Poznati ljudi i naš odraz u mislima poznatih Umetnost

Novele – A. Pavlovic Cehov

Istorija jednog putovanja

Čovjek u bijeloj košulji donio je samovar i poslužavnik sa šoljama.
- Jedi! - rekao je otac Hristofor namazavši kavijar na krišku hljeba i pružajući ga Jegoruški. - Sada jedi i uživaj, a kada bude vrijeme, onda ćeš da učiš. Ali pazi, uči pažljivo i budi marljiv da bude koristi od tog učenja. Što treba učiti napamet, uči napamet, a gdje treba da svojim riječima ispričaš unutarnji smisao, ne dotičući se spoljašnosti, onda to ispričaj svojim riječima. I nastoj da naučiš sve nauke. Poneko odlično zna matematiku, a ni pojma nema o Petru Mogili (Kijevski mitropolit koji je mnogo učinio na kulturnom zbližavanju Rusije i Ukrajine), a poneko zna o Petru Mogili, a o Mjesecu ništa ne umije da kaže. Ne, ti tako uči da sve razumiješ! Nauči latinski, francuski, njemački... geografiju i, naravno, istoriju, vjeronauku, filozofiju, matematiku... A kada sve naučiš, onda polako, s molitvom i marljivošću, podji u službu. Kad sve budeš znao, na svakom putu tebi će lako biti. Ti samo uči i skupljaj blagoslove, a Bog će ti već pokazati šta treba da budeš - doktor, sudija ili inženjer...

Otac Hristofor je na komadić hljeba namazao malo kavijara, stavio ga na usta i rekao:
- Apostol Pavle kaže: nemojte da se hvatate nauke čudne i svakojake. Naravno, ako je to čarobnjaštvo, prazno naklapanje ili dozivanje duhova s onog svijeta, kao što je to činio Saul, ili učenje nauka od kojih nemaš koristi ni ti ni drugi, onda je bolje da se i ne uči. Treba prihvatiti samo ono što je Bog blagoslovio. Tu se snadji... Sveti apostoli su govorili na svim jezicima - uči i ti jezike; Vasilije Veliki je učio matematiku i filozofiju - i ti uči, sveti Nestor je pisao istoriju - i ti uči i piši istoriju. Svecima se prilagodjavaj...

Otac Hristofor je srknuo iz tanjirića, obrisao brkove i odmahnuo glavom.
- Dobro! - rekao je on. - Ja sam na starinski način učio, mnogo štošta sam već zaboravio, a i živim drukčije nego drugi. Ne može se čak ni porediti. Na primjer, negdje u velikom društvu, na ručku ili na nekom skupu kažem nešto na latinskom ili navedem štogod iz istorije ili filozofije, i ljudima je prijatno, a i meni je drago... Ili, evo isto, kada izadje okružni sud i treba zakletve polagati, svi se drugi sveštenici snebivaju, a ja sam sa sudijama, tužiocima i advokatima kao svoj sa svojim: učeno porazgovaram, čaj s njima popijem, pošalim se, pa i upitam što ne znam... I njima je to prijatno. Tako ti je to, brate... Znanje je svjetlost, a neznanje tama. Uči!

Nemojte stvarati pretpostavke - Don Miguel Ruiz

Skloni smo tome da o svemu stvaramo pretpostavke. Pro­blem u stvaranja pretpostavki je taj što mi verujemo da su one istinite. Mogli bismo se zakleti da su istinite.

Mi stvorimo pretpostav­ku, pogrešno shvatajući stvari, shvatimo ih lično, i završimo ta­ko što ni iz čega napravimo strašnu dramu.

Sve nedaće i drame koje ste doživeli u svom životu proizašle su iz toga što ste donosili pretpostavke i lično shvatali stvari.

Zbog toga što se plašimo da postavimo pitanje i raz­jasnimo stvari, mi stvaramo pretpostavke; zatim branimo svoje pretpostavke i pokušavamo da dokažemo da neko drugi nije u pravu. Uvek je bolje postaviti pitanje nego stvoriti pretpostavku, zato što pretpostavke predstavljaju preduslov patnje.

Ako nam drugi nešto kažu, mi stvaramo pretpostavke, a ako nam nešto ne kažu, stvaramo pretpostavke da bismo zadovoljili svoju potrebu da znamo i da bismo nadoknadili potrebu za komunikacijom. Čak i kada nešto čujemo i ne razumemo, stva­ramo pretpostavke o tome šta to znači a zatim poverujemo u te pretpostavke. Stvaramo najrazličitije vrste pretpostavki jer ne­mamo hrabrosti da postavimo pitanja.

