Poznati ljudi i naš odraz u mislima poznatih Umetnost

Djordje Balasevic - Jedan od onih zivota

Ona se verovatno tačno seća na kom smo se sastanku poljubili?
Ja, priznajem, ne...
Jer svoj život sam počeo da brojim tek od tog poljupca, pa nadalje...
Bilo je od našeg prvog izlaska milion penala, onih filmskih situacija, pri susretu, u kolima, na stepeništu, ali nekako sam se plašio da je poljubim, slutio sam da bi to moglo da pokvari sve?
I bio sam u pravu...
Prvim poljupcem, kao tamnocrvenim carskim pečatom, u momentu je poništila haotičnu hrpu mojih uspomena, i iz pretenciozne Biografije Mog Momčenja prezrivo iscepila sve one stranice na kojima se pominju devojke, ljubav, strast...
Koliko samo promašenih tema?
Iz jedne naizgled prozaične popodnevne gužve nadošla je lagano i nezadrživo, kao talas, osmehnula se, potopila me zagrljajem, i tiho se povukla ka tamnoj pučini svoje tajanstvenosti...
Da...
A more ume nemilosrdno da se primiri...
Katkad me, eto, oseka danima i danima ostavi nasukanog i samog...
Ali delići Onog Talasa zapali su u svaku božiju pukotinu Ove Stare Stene...
I, ma šta da se desi...
U meni će zauvek ostati ona so...

Miljenko Jergovic - Kako sam poceo vikati u snu

Spremajući se da umre, djed je tokom ljeta i jeseni izgovarao svoje posljednje riječi. Isaku Sokolovskom, partneru za preferans, rekao je: Poznajem svaku kartu i zato odlazim. Šešir je zavrtio oko kažiprsta, nakašljao se posljednji put u Isakovu životu i izišao. Baki je rekao: Ti spavaj, ja sam dobro. Već sam odavno dobro. A ona nije zaspala sve dok nije umro. Mami je rekao: Nema više nikoga. Ostali smo samo nas dvoje i mrak. Odmah zatim je umro. Mama mu je zaklopila oči, a riječi zapisala na kutiju s laksaureticima. Ja sam tada bio na moru, s tetkom Lolom, bakinom sestrom. U kalendar sam pokraj datuma upisao križić. Tek da se zna da mi je umro djed. Zapravo ne, učinio sam to kako bi oni znali da znam da mi je umro djed.

Tog je dana tetka Lola napravila kolače, stavila cijeli tanjur ispred mene, sjela preko puta, nalaktila se na stol i govorila: Jedi, sine. Ja sam jeo i strepio da će mi reći da je umro djed. Nisam znao što bih u tom slučaju morao učiniti. Prestati jesti kolače, ra¬splakati se, pitati kako je umro, mahati glavom i govoriti dc, dc, dc kao što je, vidio sam to jer sam virio iz špajze, učinila baba Matija s Punte, ili bih trebao učiniti nešto što nisam ni znao da trebam učiniti jer sam imao šest godina i nikakva iskustva s posmrtnim počastima. Pojeo sam pun tanjur kolača i bolio me je trbuh. Legao sam na krevet u spavaćoj sobi, bile su spuštene grilje, pa je izgledalo kao da je mrak. Vozio sam avion po tom mraku. Nisam radio brmm brmm brmm jer je avion bio nadzvučni pa se nije čuo, nego sam prisluškivao šta tetka Lola govori u kuhinji sa susjedima koji su došli i donijeli paketiće kave, boce s rakijom i još nešto što nisam vidio. A jest se namučija bidan, dobri šjor Frane, Bog da mu dušu prosti, rekao je Ante Pujdin. On je sad miran, ko zna šta sve nas čeka, rekao je barba Kruno, admiral u penziji, Mali je sad kao siroče, današnji roditelji, bože ti mene sa¬čuvaj, što je od djeda naučio, naučio je, rekla je tetka Lola. Mene je i dalje bolio trbuh. Čvrsto sam stisnuo oči, prdnuo i zaspao.

Nakon sedam dana iz Sarajeva su došle mama i baka. Obje su bile u crnini od glave do pete. Ja sam se pravio kao da je to normalno. One su se isto pravile kao da je to normalno. Plašio sam se da mama ne otvori temu i zato sam je izbjegavao po kući. Za baku sam znao da neće ništa reći. Ona nikada nije započi¬njala priču, nego je puštala mene da kažem nešto, a onda bi nastavljala. Čini mi se da je uvijek šutjela o onome o čemu nisam želio čuti ni riječi. O djedovoj smrti moglo se samo šutjeti, kao što se može šutjeti i o svakoj drugoj smrti. Nisam bio svjestan koliko je smrt rasprostranjena stvar i koliko se o njoj među odraslima govori.

Djed je svakoga jutra, usred grohotno-gromogla¬sna astmatičarskoga kašlja ponavljao Lijepa smrt, a baka bi mu govorila: Šuti, Franjo, ja ću prije tebe. I tako svaki dan. Mislio sam da drugi ljudi tako ne pričaju. Mislio sam da je to samo između njih dvoje, a oni su posebni ljudi jer su moji baka i djed i jer nitko drugi na svijetu nije više od lutke u lutkarskome pozorištu. Kada je djed umro, baka je bila prevarant. Mislio sam da se treba sramiti jer je učinila nešto ružno. Govorila je da će prije njega, a on je, eto, umro. Ne umire se baš sasvim svojom voljom, ali u svemu tome ipak postoji nešto što ti je od volje i zbog čega ne bi trebao govoriti da ćeš umrijeti prije nekoga ako nećeš. Poslije sam već zaboravio na bakin sram. Vje¬rojatno zato što nisam primjećivao da se ona srami.

