Poznati ljudi i naš odraz u mislima poznatih Umetnost

Miroslav Sincic-Lovac

Došao je tko zna otkuda i tko zna koliko je dugo lovio ovim krajem. Možda i nije došao toga jutra, možda se danima, ili čak godinama krio po jarugama, sklanjao u okolne šumarke pred težacima koji su dolazili obrađivati polja i čekao svoj dan.

Toga se jutra nad poljima širila pjesma stotina ptica. Pšenične njive poredale se po bujnom zelenilu kao sunčane maramice. Na crvenim usnama makova doručkovali su bijeli, plavi, žuti leptiri, sa cvjetnih livada širio se miris i zuj, a nebo je svoj plavi plašt spustilo niže nad krajolik da zaštiti jutarnji mir i toplinu koja se širila odozgo, od Sunca što se upravo pojavilo nad obzorom, i odozdo, od zemlje, od milijarda kucaja u vlatima trave, u zuju kukaca i cvrkutu ptica, u grudima razdraganih težaka.

U taj božanski red nahrupio je kao grom i povodanj, kao strah i udes. Odjednom se stvorio na vrhu brijega, naoružan, praćen goničima i nosačima. Njegov se prijeteći lik ocrtavao na nebeskom plavetnilu kao golema ptičurina ustremljena na sve: na čisto jutro, na svjetlo i toplinu, na božje stvorove, na svaki red i sklad. Spuštao se padinom brijega kao pošast, praćen bljeskovima i plotunima, bezobzirno gazeći usjeve, strijeljajući prestrašene ptice. Za njim su ostajali tragovi smrti: polomljeno klasje, trava poprskana krvlju.

Krajolik je premro zatečen nasiljem. Zamukla je ptičja pjesma. Toplo se jutro pretvorilo u pakleni dan.

Lovac je žurio k izvoru, oznojen i ožednio, ali ozarena lica zbog uspješna lova i bogate lovine. Na izvoru čučne da bi dlanovima zahvatio mrzlu vodu, ali naglo zastane, preneražen: iz bistrine izvorske vode gledala ga je nakaza - spodoba ljudskoga obličja s okrvavljenim kljunom lešinara. Prepoznavši svoj lik, u panici pobjegne od vrela.

Težaci, koji su se, prestravljeni nasiljem, s polja okupili pod stoljetni dub, vidjeli su lovca kako od izvora bezglavo juri preko polja.

Nikad se nije vratio i o njemu se više nikada ništa nije čulo. Ali se još i danas priča kako se u izvoru povremeno može vidjeti nakazna spodoba i tada se voda zamuti i ptičja pjesma utihne u okolnim šumarcima sve dok se voda ponovo ne razbistri.

Desanka Maksimovic-Bajka

Zavole rana u polju ruza crni bodljikavi trn.
Ti ne verujes meni, je li, dragi, da je ruza zavolela trn?
I kada mu ona u jednu bisernu zoru rece kako ga voli, on se grohotom i prezrivo nasmeja.
Ti ne verujes meni, je li, dragi, da se trn prezrivo nasmejao?
A kada jednoga dana neko htede uzbrati ranu u polju ruzu, trn mu izbode ruke.
Ti ne verujes meni, je li, dragi, da mu je trn izbo ruke?

Oriah mountain dreamer

Reci mi za cim bolno zudis. ne zelim cuti jos jednu pricu o neskaldnoj obitelji koja je izgovor za tvoje trenutne ljudske slabosti. dopusti mi da okusim tvoje price u slanim suzama koje cu ti skinuti s trepavica. ceznem za dugom polaganom setnjom putevima koji vode do mesta upoznavanja. zelim da se spiralno vrtimo jedno oko drugog, gotovo se doticuci, dok ne osetimo toplinu zraka izmedju nas. zelim da ne pozurujemo putovaje kusajuci jedno drugom mirise, dopustajuci im da se dugo zadrze u nasim nosnicama, duboko ih udisuci, pustajuci da nasa tela i srca potpuno okuse poriv da se priblizimo jedno druom pre nego se pomaknemo da to ucinimo.

