski voleti.

M.Scott Peck - Put kojim se redje ide

"Život je težak. Ovo je velika istina. Jedna od najvećih. Ovo je velika istina, jer kada jednom sagledamo ovu istinu, mi je prevazilazimo. Kada zaista shvatimo da je život težak - kada to stvarno jednom shvatimo i prihvatimo - tada on prestaje da bude težak. Kada jednom prihvatimo činjenicu da je život težak, ona nam postaje nevažna.

Većina ne shvata u potpunosti ovu istinu. Umesto toga, oni manje više neprekidno kukaju kako su njihove teškoće posebna vrsta pošasti, koja se nekim čudom okomila upravo na njih ili na njihove porodice, pleme, klasu, naciju, rasu, pa čak i vrstu, nikako na druge. Ovo kukanje mi je veoma poznato jer sam i ja imao svoj udeo u njemu.

Život predstasvlja niz problema. Da li želimo da kukamo nad njima ili da ih rešavamo i da naučimo svoju decu da ih rešavaju?

Disciplina je osnovno orudje za rešavanje životnih problema. Bez discipline ne možemo ništa rešiti. Samo uz odredjenu dozu discipline možemo rešiti odredjene probleme. Sa totalnom disciplinom možemo rešiti sve probleme.
Ono što čini život teškim je to što je proces suočavanja sa problemima i njihovo rešavanje veoma bolan. Problemi u zavisnosti od prirode, izazivaju žalost, tugu, očajanje. Ovo su neprijatna osećanja, često veoma neprijatna, ponekad podjednako jaka kao i najintenzivniji fizički bol. Upravo zbog bola koji sukobi i dogadjaji izazivaju u nama, mi ih zovemo problemi. Pošto život postavlja pred nas beskrajan niz problema, on je uvek težak, pun je bola ali i radosti.

Ipak, život poprima smisao u čitavom procesu suočavanja i rešavanja problema. Problemi su oštra granica izmedju uspeha i neuspeha. Problemi podstiču u nama hrabrost i mudrost. Zbog problema mi nentalno i duhovno sazrevamo. Kada želimo da ohrabrimo razvoj i neustrašivost ljudskog duha, mi izazivamo i podstičemo ljudsku sposobnost za rešavanje problema, kao što u školi namerno deci postavljamo probleme za rešavanje. Kao što je rekao Bendžamin Frenklin: "One stvari koje su bolne, poučne su". Ovo je razlog zbog koga mudri ljudi uče da ne strepe već da rado prihvataju probleme i bol koji oni donose.

Većina nas nije tako mudra. Strahujući od bola koji prati probleme skoro svi mi, u većoj ili manjoj meri, trudimo se da ih izbegnemo. Mi oduglovačimo u nadi da će oni sami nestati. Ignorišemo ih, zaboravljamo i pravimo se da ne postoje. Upotrebljavamo i droge da bi ih što lakše ignorisali i da bismo otupelošću zaboravili uzrok bola. Težimo da zaobilazimo probleme umesto da se suočavamo sa njima. Trudimo se da se iz njih izvučemo umesto da ih otpatimo do kraja.

Tendencija da se izbegavaju problemi i emotivna patnja koju oni nose osnova je celokupne mentalne bolesti. Pošto svi mi posedujemo u većoj ili manjoj meri ovu tendenciju, svi smo manje ili više mentalno oboleli. Neki od nas će ići do zapanjujućih granica da bi izbegli svoje probleme ili patnju koju oni podrazumevaju udaljavajući se od svega dobrog ili razumnog da bi pronašli lakši izlaz, izgradjujući kao utočište veoma složen svet mašte, koji ponekad u potpunosti isključuje stvarnost. Karl Jung je to lepo rekao: "Neuroza je uvek zamena za legitimnu patnju."

Ranko Marinković - Ruke

Stajala je nasred kuhinje sa svojim omašnim bokovima, neodlučna. Odjednom joj se ogromne grudi nadmu i uzdahnu. Javi se oko nje uporna, zagrižljiva samoća sa svojim opasnim dražima.

Sjedne na kuhinjski sanduk za drva i digne suknju. Pojaviše se bijela, okrugla koljena. Još su se na njima vidjeli sivkasti tragovi olovke, izblijedjela i nečitljiva slova, kao stari natpisi po zidovima, isprani od kiša i vjetrova.

Ona umoči palac u usta i uzme brisati tragove. Zatim izvadi iz džepa komadić olovke i zamisli se nad svojim koljenima, kao nad otvorenom bijelom knjigom.
Misli joj kao laki, hitri oblačići prelaze preko lica i zadahnjuju ga gotovo nekom ljepotom. Ona sanjari kao djevojčica nad šarenim bombonima; ne može da se odluči kojeg bi najprije metnula u usta...