Jednom smo bili u posjeti kod tete Mine u Dub¬rovniku. Mama je rekla: Ne znam da li mali zna. Ja sam se igrao s vrtnim patuljcima i pravio se da ništa ne čujem. Teta Mina je šutjela i gledala me. Najradije bi me upitala znam li da mi je umro djed, ali se nije usuđivala. Djeci se ne postavljaju takva pitanja. Ne¬sretnik je dušu ispišao, rekla je mama teti Mini. Na Koševu su pogriješili terapiju. Nisu mu smjeli davati laksative. Srce mu se pretvorilo u krpu, u staru raspad¬nutu krpu za brisanje podova. Patuljak me je zločesto gledao. Osjećao sam se izgubljenim u ovom strašnom svijetu. Dakle, bajke ipak ne lažu: moj djed ostao je bez srca, a s prljavom, ružnom, smrdljivom kockastom krpom kakva stoji pokraj zahodske školjke. Htio sam zaurlati od užasa, ali ni to nisam mogao.

Od tog dana kad god bih išao piškiti, plašio sam se da ne ispiškim dušu. Gledao sam u mlaz mokraće. Mokraća je bila bijela ili žuta ili jako žuta kad bih bio bolestan. Nisam znao kako duša izgleda, ali sam bio siguran da ću je prepoznati ako bude izlazila van. Nije se pojavljivala danima. Pa mjesecima. Pitao sam baku kako izgleda duša. Ona je rekla da duša ne izgleda jer je to ime za nešto što nema nikakvoga izgleda. A može li se duša pokakiti? pitao sam, sve nastojeći da doznam ono što me zanima, ali da ne otkrijem početak priče, da ne izgovorim kako znam da je djed umro, niti da njoj dam povoda da nešto o tome kaže. Kako to misliš može li se duša pokakiti? pitala je i nije djelovala uzrujano. Pa pokakiš dušu i umreš, pa te više nema, rekao sam kao da se to podrazumjeva i kao da je baš neobično što ona o tome ništa ne zna. Hoćeš reći, može li se umrijeti u zahodu. Mislim da može, ali se obično ne umire tamo.

A gdje se obično umire?
U krevetu i saobraćajnim nesrećama, a umire se i u ratovima i zemljotresima.
A duša, šta bude s dušom?
Ništa, duša nestaje.
Kako može nestati ono čega ima?
Isto kao što se potroši marmelada, pa je više nema.
Je li duša nestane unutra ili izađe van pa nestane?
Gdje bi izlazila, nema gdje izlaziti, nije pas pa da izađe. Nestane, više je nema i fertig štreka.
Znači, duša se ne može pokakiti?
Ne može, ne znam otkud ti tako nešto.

Stvarno mi je bilo puno lakše. Piškio sam bez straha i više nisam gledao u mlaz. Ako se duša ne može pokakiti, tada se ne može ni ispiškiti. Mama je teti Mini pričala gluposti.

Kad je prošlo šest mjeseci od djedove smrti, baka i mama odjednom više nisu nosile crninu. Bila je nedjelja, došli su tata i ujak. Stol je bio prekriven bijelim, svečanim stolnjakom, kao da se slavi rođen¬dan ili kao da se netko ženi. Danas se sjećamo djeda, rekao je ujak. Ja sam se pravio kao da je to normalno i kao da ga se ne sjećam svaki dan. (…) ali oni lažu gore kada se danas sjećaju djeda, postavljaju svečane tanjure, beštek i čaše sa stopicom, hodaju po kući s kravatama i ne skidaju cipele kad uđu, čine sve ono što inače ne čine i lažu da ga se ne sjećaju svakoga dana. Kako ga se ne bi sjećali kad je bio stalno tu, kad to nije bilo davno i kad još ništa nisu zaboravili, a njegov kišobran još stoji pokraj vješalice s kaputima. Plašio sam se načina na koji lažu. Laž je živa, mislio sam. Ona guta stvari i može sve učiniti drukčijim nego što jest.

Prvo ćemo jesti supicu, rekla je mama. Tako je govorila uvijek kad bi se sjetila da sam ja tu. Kad se ne bi sjetila, tada bi psovala i pričala sasvim ozbiljno. A onda ćemo jesti odojče. Donio sam ga s Pala, nema mu ni pet mjeseci, rekao je tata. Pogledao sam baku.

Mirno je sjedila i pušila. Ujak je pričao o izgradnji brane u Sibiru.

Srce mi je počelo udarati kao ludo. Svi su se mirno i staloženo prisjećali djeda čekajući da iz pećnice stigne to. To što je tata donio s Pala. To odojče koje je nešto strašno skrivilo, jer zašto bi inače završilo u pećnici. Mislio sam da ćemo jesti bebu i bio sam siguran da je nećemo jesti zato što je ukusna, niti zato što je običaj da se u znak sjećanja na umrle djedove jedu bebe, nego zato da mene upozore što se može dogoditi ako budem zločest.

Preznojavao sam se dok sam jeo supu. Nisam više čuo o čemu pričaju. Bio sam sasvim sam, sa svojim srcem koje je lupalo s unutrašnje strane ušiju i htjelo van. Kad je mama sklonila tanjure za supu i rekla a sada specijalitet, zatvorio sam oči. Pokušavao sam duboko disati, ali je unutra nešto zapinjalo, kao da jecam.

Pogledao sam i vidio veliki okrugli srebreni tanjur i u njemu izrezano pečeno meso. Tata je uzeo vilicu, nabo najveći komad i stavio ga u ujakov tanjur. Manji je stavio u bakin, sljedeći u mamin, a onda je pogledao u mene. Vidiš kako si blijed. Više soka od borovnice, više cikle i više mesa. Rekao je to i u moj tanjur spustio komad djetetova mesa.