zelim da mi se udvaras istinom. neka se price koje otkrivaju nase zivote vrte jedna oko druge raznobojnim nitima. nemoj mi odmah ispricati previse. ne skrivaj nista. ispricaj mi price svog srca, ponudi mi ih poput savrsenih bisera koji izranjaju iz dubine mora da bi se nasli na istoj niski. svaki se nezno naslanja na one druge, blistajuci duginim bojama i orosen kapljicama vode iz koje izlazi. za deset godina zelim cuti tvoju pricu iz detinjstva, koju nikad pre nisam cula, i osetiti odusevljenje i neprestano divljenje jer svaki nas susret kao da je prvi. svaku sliku pokazi mi polako. tako da mogu dugo sediti i u njenim detaljima traziti tebe, naznake sebe i nagovestaje nas. zelim uzivati u razgovoru koji tece glatko celu noc te otkriti da mozemo ostati u tisini zajedno danima, dok nasu bliskost sve vise pojacava samoca koju delimo.

i ako cemo biti ljubavnici, prvi put ili nakon puno puta ponovo, neka vodjenje ljubavi bude ispunjeno sramezljivim otkrivanjem onoga kako je bilo ili kako je moglo biti u sesnaestoj: danas, poljubac koji dugo ostaje u zraku, dodir na vratu koji osecam jos satima; sutra nezan povetarac dodira koji se siri preko mojih grudi i od kojeg mi zastaje dah. zelim uzivati u beskraju dodira koji se stapaju u jedan u drugog. zelim sve usporiti, biti vlazna, zeljno iscekujuci sto ce uslediti, tako da budem svesna, da znam kad potpuno u mene udjes, bilo svojim telom, svojom pricom ili tek trenutkom koji prolazi izmedju nas.

to je zudnja jedne ljudske duse za drugom, koju cujemo telom i srcem. tesko mi je priznati tu bolnu zudnju. brine me da bi njena vrednost mogla biti tek sporedna - kao sredstvo za ostvarivanje cilja...

M.Pavic

Ispod nebeskog polutara u dolinama gde se mešaju slana i slatka rosa raste ogromni otrovni vrganj, i na njegovoj kapi, pretvarajući njegovu kožnu krv u slast, male, jestive pečurke izvanrednog ukusa. Jeleni u tom kraju vole da obnove mušku snagu tako što pasu sa otrovnog vrgnja pečurku. Pri tome, oni koji nisu dovoljno pažljivi i zagrizu suviše duboko, zahvataju zajedno sa pečurkom i vrganj, i umiru otrovani.
Svake večeri kad poljubim svog dragog, ja pomislim: sasvim je prirodno da ću jednom ugristi suviše duboko...

- Vremenom ćeš navići na rastajanje. Naučićeš da se sećaš. A sećanje je isto kao i susret. I pomalo ćeš navići da voliš mnoga bića u uspomeni. Kao što deo sebe daješ prijateljima, tako će i oni tebi davati najbolje od sebe. Na kraju ćeš videti da si ti pomalo svi koje si nekad volela.
Jednom ćeš morati da daš sve i da te ne boli. Naučićeš da sanjaš. Da lečiš dodirom. Da zadaješ mali, da bi ublažila veliki bol.

- Vrlina je postupati u skladu sa sobom. Biti zadovoljan sada. Ne u ime budućnosti i od sećanja na prošlost, nego zbog ovog trenutka. Vrlina je biti potpuno živ.

- Ljubav se stiče polako - od jednog po jednog coveka. Jedan i jedan čovek nikada nisu dva, a samo ponekad su par...

- Ne možeš dati sebe, ako mogu da te zamene nečim drugim.

Tamnom stranom srca - Djordje Balasevic

Do pepela se i stize jedino preko vatre. Nema tih reci koje mogu nadomestiti sibanje godina u lice, ni od najbolje price ne moze se isplesti mreza za hvatanje vremena. Za sedam jeseni, koji minut posle pola jedan, jedan ili pola dva, i ona ce negde zastati pod zamuckujucim plavim neonom sa reklame iznad izloga prodavnice modne obuce.