- Ne - zašapće kao da je podlegla napasti. Ne, neću, neću! Nemoj, mišu, neću tebe danas. Ma, uzalulno ti je, rekla ... ti je, rekla sam ti da neću! Ti bi sve rekao mami... - doda s maznim spočitavanjem.

I doista, neće miša, nego mjesto njega piše iznad koljena na bijeloj glatkoj koži Toni.

-Toni! - usklikne uzbuđeno i nasmije se gotovo raskalašno, zavodnički. - Toni, ni-ni-ni, moj mali! - Pokuša ga poljubiti, ali joj zasmeta trbuh, pa poljubac prenese vrhovima prstiju.

- Onda... - zastane naglo, užasnuta, kao da joj je odjednom netko pljunuo u sreću. Lice joj prekrije mračan oblak tuge.

- Ah, dušo moja mila! - uzdahne iskreno, do suza. "A zar ti ja nisam vjerna bila", zapjeva u sebi, patnički, bez glasa, puna nesreće, a suze su joj tekle, "zar te nisam ja ljubila"...

Ljubav se njena topila u pjesmi šutljivo, nijemo kao šećer u bezbojnoj, mlakoj vodi i ona je ispijala taj sladunjavi, bljutavi napitak uspomena sa samoprijegorom iskusne patnice, kao lijek. Čak i obriše usta s rezignacijom. Pregorjela je.

- Ženi se, ženi, ludi mali! Poslije ćeš se kajati...

To kajanje privija kao melem: manje je sada boli. I opet stoji nad svojom bijelom knjigom u nestašnoj, sretnoj neodlučnosti. Koljena joj opet zaigraju od uzbuđenja: dodirnuo ih je hladni grafitni šiljak olovke, kao da ju je kljucnuo mali, vragolasti kljunić sreće.

- Mali, mali, bimbilin - govori ona pišući, a ruka joj podrhtava od slasti. - Mali, mali bimbilin...
Zaklopi oči od prevelikog sjaja. Sve bliješti u njoj od njegove blizine.

Salih B. Dulas - Kameno srce

Sjedili smo u tisini, svak sa svojim mislima.

– Alija, znas li sta je ovo? – iznenadilo me pitanje. Rukom je prelazio preko kamenja na prozorskoj dasci.

Nisam znao sta reci. Sutio sam i cekao odgovor na postavljeno pitanje. Potrajalo je dok nije ponovo progovorio.

– To su kamena srca. Okamenjena srca onih sto su te voljeli… Kad neko ko te volio umre iznevjeren, neuzvracene ljubavi, njegovo srce se skameni. I prati te. Ne mozes pobjeci, ni otici dovoljno daleko. Dodje cas, i ono te nadje…

Kad se to desi, vise za tebe nema mira. Ni na ovom ni na onom svijetu. Osim ako ga ne poneses sa sobom u grob. Ovo veliko… to je Esmino. Nju sam dvaput iznevjerio. Odveo je iz sela i ostavio da ceka. Sama je umrla, sama u tudjem gradu… Ni za mezar joj ne znam. Najteze mi je zbog nje. Ova manja su majkino i babino, sestrino i bratovo… Mogo sam ostati s njima u selu.

Nismo, a mogli smo sve!

Ne pitaj zašto nemam snova . Strah me od ta oka dva, koja u meni bude uspomene, a bliže se četrdesete.

Nova godina je i noćas, dok pada prvi sneg razmišljam o tome kako ti nikada neću reći, da je ova uspavanka napisana samo zbog tebe. Neka to ostane tvoja slutnja i ne veruj, kad ti kažu da isuviše dugo *sat otkucava * epitaf za sen jedne neostvarene ljubavi, a da noći preduge * pijem zbog tebe, jer znam da smo sada talas i dno.

Ipak sve prođe, a ostanu sećnje na ona sjajna vremena .
I, ta još da ti kažem * zaboravi * noć o kojoj snivaš".

Ej, da mi je * Točak života ranije pokrenuo, znao bih zašto ne volim proleće, a sada znam da je molitva spas.

Kaži majci * moja si * čežnja, a molitva druga će, kad neće vetar, da ti vrati sećanje kako sam jednom, samo jednom sa njim, na krilima, dok su me slušali kosovi i tramvaji ponavljao : Probudi se *sa osmehom.

Budi nasmejna .

Ako me pitaš, kako sam, jedna želja, mi ispunjava noć od srebra * moja ponoćna dugo i to, da ovo nisu prazni dani već ljubav, makar, njeni tragovi je ono zbog čega opstajem.
Kažu mi da živiš sama, a ja pokušavam sa osmehom * noć da pobedim.

Nismo, a mogli smo sve!

Po ideji Marin Lazara
tekst dopunio i reči rasporedio
Dragan Džigurski