On nije živio s nama. Mama i tata bili su rastav¬ljeni, ali je dolazio jednom tjedno ili kad bih se ja razbolio od gripe, bronhitisa, prehlade, ospica, krzamaka, angine, proljeva i šarlaha. Prislonio bi mi stetoskop na leđa i rekao bi diši duboko, a sada nemoj disati, a ja sam disao duboko i nisam disao. Pret¬postavljao sam da se tata i mama ne vole, ali mi nikada ne bi palo na pamet da tata donosi mrtve bebe i da ih mama onda peče. Zapravo to nije ni radio do tog dana kad smo se, onako svi zajedno, trebali sjećati mrtvoga djeda.

Jeo sam to meso, ali mu nisam osjećao okus. Kad je baka rekla jedi tu salatu mislio sam se rasplakati, ali nisam jer me je bilo strah. Te sam večeri prvi put u životu vikao u snu. Kad sam se probudio, baka me je milovala po čelu. Ali to više nije bila ona, nije bila njezina ruka, niti je bilo moje čelo, niti sam to uopće bio ja. Nakon tog dana kad smo jeli odojče više ništa u mome životu nije bilo isto. Neko vrijeme nadao sam se da djed ne bi dozvolio da jedemo bebe, a poslije sam shvatio da to sve skupa nema nikakve veze s njime i da je takav običaj i da se tako svagdje plaše zločesta djeca, zbog čega su još zločestija djeca za¬vršila u pećnicama.

Djedovu smrt nikad nisam spomenuo, pa niti na¬kon što sam, skoro slučajno, saznao da se odojčetom zove mala svinja, a da se mali čovjek zove dojenče. To više nije bilo važno jer sam već vikao u snu, vikanje se ponavljalo, razlozi nisu bili važni, niti za njih znam.

(Prica iz knjige Mama Leone)

Djordje Balasevic - Jedan od onih zivota

O, Bože moj...
Na koga sam samo tako glup?
Nije ni čudo da nisam završio fakultet...Uzdahno sam duboko, odahnuo još dublje, i oslonio se na dovratak oprezno, kao da bi mi ga neko iz šale mogao izmaći? Tako se otprilike i Ona oslonila na jednu osamljenu omoriku ukošenu nad kanjonom Morače, pri povratku s mora, a meni nije bilo ni na kraj pameti da za to nisu krive samo serpentine i tri tuceta celzijusa u vazduhu...
- Nije ti dobro mila? Šta bi to moglo biti?
Pogledala me je zagonetno, ali njene oči i nisu ništa drugo nego dve trepćuće zagonetke, koje, eto, ni tad nisam uspeo odgonetnuti. Sigurno mi je i kasnije, na svoje šifrovane načine, ukazivala na male promene koje su bile prvi vesnici Velike Promene, ali te poruke u boci su, na nesreću, zalutale negde u Moru Nemira po kom sam tih dana jezdio kao ukleta lađa...

Misli su mi bile potpuno zaglušene zvonjavom sa Katedrale Sredovečnosti čiji su vrhovi počeli da mi se priviđaju na horizontu, nisam imao sluha za njene uznemirene i drhtave šapate baš onda kad su mi javljali ono što sam toliko želeo čuti, i, jasno, Mala Breskva je pomislila da je ne
volim više...

Tako to ide...
Ostavio sam je predugo u onim Opasnim Ćutanjima, u onim tišinama u kojima je Ona svoj jedini sagovornik, i u kojima se o meni definitivno ne priča ništa dobro... I tu smo gde smo...

Svi znaju za slučaj dva tvrdoglava jarca od kojih ni jedan nije hteo da se skloni sa brvna, ali postoji i verzija sa dva tvrdoglava jarca koji su se nadureno okrenuli, i otišli svaki na svoju stranu...

Ma, uzalud...
Uz život se ne prilaže uputstvo za upotrebu, i svako to odradi kako već ume, zanemi tamo gde bi drugi viknuo, nasmeje se gde bi drugi zaplakao, uvredi se tamo gde bi se neko obradovao...
Uđe u pogrešan vagon, siđe stanicu pre, ili kasnije...
Pokoleba se, samo prebaci veslo iz ruke u ruku, a struja ga odnese presudno dalje, odredi drugo mesto na kom će pristati...

Da, razmišljao sam puno o Vremenu, o našem dželatu, ali ne o vremenu koje prolazi (ili kroz koje prolazimo), nego o Vremenu koje nas seje po svojoj njivi, nemarno, kao premoreni ratar detelinu iz starog filcanog šešira...
Mogao sam se sasvim lako roditi i u Ulan Batoru, hiljadu tristo sedme? Na Kordiljerima, narednog proleća. Ili na istoj ovoj obali, ali trideset vekova ranije?

Planetom tumaraju Zagubljeni, pogrešno iznikli, očajno tragajući za onima koji bi im tako lako mogli biti dragi i bliski, i zaista više ne znam šta je gore?

Promašiti tog Nekog Svog za hiljadu godina i hiljadu kilometara, ili za par decenija i tričavih stotinak kilometara... Prokletstvo... Ili za dva sprata? Dvadeset i koju stepenicu... I za nekoliko crno belih kocaka na podu bolničkog hodnika?
- Moram biti kraj nje sve dok se ne probudi...
Na te iznenada izgovorene reči Hirurg se kočoperno trgao, rešen da se usprotivi, ali moj pogled nije bio raspoložen za cenjkanje. Tu, nadohvat, besvesna i bleda, ležala je jedina ljubav koju sam ikad imao, a u njenoj sedefnoj školjkici pulsirao je mali neverovatni biser, moja neprocenjiva
alkica u čudesnom Lancu Života...