I onda ce znati. Dah uspomene pazljivo ce oduvati prasinu sa smesne stare ogradice od posesivnosti koju sam jednom uzalud dizao oko skrivenog senovitog vrta u kom su pupile njene ambicije.

Uzdahnuce, predosecam?

Cestice sjaja rastopice joj se nacas u pogledu, kao odraz udaljenih zvezda na vodi... Bice sama, nadam se? Jer, tad ce se u ritmu njenog pulsa mozda pojaviti ona uznemirena i kljucna sinkopa koju sam poslednjih dana uzalud osluskivao u odjecima nasih tisina.

Da

I onda ce znati da je jedina koju sam ikad voleo. Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca. Stedeci se... Uceci se kako cu najbolje voleti nju... Kada je konacno nadjem

Voja Antonic

Slutnja

Svaki put kad se svet utiša i kad mi se ista ona slutnja uvuče u srce, gušim se od straha jer znam šta će biti. Onda nebo pocrni i spusti se nisko, ljudi postanu ljuske koje nemo lebde pored mene a ja u očajanju lovim njihove poglede. Tražim oko koje može da zablista pod zrakom sunca probijenim kroz crni pokrov, i ako ugledam taj odblesak, znam da će on raspršiti sve oblake i da će svet ponovo dobiti boje.

Inercija

I dok radim ovo zbog čega ću se kajati, upijam u sebe ovaj trenutak jer znam da ću uskoro početi da optužujem sebe i da ću u sećanju na tu lepotu naći jedino opravdanje za ovaj nepromišljeni postupak.

Jedanaest minuta - Paolo Kueljo

Srela sam jednog coveka i zaljubila se u njega. Zaljubila sam se iz jednog jedinog razloga: od njega ne ocekujem nista... Znam da cu za tri meseca biti daleko, on ce biti samo secanje, ali necu uspeti da zivim bez ljubavi; bila je to moja granica...

Volela bih da za njega uradim ono sto je on uradio za mene. Mnogo sam razmisljala i otkrila da nisam usla u kafe slucajno; najvaznije susrete duse dogovaraju mnogo pre nego sto su se tela videla.

Uopste, ti susreti desavaju se kada stignemo do nasih granica, kada nam je potrebno da emotivno umremo i vaskrsnemo. Susreti nas cekaju – ali mi u najvecem broju slucajeva izbegavamo da se oni dese.

Medjutim, kada smo ocajni i nista vise ne mozemo izgubiti, ili pak, kada smo odusevljeni zivotom, tada se nepoznati pojavljuje i kretanje naseg unutrasnjeg univerzuma menja pravac.

Svi znaju da vole, jer su se rodili s tim darom. Neki to rade prirodno dobro, ali vecina treba da ponovi gradivo, da se ponovo seti kako se voli, i svi - bez izuzetka – imaju potrebu da gore u vatri svojih prozivljenih emocija, da ozive neke radosti i boli, uspone i padove, sve dok ne postignu onu nit vodilju koja stoji iza svakog novog susreta; da tamo postoji jedna nit i, dakle, tela uce jezik duse, i to se zove seks.

Peščanik - Danilo Kiš

Živeo sam lepše i bogatije od vas, zahvaljujući patnji i mahnitosti, pa želim i u smrt da odem dostojanstveno, kako to priliči tom velikom trenutku posle kojeg prestaje svako dostojanstvo i svaka veličanstvenost. Moj leš će biti moja korablja, a moja smrt dugo plutanje po talasima večnosti. Ništa u ništavilu. I šta sam mogao da suprostavim ništavilu do to, tu svoju korablju u koju sam želeo da sakupim sve što mi bejaše blisko, ljude, ptice, zveri i bilje, sve ono što nosim u svom oku i u svom srcu, u trospratnoj lađi svoga tela i svoje duše. Želeo sam sve to da imam kraj sebe, u smrti, kao faraoni u veličanstvenom miru svojih grobnica, želeo sam da bude sve onako kao što bejaše i pre toga: da mi u večnosti pevaju ptice.