La grammaire est une chanson douce - Erik Orsenna

Tamo je bila. Nepomicna na krevetu, mala recenica svima dobro poznata, previse poznata : Volim te.
Dvije rijeci, mrsave i blijede, tako blijede. Sedam slova se jedva primjecuju na bjelini plahte
Ucini mi se da nam se smijesi, mala recenica.
Ucini mi se da nam govori :
- Ja sam malo umorna. Izgleda da sam previse radila. Trebam da se odmorim.
- Hajde, hajde, Volim te, odgovori joj gospodin Henri, znam ja tebe. Otkad postojis. Ti si snazna. Nekoliko dana odmora i bit ces ti na nogama.
Dugo je tjesio lazima koje se pricaju bolesnima. Na njeno celo je stavio maramicu ovlazenu hladnom vodom.
- Noc je malo teska. Po danu, druge mi rijeci prave drustvo.
«Malo umorna», «Malo je tesko». Volim te se samo napola zalila, dodavala je «malo» u sve recenice.
- Ne govori vise. Odmori se, ti si nama toliko vec dala, oporavi se, previse si nam potrebna.

-Jadna Volim te. Hoce li je spasiti?
Gospodin Henri je bio potresen kao i ja.
Osjetih suze u grlu. Nisu mogle da se popnu do ociju. Teske suze nosimo u nama, te necemo nikad moci plakati.
-Volim te. Svi to kazu i ponavljaju. Treba biti pazljiv sa rijecima…Inace ce se izlizati. I ponekad bude prekasno da ih se spasi.

K. Gibran - Mirisni plodovi duse

Ljusture i sustine

Kad god sam popio gorku casu, imala je talog meda. Kad god sam savladao neku sumovitu prepreku, dospeo sam u zelenu ravnicu. Kad god sam izgubio prijatelja u nebeskoj izmaglici, nasao sam ga u osvitu jutra.

Koliko puta sam svoj bol i jad pokrivao trpeljivoscu nadajuci se da za to sledi nagrada! Ali, kad bih ih otkrio, video bih da se bol u radost preobrazio i da je jad bodrost postao. Koliko puta sam sa prijateljem prolazio pojavnim svetom misleci da je glup i nerazuman, ali sam uvek u tajnome svetu sebe smatrao tiranom i nasilnikom, a njega mudrim i pronicljivim.

Koliko puta sam, opijen nektarom vlastite duse, sebe i svoga sagovornika smatrao jagnjetom i vukom, a kada bih dosao k sebi vidio bih da smo obojica ljudi. I ja i vi, ljudi, ocarani smo onim sto se iz nas javno ispoljava, a prenebregavamo sustinu u nama skrivenu. Ako neko od nas posrne, kazemo da pada; ako polako ide, kazemo da je slabic koji propada; ako zamuca, kazemo da je nem; ako uzdahne, kazemo da je u samrtnom ropcu i da umire.

I ja i vi strasni smo poklonici ljustura koje zovemo '' ja '' i povrsnosti zvanih ''vi '' – zato ne vidimo tajne duha u svome '' ja '', niti tajne duha u '' vi ''.
Sta mozemo uciniti kada smo, zbog vlastite uobrazenosti, nemarni prema istini u nama?

Kazem vam, a mozda su moje reci veo koji prekriva lice istine u meni, kazem i vama i sebi:
Ono sto vidimo ocima samo je oblak koji nam zaklanja ono sto treba da vidimo dusama; ono sto cujemo usima samo je buka koja zaglusuje ono sto treba da usvojimo srcima. Ako vidimo policajca kako hapsi coveka, ne treba da mi sudimo ko je od njih prestupnik. Ako vidimo coveka oblivena krvlju, a drugoga okrvavljenih ruku, razumno je da ne presudjujemo ko je ubica, a ko zrtva. Ako cujemo coveka kako peva, a drugoga kako place, valja da se strpimo dok ne utvrdimo koji od njih je veseo.

Ne, brate, ne sudi o istini u coveku prema onome sto on ispoljava, niti uzimaj njegove reci ili neko delo kao simbol njegove nutrine. Jer, ima mnogo onih koje omalovazavas zbog njihovog teskog jezika i oskudna govora, iako su prepuni umnosti i osecanja. Takodje je mnogo onih koje nipodastavas zbog ruzna izgleda i nedolicna zivota, a oni su jedan od nebeskih darova, jer u ljudima ima bozanskog daha.

Katkada u jednome danu posetis i dvorac i stracaru. Iz prvoga izlazis zadivljen, iz drugoga tuzan, ali kada bi mogao zanemariti pojavnosti koje culima opazas, tvoje divljenje ne bi bilo tako veliko, vec bi se u tugu pretvorilo, a na drugoj strani bi se tvoja tuga do divljenja vinula.

U toku dana mozes sresti dva coveka. Jedan ti se obraca glasom sto lici na bes oluje i pokretima kao u vojnika dostojna strahopostovanja, a drugi ti govori bojazljivo i stidljivo, drhtavim glasom i isprekidanim recenicama. Ali, kada bi ih mogao videti na iskusenjima, ili u cinu zrtvovanja u ime principa, znao bi da napadna plahovitost nije hrabrost i da nemušsa stidljivost nije isto sto i bojazljivost.

Katkada pogledas kroz prozor i medju prolaznicima ugledas monahinju kako ide na jednu stranu i prostitutku koja ide na drugu stranu te odmah pomislis: Koliko li je dostojanstvena jedna, a koliko li je ruzna druga. Ali, kada bi zatvorio oci i za trenutak oslusnuo, cuo bi saputanje u vazduhu: Jedna se za me moli, a druga mi bol zeli; u dusi svake od njih je senka Duha.