Želeo sam da Haronovu barku zamenim jednom drugom, manje beznadnom i manje pustom, da nezamislivu prazninu večnosti oplemenim gorkim zemaljskim travama, onim što niču iz srca čovekova, da gluvu prazninu večnosti oplemenim kukanjem kukavice i pevanjem ševe. Ja sam samo razvio tu pesničku gorku metaforu, razvio sam je strasno i dosledno, do kraja, do konsekvenci koje prerastaju iz sna u javu (i obratno), iz lucidnosti u mahnitost (i obratno), koje prelaze iz života u smrt, kao da nema međa, i obratno, iz smrti u večnost, kao da to nije jedno te isto. Tako je moja sebičnost samo sebičnost ljudskog bića, sebičnost života, protivteža sebičnosti smrti, i moja se svest, uprkos prividu, protivi ništavilu sa sebičnošću kojoj nema ravne, protivi se skandalu smrti kroz ovu strasnu metaforu koja želi da sakupi na gomilu ono malo ljudi i ljubavi koji činjahu taj život.

Želeo sam, dakle, i još uvek želim, da odem iz života sa specimenima ljudi, flore i faune, da sve to smestim u svoje srce kao u korablju, da ih zatvorim pod svoje kapke kada se oni poslednji put spuste. Želeo sam da prokrijumčarim u ništavilo tu čistu apstrakciju koja će biti u stanju da se u tajnosti prenese kroz vrata jedne druge apstrakcije, ništavne u svojoj neizmernosti: kroz vrata ništavila.

Trebalo je, dakle, pokušati zgusnuti tu apstrakciju, zgusnuti je snagom volje, vere, inteligencije, ludila i ljubavi (samoljublja), zgusnuti je u tolikoj meri i pod takvim pritiskom da zadobije specifičnu težinu koja će je podići uvis, kao balon, i izneti je van domašaja mraka i zaborava. Ako ne što drugo, ostaće moj materijalni herbarijum ili moje beleške, ili moja pisma, a što je to drugo do ta zgusnuta ideja koja se materijalizovala: materijalizovan život, mala, tužna, ništavna ljudska pobeda nad golemim, večnim, božanskim ništavilom. Ili će ostati makar - ako u velikom potopu potone i sve to - ostaće moje ludilo i moj san, kao borealna svetlost i kao dalek eho.

Možda će neko videti tu svetlost, možda će čuti taj daleki eho, senku negdašnjeg zvuka, shvatiće značenje te svetlosti, tog svetlucanja.

Možda će to biti moj sin, koji će jednog dana izdati na svet moje beleške i moje herbarijume s panonskim biljem (i to nedovršeno i nesavršeno, kao i sve ljudsko). A sve što nadživi smrt jeste jedna mala ništavna pobeda nad večnošću ništavila - dokaz ljudske veličine i Jahvine milosti.

Non omnis moriar.

Mostovi - Ivo Andric

Od svega što čovek u životnom nagonu podiže i gradi, ništa nije u mojim očima bolje i vrednije od mostova. Oni su važniji od kuća, svetiji, jer opštiji, od hramova. Svačiji i prema svakom jednaki, korisni, podignuti uvek smisleno, na mestu na kom se ukrštava najveći broj ljudskih potreba, istrajniji su od drugih građevina i ne služe ničem što je tajno i zlo.