Katkada ides svetom tragajuci za onim sto se zove civilizacija i razvijenost te udjes u grad sa velelijepnim palatama, divnim hramovima i sirokim ulicama. Narod u njemu hita na sve strane: neki kao da bi kroz zemlju prodreli, neki kao da bi poleteli, neki kao da bi munju uhvatili, neki kao da bi sami vetar dohvatili, a svi su u prelepoj odeci, sa sjajnom dugmadi – kao da im je praznik ili festival.

Posle izvesnog vremena, put te dovede u drugi grad sa bednim kucama i tesnim sokacima koji, kada kisa padne, pretvore se u glinena ostrva u moru blata. Kada ih sunce ogreje, pretvore se u oblake prasine. Mestani su prosti i jednostavni, kao tetiva na luku: idu lagano, rade polako, gledaju te kao da kroz tebe gledaju negde daleko te napustas njihovu zemlju osecajuci odvratnost i ogavnost, govoreci:
Razlika izmedju onog sto videh u jednom i u drugom gradu je kao razlika izmedju zivota i smrti. U prvom gradu je snaga na vrhuncu, a u drugom krajnja nemoc; u prvom je prolecna i letnja mladost, a u drugom jesenja i zimska apatija; u prvom je upornost mladosti razigrane u vrtovima, a u drugom je staracka nemoc sto iscezava u pepelu.

Ali, kada bi oba grada mogao pogledati bozjim ocima, video bi da su oni kao dva srodna stabla u jednoj basti. Kada bi tako mogao duze pronicati u njihovu sustinu, video bi da ono sto ti se cinilo naprednim u jednome samo su kratkotrajni, sjajni mehurici, a da ono sto si smatrao apatijom u drugome je nevidljiva, postojana vrednost.

Ne, zivot se ne sastoji od svojih pojavnosti, vec od onoga sto se ne vidi; sav vidljivi svet nije sadrzan u svojim ljusturama, vec u sustinama; o ljudima ne treba suditi po licima, vec po srcima.

Ni vera nije sadrzana u izgledu bogomolja, u onome sto grade svestenici i tradicija, vec u onome sto se krije u dusama i sto postoji u namerama.

Ni umetnost nije u onome sto cujes usima, bilo da je to tiho zvucanje pesama, zvonjava reci u kasidama, ili linije i boje koje na slici opazas ocima. Umetnost je u onim nemustim, treperavim distancama izmedju tonova u pesmama; u onome sto do tebe dospeva posredstvom kaside, a sto je u dusi pesnika ostalo neizgovoreno, mirno, samotno; u onome cime te slika nadahnjuje, gledajuci je, vidis nesto dalje i lepse od nje.

Ne, brate, ni dani ni noci nisu sadrzani u svojim pojavnostima; ni ja, koji sam samo putnik u vremenu, nisam sadrzan u ovim recima koje ti izgovaram, osim tek toliko koliko su reci u stanju da ti prenesu moju mirnu nutrinu.

Zato me ne smatraj neznalicom prije nego sto dokucis moje tajno bice, a ne smatraj me ni genijem pre nego sto oslobodis moje bice onoga sto sam od drugih preuzeo. Ne reci:
On je skrtica tesne ruke, pre nego sto moje srce sagledas, ili da sam plemenit i blagodaran pre nego sto saznas sta me podstice na plemenitost i blagodarnost. Ne smatraj me ni zaljubljenikom dok ti se moja ljubav ne objavi u svoj svojoj svetlosti i zaru, niti me smatraj praznim dok ne dotaknes moje krvave rane.

Megi O'Farel - Kada si otisao

Zaljubljena sam, razmislja, volim ovog coveka. Ispituje svoja osecanja, pazljivo, kao neko ko hoda po tek izrasloj grani prvi put, otkriva njena ogranicenja, trazi znake slabosti. Je li uplasena? Da - neopisivo. Zeli da proguta vreme, da proleti kroz dane, nedelje i godine sa njim, i da ih dozivi bas sada. Ali u isto vreme, zeli da zamrzne trenutak: dovoljno zna o ljubavi i svesna je njene dvojakosti - nema ljubavi bez bola, nikoga ne mozes voleti bez tog nagovestaja strepnje da se sve to moze zavrsiti.

Sta da vam kazem o vremenu koje smo proveli zajedno? Da smo bili srecni. Da se nismo razdvajali. Da me je na trenutke zahvatalo to bozanstveno osecanje, od koga bi dobijala vrtoglavicu, osecanje da poznajes nekoga tako dobro da si u stanju da gledas svet njegovim ocima.

Nisam se ni pre no sto sam ga srela osecala nepotpunom, ali sa njime sam imala utisak da sam dovrsena, cela. Sta jos? Ziveli smo u njegovoj kuci u Kemden taunu. Naucila sam ga da bude uredan a on me je, smejuci mi se kada sam bila besna, naucio da kontrolisem svoj temperament.

Lecio je moje nesanice tako sto bi mi usred noci citao naglas dok bih lezala u polusnu. Sta jos, sta jos? Pustali smo zmaja u Ridzents parku i na plazi ostrva Vit. Zajedno smo kroz stari teleskop posmatrali Veneru, obasjanu svetloscu Sunca, u opservatoriji u Pragu. Za vreme magnetne oluje u Sri Lanki sedeli smo na plazi i posmatrali kako fantastcne munje paraju horizntom dok je voda bleskala fluoroscentnim bojama, poput macijih ociju. Vodili smo ljubav u svakoj raspolozivoj povrsini u kuci, u mnogim prestonicama, u skupcenom kupeu voza koji je jurio kroz Poljsku dok je kondukter pokusavao da otvori vrata, u vodenici u Norfolku, na terenima za golf u Skotskoj, u mracoj komori, a jednom i u metrou.....
...Sta bi jos trebalo reci? Da sam ga volela vise nego sto sam ikada pomislila da se neko moze voleti....

Kopkale su me one zene iz proslosti, koje su umirale slomljenih srdaca, koje bi samo legle u krevet i iskopnile. Tako sam i ja htela: zelela sam samo da legnem i pustim da zivot iscuri iz mene. Ujutru bih otvarala oci, ne verujuci da i dalje osecam strujanje sokova, kao kroz biljku, da osecam zivot i neporecivu silu postojanja. Otkucaj srca, sirenje pluca, kontrakcija misica - sve mi je to govorilo da, uprokos svemu, moram da ustane i upotrebim svoje ruke i noge.

Jos ne mogu da verujem da si otisao. Pre nego sto mi se ovo dogodilo, budila bi se i u delicu sekunde samo se pitala zasto mi grudi pritiska ta tuga i zasto mi je jastuk mokar. Stalno sam zaboravljala, posto mi je jednostavno bilo apsurdno da postojim bez tebe. Apsurdno.

Sazrijevanje jutra

Prije nego što započnem ovu pjesmu, dodirnuti ću tvoje ime da se putem sladim, jer kad krenem dalje, uzdasi na usnama pristat će uz mene i ja ću s njima potražiti širinu koja budi srce, kao kad ispod noći jutro sazri, pa plodnom zemljom svoj dan rađa.

Ponijeti ću sa sobom u kapi plavog mora dubinu tvoje nježne duše, a sa planina, gdje se vrhovi horizontom roje otkinuti ću oblacima mekoću, pa u njoj prostrijeti ravnicu i po tihoj uspavanoj noći, tišinom poljubaca prekriti usnule grudi čiji mirisi obrisima čežnje ispunjavaju moje snove.

Dozvat ću vjetar i silinom njegove snage zamahnuti mirnoćom tvog srca da iznad krošnji posjetiš ptice, te u pjevu što leprša poletiš visinom, dotakneš nedokučive daljine i poput sjaja zablistaš u osmjehu sudbine i povedeš me zauvijek izvan tame na mjesto gdje vječnost gnijezdo svija.

Otvorit ću nebo i prošetati biserne zvijezde ljepotom tvog krhkog tijela,
lahor dovesti među bedra snena i u njih spustiti svoje obale strasne,
rijekom vatre zagrliti kanjon, uklesati šapat u netaknute bijele stijene i usjecima blagim dohvatiti blaženstvo u tihom carstvu tvoga postojanja.

Zal Kopp

Danilo Kiš - S jeseni kada počnu vetrovi

S jeseni, kada počnu vetrovi, lišće divljeg kestena pada strmoglavce, s peteljkom naniže. Onda se čuje zvuk: kao da je ptica udarila kljunom o zemlju. A divlji kesten pada bez i najmanjeg vetra, sam od sebe, kao što padaju zvezde - vrtoglavo. Onda udari o tle s tupim krikom. Ne rađa se kao ptica iz jajeta, postepeno, nego se odjednom rasprsne dlakava ljuštura, iznutra beličastoplava, a iz nje iskaču vragolasti, tamni melezi, zacakljenih obraza, kao jagodice nasmejanog crnca. U nekoj se mahuni nalaze blizanci; ipak bi ih ljudi mogli razlikovati: jedan ima na čelu belegu, kao konj. Majka će, dakle, uvek moći da ga prepozna - po zvezdi na čelu.

Dečak kupi divlje kestenove koji su se sakrili u rupe na travnjaku i stavlja ih pod obraze. Usta su mu puna neke lepljive gorčine. Dečak se smeška. Trebalo bi se popeti na granu, izabrati jedan grozd i čekati. Ne dati anđelu sna da te prevari. Trebalo bi bar tri dana i tri noći, bez jela i pića, bez sna i počinka, gledati plod. Kao kada se gleda mala kazaljka na satu. Bodlje su se stvrdle i pri vrhu malo potamnele.

Ako ih dirneš nevešto, na prstu će ti napraviti rupicu, pa će da poteče tvoja lepa, crvena krv. Moraćeš onda da sišeš svoj prljavi prst kojim si malopre pravio grudve od blata i fuškije. A može da nastupi i trovanje krvi. Kada se to dogodi, onda deca umiru. Stave ih u male pozlaćene sanduke i nose ih na groblje, među ruže. Na čelu povorke nose krst, a za sandukom idu dečakova mama i tata i, naravno, njegova sestra, ako je imao sestru. Majka je sva u crnini, ne vidi joj se lice. Samo tamo gde su oči, crna je svila vlažna od suza.

Jedna beloputna gospođica u crnoj kecelji gimnazijalke sedi u nekoj kristalnoj svetlosti što dolazi kroz poluspuštene žaluzine. Sunce crta na ljubičastim bocama s kolonjskom vodom zvezdice od zlata.

E, pa, evo tajne mirisa ljubičica: gospođica koja prodaje sličice leptirova i divljih zveri, kao i parfeme, od svih mirisa najviše voli miris ljubičica, i stavlja ga svuda štedro: na dlanove, na bujnu riđu kosu (mada bi riđoj kosi, po, svoj prilici, bolje pristajao neki drugi miris)

Trebalo bi komponovati fugu za orkestar i jorgovan. Iznositi na podijum u mračnoj sali ljubičaste bočice oplemenjenih mirisa.

One koji bi tiho, bez krika, izgubili svest, iznosili bi u drugu salu, gde bi lebdeo detinjasti, lekoviti miris lipe i kamilice.