Veliki kameni mostovi, svedoci iščezlih epoha kad se drugojačije živelo, mislilo i gradilo, sivi ili zarudeli od vetra i kiše, često okrzani na oštro rezanim ćoškovima, a u njihovim sastavcima i neprimetnim pukotinama raste tanka trava ili se gnezde ptice. Tanki železni mostovi, zategnuti od jedne obale do druge kao žice, što drhte i zvuče od svakog voza kad projuri; oni još kao da čekaju svoj poslednji oblik i svoje savršenstvo, a lepota njihovih linija otkriće se potpuno očima naših unuka. Drveni mostovi na ulasku u bosanske varošice čije izglodane grede poigravaju i zveče pod kopitama seoskih konja kao daščice ksilofona. I, najposle, oni sasvim mali mostići u planinama, u stvari jedno oveće drvo ili dva prikovana jedno uz drugo, prebačeni preko nekog gorskog potoka koji bi bez njih bio neprelazan. Po dva puta u godini gorska bujica odnosi, kad nadođe, ta brvna, a seljaci slepo uporni kao mravi, seku, tešu i postavljaju nova. Zato se uz te planinske potoke, u zatokama među stenama, vide često ti bivši mostovi; leže i trunu kao i ostalo drvo naplavljeno tu slučajem, ali ta zatesana brvna, osuđena na oganj ili truljenje, izdvajaju se od ostalog nanosa i podsećaju još sada na cilj kome su služila.

Svi su oni u suštini jedno i podjednako vredni naše pažnje, jer pokazuju mesto na kome je čovek naišao na zapreku i nije zastao pred njom, nego je savladao i premostio kako je mogao, prema svom shvatanju, ukusu, i prilikama kojima je bio okružen.

I kad mislim na mostove, u sećanju mi iskrsavaju ne oni preko kojih sam najviše prelazio, nego oni koji su najviše zadržali i zaneli moju pažnju i moj duh.

Pre svega, sarajevski mostovi. Na Miljacki, čije je korito kičma Sarajeva, oni su kao kameni pršljenovi. Vidim ih jasno i brojim redom. Znam im lukove, pamtim ograde. Među njima i jedan koji nosi sudbinsko ime jednog mladića, malen ali stalan, uvučen u se kao dobra i ćutljiva tvrđava koja ne zna za predaju ili izdaju. Zatim, mostovi koje sam video na putovanjima, nošu iz voza, tanki i beli kao priviđenja. Kameni mostovi u Španiji, zarasli u bršljen i zamišljeni nad sopstveno slikom u tamnoj vodi . Drveni mostovi po Švajcarskoj, pokriveni krovom zbog velikih snegova, liče na dugačke ambare i iskićeni su iznutra slikama svetitelja ili čudesnih događaja, kao kapele. Fantastični mostovi u Turskoj, postavljeni otprilike, čuvani i održavani sudbinom. Rimski mostovi u južnoj Italiji, od bela kamena, sa kojih je vreme odbilo sve što se moglo odbiti, a pored kojih već stotinu godina vodi neki nov most, ali oni stoje još jednako, kao skeleti na straži.

Tako, svuda na svetu, gde god se moja misao krene ili stane, nailazi na verne i ćutljive mostove kao na večitu i večno nezasićenu ljudsku želju da se poveže, izmiri i spoji sve što iskrsne pred našim duhom, očima i nogama, da ne bude deljnja, protivnosti ni rastanka.

Tako isto u snovima i proizvoljnoj igri mašte. Slušajući najgorču i najlepšu muziku koju sam ikada čuo, odjednom mi se ukaza kameni most, presečen po polovini, a izlomljene strane prekinutog luka bolno teže jedna ka drugoj, i poslednjim naporom pokazuju jednu mogućnu liniju luka koji je nestao. To je vernost i uzvišena nepomirljivost lepote, koja pored sebe dopušta jednu jedinu mogućnost: nepostojanje.

Naposletku, sve čim se ovaj naš život kazuje – misli, napori, pogledi, osmesi, reči, uzdasi – sve to teži ka drugoj obali, kojoj se upravlja kao cilju, i na kojoj tek dobiva svoj pravi smisao. Sve to ima nešto da savlada i premosti: nered, smrt ili nesmisao. Jer, sve je prelaz, most čiji se krajevi gube u beskonačnosti, a prema kom su svi zemni mostovi samo dečije igračke, bledi simboli. A sva je naša nada s one strane.

Valaam ili Problem objektivne krivice

Valaam, sin Boerov, krenu na sluzbeno putovanje po naredjenju bozjem u vaznom drzavnom pitanju a putovase na magarici. Bogu se ipak ne dopade put koji ovaj izabra, te posla andjela da Valaama zaustavi.