Đ. Balašević

Prelistao sam silne knjige nadajući se da će Tajna samo zasjati medu stranicama, kao presovani listak staniola, prelistao sam silne oblake, grickajući onu sladunjavu travku koja raste jedino u podnožju Mladosti, slušao sam šta zbore Pametni, poturao ogledalce pred Opsenare, loveći Rešenje u njihovim obrnutim likovima, a onda sam preplivao čak na drugu obalu Čekanja, i tek otud video da su crkve mudrosti tamo odakle dolazim... Srećom njihovi vrhovi dizali su se iznad šume vremena dovoljno visoko da se po njima dalje orijentišem.

Strast - Dzenet Vinterson

U legendama niko Sveti Gral nije osvojio silom. To je uspelo Persivalu, neznom vitezu, koji je usao u razrusenu kapelu i nasao sto su drugi prevideli, tako sto je prosto seo i mirovao.

Mislim sada da sloboda nije biti ni mocan ni bogat, ni omiljen ni bez obaveza, vec biti u stanju da volis. Voleti drugoga toliko da makar i za tren zaboravis na sebe, to znaci biti slobodan.

Mistici i crkvenjaci govore o odbacivanju ovog tela i njegovih zudnji, o odbijanju da robujes puti. Ne kazu da se kroz put (telesno) oslobadjamo. Da ce nas zudnja za drugim uzdici iz nas samih potpunije no ista bozansko.

Mlak smo mi svet i nasa ceznja za slobodom, ceznja je za ljubavlju. Da imamo hrabrosti da volimo, ne bismo toliko cenili sve te ratne cinove.

Ljubav je, kazu, ropstvo, a strast je demon i mnogi su se zbog ljubavi izgubili. Znam da je ovo istina, ali znam da i bez ljubavi samo pipamo kroz tunele svojih zivota i nikad sunca ne vidimo.

Kad sam se zaljubio, to je bilo kao da sam prvi put pogledao u ogledalo i video sebe. U cudu sam podigao ruku i dotakao svoje obraze, svoje grlo. To sam bio ja. A kad sam se video i privikao se na to ko sam, nisam se bojao da poneki deo sebe mrzim, jer sam zeleo da budem dostojan onoga u koga je ogledalo.

Tada, posto sam prvi put osmotrio sebe, osmotrio sam svet i video da je raznolikiji i lepsi no sto sam mislio. Kao i vecina ljudi uzivao sam u toplim vecerima, u mirisu hrane i pticama koje probadaju nebo, ali nisam bio ni mistik ni Bozji covek i nisam osecao zanos o kojem sam citao.

Ceznuo sam za osecanjima, mada vam u to vreme ovo ne bih umeo reci. Reci kao sto su strast i zanos... svi ih naucimo, ali one ostaju mrtve na stranici.

Ponekad ih prevrcemo, da saznamo sta je s druge strane, i svako ima svoju pricu o nekoj zeni ili nekom bordelu, o opijumskoj noci ili ratu. Toga se bojimo. Bojimo se strasti i smejemo se prejakoj ljubavi i onima koji previse vole.

A opet, ceznemo da nesto osetimo.

Miljenko Jergovic - Simpatija

Debele kožne knjižice pozlaćenih hrbata, stranica od papira koji kao da je rukom rađen, za neku umjetnost ili za dnevnik u koji će biti upisana nečija velika i tragična povijest, nešto o fatalnom zaljubljivanju, putovanju bez povratka u daleku zemlju, ili neka slična, jednako uzbudljiva, povijest iz vremena kada su se ljudima događale samo velike stvari, pa su morale biti ispisane krasnopisom. Te knjižice su zaista bile praznih listova, puno prije nego su došle do nas. Darivane su djevojčicama za dobro učenje i uzorno vladanje, za rođendan, Božić ili neki povod kojem danas ne znamo ni ime. Te djevojčice bile su naše majke, a knjižice su bile njihovi spomenari.

Unutra je sve iscrtano drvenim bojicama i ispisano, najopreznijim rukopisom na svijetu, nekim skupim poslijeratnim nalivperima, posuđenim za tu priliku od očeva, jer je upisivanje u spomenar bilo svečani čin. Tako svečanih u naše vrijeme nije bilo. Najprije bi se pomoću grafitne olovke i linijara povukle tanke crte, da rukopis ne bude krivudav i da se ne ruši prema kraju stranice, naheren kao krivi obijeljeni zid stare čaršijske kućice, a onda bi se perom ispisivale formule vjernosti, sklopljene u lažljive deseterce i dirljive rečenice kojima su se, davno, reklamirali ljubav i drugarstvo. "Ti se sjeti mene i moje uspomene", piše na listu na kojem je nacrtan modri zeko koji uzdignutom šapom pozdravlja voz koji odlazi. Na prvoj stranici upisala se najbolja prijateljica, neka Majda, Aida ili Milica, svjesna da je glavni lik ovog spomenara i uvjerena da će tako ostati zauvijek. Samo u spomenarima i više nigdje, riječ zauvijek nešto je značila.

A onda su, u sljedećim generacijama, spomenare zamijenili leksikoni. Bilo je to poput povijesnog prelaza iz romantizma u razdoblje realizma. Iščeznuli su anđeli i zečevi, nalivpera, deseterci, starinski običaji i pozlaćeni hrpti. Iščeznula je riječ zauvijek. Umjesto toga kupila bi se najljepša teka koja se mogla naći u knjižari, ili neka sasvim obična, a onda bi se na svaku stranicu upisalo po jedno prilično konvencionalno pitanje. Omiljeni pjevač, grupa, glumac, najbolji drug... I pitanje svih pitanja: "Koja je vaša simpatija?" U leksikonima su, naravno, jedni s drugima bili na "vi", jer je to zvučalo ozbiljnije i odgovornije, a na pitanje o simpatiji odgovaralo se inicijalom ili nekom šifrom iz koje nipošto ne smije biti jasno o kome se zapravo radi. U dvadeset redova jedne stranice, dvadeset je njih sakrivalo pravi odgovor. Ali već sljedeće pitanje, ono koje je tražilo da opišeš kako izgleda tvoja simpatija, pružalo je mogućnost da se malo otkriješ, ali da opet nitko ništa ne zna. Najljepše plave oči, kosa koja se opisivala kao da je viđena na filmskim ljepoticama, nos koji je zbog nečega uvijek bio prćast... Riječ prćast bila je u trendu.