Aliti ucini istovremeno da andjeo s macem velikim vidljiv bese samo magarici - sto se, uostalom, ne jednom desava. Videci prepreku, magarica se ponese racionalno i skrenu s puta; Valaam, koji andjela ne vidjase, takodje se ponese racionalno i poce je tuci stapom hoteci je prisiliti da se vrati na put.

Stvar se ponovi triput, dok najzad Bog ne udeli dar govora magarici, koja glasno njaknu:
- Zasto me bijes?
Valaam, ne cudeci se posebno zbog njena govora, jer se u to vreme dogadjahu i daleko veca cuda, gnevno odgovori:
- Ti mi se rugas! Steta sto nemam maca, jer bih te posekao.

Bog ipak, koji govorase prostim ustima pokorne zivotinje, dosta dugo ne rece jahacu o cemu se, u stvari, radi i prepirase se s Valaamom koji bese prosto modar od besa. Najzad se smilova oboma i ucini andjela vidljivim i za Valaama, a ovaj odmah shvati situaciju.

Andjeo pak skoci odmah na nj s grdnjama.
- Zasto si tukao nevinu zivotinju? Ta magarica - vikase - spasla ti je zivot, jer da je nastavila put bez milosti bih te raspolutio ovim secivom, a nju bih ostavio u zivotu.
- Alim milostivi Gospodine - branjase se Valaam - nisam te video jer mi se nisi pokazao.
- Ne pitam te da li se me video ili nisi - vikase andjeo lupajuci nogama - pitam te zasto si tukao nevinu zivotinju?
- Ali, Gospodine - govorase Valam zamuckujuci - tukao sam je jer mi se protivila, svako bi na mome mestu tako postupio.
- Ne svaljuj krivicu na "svakoga" - grmnu andjeo - rec je o tebi, a ne o "svakom". Protivila ti se jer sam joj ja naredio, a ti, bijuci je, usprotivio si se meni, koji sam tvoj pretpostavljeni, a time i Bogu koji me je poslao, a koji je jos visi pretpostavljeni.
- Ali, dostojni, posovani, velevazni Gospodine - zajeca Valam - nisam te video, pa kako sam mogao...
- Opet zaobilazis stvar - prekide ga andjeo, frkcuci od ljutine. - Svi ste vi isti. Svaki gresi i govori da "nije znao"; trebalo bi pakao lokotom zakljucati kad bi se uzimala u obzir takva izvlacenja. Zgresio si objektivno, razumes? Objektivno si se usprotivio Bogu.
- Razumem - rece tuzno Valaam, vec pokoran. Stajase na putu mali, debeo, nesrecan, i brisase znoj s celave glave. - Sada vec dobro razumem. Ja sam objektivni gresnik, prema tome, uopste sam gresnik. Zgresio sam jednom jer te nisam video. Zgresio sam drugi put jer sam tukao nevinu zivotinju. Zgresio sam treci put jer sam hteo da jasem dalje, uprkos bozjoj zabrani. Zgresio sam cetvrti put jer sam se s tobom svadjao. Ja sam posuda greha, gmaz necisti, za koga bi i pakao bio blagoslov. Zgresih veoma, Gospodine. Imaj milosti, Gospodine. Sve dolazi od moje proklete plahovitosti.
- Hajd', dobro, prestani da se pravdas - frknu andjeo, ali vec mirno, odobrovoljen. - Putuj sad dalje.
- Na koju stranu, Gospodine? - upita Valaam.
- Na istu na koju si i krenuo - odgovori andjeo.
Valaam jauknu i zajeca.
- Pa upravo si hteo da me zadrzis, Gospodine!
- Vec sam te zadrzao, a sad mozes da putujes dalje - odgovori andjeo.
- Pa zasto si me zadrzavao, Gospodine?
- Prestani da mudrujes, gresnice! Bog je tako hteo.

Valaam rezignirano uzjaha na magaricu, koja polazeci promumla:
- Dabogme, na kraju sam najgore prosla ja: moj gospodar je podneo samo moralnu neprijatnost, a mene jos uvek bole ledja.
A zatim se polako udalji zajedno s jahacem.