Upisati se nekome u leksikon značilo je biti uvažavan u razredu. Uvijek je bilo onih kojima se leksikoni nisu davali. Ti nezanimljivi i bezvezni dječaci i te nevidljive djevojčice koje su sjedile negdje u sredini reda, pa su i u svemu drugom bile - u sredini, bili su žrtve okrutne hijerarhije uspostavljene iz istog razloga iz kojeg se uspostavlja i svaka druga hijerarhija: Da bi u njihovoj patnji uživali oni na vrhu, oni kojima se leksikon prvima davao na upisivanja. Nitko nikada neće saznati tko su bile njihove simpatije, koji inicijali, jer nikoga to nije zanimalo.

A priča o simpatijama zapravo je priča o tajnom karakteru zaljubljivanja, kojim je bilo obilježeno naše vrijeme. Naime, zbog nečega se nije smjelo znati tko ti si sviđa i na čiju ljepotu trošiš svu svoju fantaziju. Trošiš je kao što je više nikada nećeš trošiti. A ako bi se saznalo, ili samo posumnjalo koga voliš, počinjala su beskrajna razredna maltretiranja od kojih bi se u najkraćem roku odljubljivao i tražio svoju novu tajnu. Istina bi se često krila i od objekta tajne ljubavi. Razlog tome bila je velika vjerojatnost da ćeš biti ponižen njezinim odbijanjem. A odbijanje se u društvenom životu razreda strašno cijenilo. Kao recka na oružju teksaškog revolveraša.

Između spomenara i leksikona bio se promijenio svijet. Drukčiji su bili običaji, način života, rečenice koje ljudi jedni drugima govore. Moglo bi se reći da se i danas od svojih roditelja razlikujemo upravo onoliko koliko se leksikon razlikuje od spomenara. Po stranicama pozlaćenih knjižica pala je tuga od vremena. Nije strašna, nego je mekana kao jastuk pun bezrazložnih suza. Ista takva tuga pala je i na naše leksikone. Čudno zvuči, ali odrasli smo ljudi.

(Zbirka pripovjedaka "Historijska citanka")

Suzan Tamaro - Idi kuda te srce vodi

Uzimali smo jedno drugom rec iz usta; mislili smo o istim stvarima i govorili o njima na isti nacin; izgledalo je da se poznajemo godinama, a ne samo dve nedelje.

Ostalo nam je bilo jos malo vremena. Poslednjih noci nismo spavali vise od jednog sata, koliko nam je bilo potrebno da povratimo snagu. Ernesto je bio zaokupljen temom predestinacije.

- U zivotu svakog coveka, govorio je, postoji samo jedna zena sa kojom moze da ostvari savrsenu vezu kao sto u zivotu svake zene postoji samo jedan muskarac sa koijm se oseca kompletna. Pronaci se, sudbina je malobrojnih. Svi ostali su prinudeni da zive u jednoj vrsti nezadovoljstva i neprekidne ceznje.

- Koliko je ovakvih susreta, govorio mi je u tami sobe, - jedan u deset hiljada, jedan u milion, u deset miliona?
Da, jedan u deset miliona. Sve ostalo su prilagodavanja, prolazne privlacnosti epiderma, afiniteti tela ili karaktera, socijalne nagodbe. Posle tog zakljucka, nisam prestajala da ponavljam: Imali smo srecu, zar ne? Ko zna sta se iza toga krije, ko to zna?
Na dan mog polaska, cekajuci voz u malenoj stanici, zagrlio me je i sapnuo mi:

- U kom zivotu smo se vec sreli?
- U mnogim, odgovorila sam mu i rasplakala se.
U mojoj tasni bila je sakrivena adresa u Ferari.
Suvisno je da ti opisujem svoja osecanja tokom dugih sati putovanja. Bila su previse grcevita, previse protivurecna. Znala sam da moram da izvedem jednu metamorfozu; odlazila sam vise puta do toaleta i kontrolisala izraz svog lica. Osmeh i sjaj u ocima su morali da nestanu. Trebalo je da ostane samo boja mojih obraza kao potvrda da mi je vazduh prijao.

Kada budes dozivela prvi put ljubav, shvatices kako protivurecni i komicni mogu da budu njeni efekti. Dok se ne zaljubis, dok je tvoje srce slobodno i tvoj pogled ne pripada nikome, ni jedan od muskaraca koji bi mogli da te zainteresuju ne obraca paznju na tebe.

U trenutku kada te potpuno zaokupi jedna osoba i vise te ne zanima niko drugi, odjednom te svi primecuju, svi imaju neku lepu rec za tebe, svi ti se udvaraju. To je taj efekat prozora o kojem sam ti govorila: kada su otvoreni, telo obasjava dusu i obrnuto; sistemom ogledala oni osvetljavaju jedno drugo. Za kratko vreme oko tebe se formira jedna vrsta zlatnog i toplog prstena koji privlaci i druge, kao sto medvede privlaci med.

Avgusto nije bio izuzetak, a ni meni, iako ce to izgledati cudno, nije bilo tesko da budem nezna prema njemu. Da Avgusto nije ziveo van sveta, da je bio malo lukaviji, ne bi mu trebalo mnogo da shvati sta se dogodilo.