Naravoucenija u ovoj prici ima mnogo, ali necemo sva navesti. Vredno je napomenuti ovo: u slucaju da se andjeo pokazao samo Valaamu, on bi usmerio magaricu koja bi sigurno poslusno skrenula s puta. Ali tada ne bi imao prilike za z a s l u g u - jer kakva je to zasluga ako se zaobilazi vidljiva prepreka? Zasluga je zaobici nevidljivu, a on bas to nije hteo da ucini.

Naravoucenije prvo: ne omalovazavaj glas stoke, jer ona cesto zna bolje.
Naravoucenije drugo: neznanje je greh i pravdajuci se neznanjem, samo dodajemo novi greh starim gresima.
Naravoucenije trece: u suprotnosti je sa zdravim razumom upotrebljavati zdrav razum u svadji sa apsolutnim razumom.
Naravoucenije cetvrto: od objektivne krivice nece nas osloboditi cak ni Gospod Bog.
Naravoucenije peto: to su posledice kada se dvoje ponasaju racionalno, ali kad svako ima druge stvarne premise.
Naravoucenije sesto: takav je zivot.

Lesek Kolakovski, a ko drugi...

Dario Dzamonja - Miljacka je opet plava

(...)

Eso je izgledao odsutno, a ja sam se već odavno odvikao da prijatelje pitam kako su i šta rade, jer po sebi znam da bih svakoga ko me tako nešto pita najradije zatjerao u krasni k****.

Srkutao je limunadu i netremice buljio u akvarijum u kojem su lebdjela najsretnija stvorenja na svijetu - ribe: hrane ih, mijenjaju im vodu, a nikad neće biti pojedene.

"Miljacka je opet plava", rekao je ribama.

"Šta reče?"

"Miljacka je opet plava", ponovio je.

Baš tog jutra sam prelazio preko Skenderije i Miljacka je izgledala kao i uvijek (ne kao na razglednicama!): prljavožuta i depresivno ružna.

"Da ti, Eso, ipak nisi suknuo koju?", pitao sam ga.

Odmahnuo je glavom: "Znaš šta mi se sinoć desilo?"

"Pojma nemam."

"Imao sam sastanak s curom."

"Mašala", rekao sam ironično. Nije se obazirao, nego je nastavio:

"Poslije dvadeset i osam godina. S curom s kojom sam se posljednji put vidio prije dvadeset i osam godina."

"I, šta bi?"

Slegnuo je ramenima:

"Ništa. Bili smo na Keminom i Indexa koncertu. Pored nas su sjedili neki klinci - on i ona. Ma, kakvi klinci - bilo im je preko dvadeset i kusur godina. Momak mi je zatražio vatre, a onda nas upitao jesmo li za pivo. Donio je tri plastične čaše - ja sam odbio. Ponudio sam da mu platim. Nema govora. Dok nas je Dušan Gojković peglao svojom trubom, predstavili smo se jedni drugima, a onda sam se ja digao da kupim nove pive, a njegova djevojka (ispostavilo se žena) je odbila: u trećem sam mjesecu trudnoće, rekli su mi da jedno pivo ne može škoditi, ali... Kad je Pimpek izašao na scenu, svi su se digli na noge, a kad je zapjevao Bacila je sve niz rijeku, ne znam ni sam kako, ja sam svojoj "partnerici" položio ruku na rame, a ona me obgrlila oko pasa. Nisam ni skontao da sam pustio suzu kad je Oliver zapjevao Oprosti mi pape, a djevojka (žena) nas je upitala da li imamo djece. Rekao sam da imamo četiri kćerke."

"Koliko su stare?"

"Starijoj će biti punih jedanaest u decembru, a mlađoj je negdje oko pet i po."

Znam da je zvučalo glupo ali sam "svoju" pitao:

"Koliko je tvojima?"

"Dvadeset i tri i devetnaest."

Oni su razmijenili zbunjene poglede... Poslije koncerta otišli smo zajedno na još jedno piće, rastali smo se - momak je ponudio da nas odbaci do kuće, a ja sam mu rekao da bi mu to samo bio dever jer živimo na suprotnim krajevima grada... Odšetali smo do ulice koju sam nekad toliko volio, otišao sam kući i nisam mogao zaspati... U neko doba sam se digao, obukao - lažem! Nisam se ni skidao - i lutao gradom...

Stajao sam na Čobaniji i gledao u Miljacku koja se plavila i tekla uzvodno. I kroz glavu mi je prošlo kako je potrebno samo malo da se nagnem preko ograde i da me tok odvuče do izvora... Kroz glavu mi je samo prolazilo: A, noćas ako sluša, nek čuje bol, samo bol... i prišao mi je drot i tražio ličnu kartu...

"Znam li ja Vas odnekud?", pitao je.

"Ne vjerujem, premladi ste. Ja sam prvi put nakon dvadeset i osam godina u ovom gradu."

"I?", pitao sam.

Pogledao me je očima luđaka i na moj upit odgovorio pitanjem koje sam najmanje očekivao:

"Jesi li ikad bio trudan?"

"Koliko ja znam - nisam. A, ako i jesam, onda je to bilo u neznanju."

Nije reagovao na moju "duhovitost". Opet je skrenuo pogled ka ribicama:

"Čini mi se kao da sam u drugom stanju - drago mi je, a strah me je - šta li će se iz ovog izroditi?"

"Ne može loše, Eso. Hoćeš li se opet vidjeti s njom?"

"Hoću: rekla mi je da je čekam na istom mjestu 2028. godine."

Pojačao sam limunadu još jednom votkom i pomislio: "I to je nešto. Šta je dvadeset i osam godina naspram nikad."

Kratka prica - L.Fair

Dopustite da se predstavim. Zovem se Priča, Kratka priča.
Piše me jedna žena, ime joj je…ups - ne znam. Ja sam veoma kratka i imam, hihi, kratko pamćenje. Moglo bi se reći da sam malo ograničena. Pa što? Nitko nije savršen. Ali ja sam tek na početku svog puta i još mogu puno postići - da me objave na raznim mjestima i spominju u encik…cik…onim jako debelim knjigama, valjda ste svi čuli za njih. Možda, tko zna, jednog dana u dalekoj budućnosti? Hihi, samo sanjarim…

Ne, nisam ja isprazna sanjalica, koja priča bez veze, kao mnoge moje pomodne kolegice. Za razliku od njih, ja sam usredotočena. Imam jasan cilj pred očima. Životna mi je želja sudjelovati u jednom natječaju za kratke priče. Osim toga, želim mir u svijetu i ljudska prava. I srdačan pozdrav ugroženim vrstama, koje su u izumiranju.

Kao što vidite, imam štošta važno za reći. A kada bih pobijedila na natječaju, iznijela bih svoju poruku u javnost. Dala bih doprinos zajednici, iako sam kratka. Uostalom, znam za kolegice koje su kraće od mene, a veoma su uspješne i utjecajne. Na primjer - neke koje je napisao onaj Bor… Borg… hihi, ne mogu se sjetiti. Nema veze, ionako svi znaju za njega. I što sam ono htjela reći?

Da, valjda se primjećuje da imam dara? Uz malo sreće, mogla bih izraziti neku veoma posebnu i duboku misao. Štoviše, mislim da hoću, baš sad… eto… tek što nisam… Što? Moja spisateljica kaže da sam gotova?! Kako? Da joj je dosta?

Ne mogu doći k sebi, zgražam se! No, ako je tako odlučila, u redu! Mislim, požalit će ona, ali neka joj bude!

Otići ću. Evo, odlazim. Kog bogovi vole, umire mlad. Dragi čitatelji, znam da nisam bila najbolja priča u vašem životu, ali sjetite me se ponekad, u dugim zimskim noćima i kad miris proljetnog cvijeća probudi novu ljubav u vašim srcima i… No dobro, idem, idem… Može još dvije riječi? Ne? Pih!