Mi stvaramo pretpostavku da svi vide život onako kako ga mi vidimo. Pretpostavljamo da drugi misle onako kako mi mis­limo, osećaju onako kako mi osećamo, sude onako kako mi sudimo, i zloupotrebljavaju onako kako mi zloupotrebljavamo. To je najsnažnija pretpostavka koju ljudi stvaraju. A to je i razlog zbog kojeg se plašimo da budemo onakvi kakvi jesmo pred dru­gima. Zbog toga što mislimo da će svi drugi suditi o nama, mal­tretirati nas, zlostavljati i kriviti nas onako kako mi krivimo se­be. Tako da čak i pre nego što drugi imaju priliku da nas odbace, mi već odbacujemo sebe. Takav je način funkcionisanja ljudskog uma.

Najbolji način da sebe sprečimo da stvaramo pretpostavke jeste da postavljamo pitanja. Obezbedite sebi jasnu komunikaci­ju. Ako nešto ne razumete, pitajte. Nađite u sebi dovoljno hrab­rosti da postavljate pitanja sve dok ne obezbedite da je sve ono­liko jasno koliko može biti, pa čak i tada nemojte pretpostav­ljati da znate sve ono što se može znati o nekoj situaciji. Kada jednom čujete odgovor, nećete morati da stvarate pretpostavke jer ćete znati istinu.

Saputnik - V.S. Mervin

Jedno me pero prati celog jutra, kao mali pas. Covek se nasmeje u takvim trenucima, promrmlja nesto o tome kako zna sta to znaci. Naravno da ne zna, ali bolje je da izgleda kao da zna, i kao da je sve vec dogovoreno. Lezalo je na zastirci kada sam ustao. Maleno sivo grudno pero, savijeno kao uvojak kose.

Mogao sam da vidim kako paperje podrhtava, mada sam nisam osetio nista. Kada sam obuo jednu cipelu, ono se primaklo. Pomislio sam da su cipela i pero mozda povezani necim, dlakom ili paucinom i mahnuh sakom izmedju njih. Nista. Dok sam koracao, pero je klizilo za mnom.

Sledilo me je niz stepenice. Zar je moguce da toliko pokrecem vazduh, pitao sam se. Usporio sam. Ono takodje. Pratilo me je i uz stepenice. Pokusao sam da ga uhvatim. Nadao sam se da me niko nece pitati sta radim. To nije vodilo nicemu.

A osetio sam da bih uvredio i sebe i njega da sam nastavio. Ali ipak sam pokusao da bacim komad odece preko njega. Znalo je i taj trik. Pratilo me je, kada sam krenuo preko trave, preko ulice medju zivotinjama, kroz kisu. Pitao sam se da li je neko primetio. Ranije ili kasnije mislio sam i pokusao da zamislim koliko se dugo mozete smejati povodom toga, i sta ce se reci nakon toga.

Ali ono ne nanosi zlo. Kada sednem ono se smesti malo podalje, ponekad izvan granica pogleda. Kada ustanem ponovo je iza mene. Zeli li nesto od mene? Da li nesto zna? Kome se pokorava i zasto? Hoce li ikada reci? Da li je doslo da pomogne, da izda ili jednostavno, kako se covek nada, da se zadovolji?

Covek se navikne na stvari i na kraju ne zeli da odu.

Bijele noci - Fjodor M. Dostojevski

— Nastavljam; ima, prijateljice moja Nastenjko, u životu mojem jedno određeno vrijeme, koje izvanredno volim. To je baš vrijeme kad se završavaju gotovo svi poslovi, službe i obaveze, i svi se žure kući da objeduju, da prilegnu i odahnu, pa odmah putem pronalaze i druge zabavne teme, koje se tiču večeri, noći i svega preostaloga slobodnoga vremena. U to vrijeme i naš junak — jer dopustite mi Nastenjko da pripovijedam u trećem licu, zbog toga što se strašno stidim pripovijedati sve to u prvom licu — u to, dakle, vrijeme i naš junak, koji također nije besposlen, korača za drugima. Ali čudno zadovoljstvo titra na njegovu blijedu, kao nešto zbrčkanu licu.

Zaneseno gleda večernji suton što se polako gasi na hladnom petrogradskom nebu. Kad velim da gleda, onda lažem: ne gleda, nego promatra nekako nehajno, kao da je umoran ili zabavljen tog istog časa nečim drugim, zanimljivim, tako da tek letimice, gotovo nehotice može da smogne vremena za sve oko sebe. Zadovoljan je jer je do sutra posvršavao poslove koji su mu mrski, te se veseli kao đak koga su pustili iz školske klupe ljubljenim igrama i nestalnostima. Pogledajte ga, Nastenjko, sa strane; odmah ćete vidjeti da je radost već sretno djelovala na njegove slabe živce i bolesno razdraženu fantaziju.

Evo, o čemu se zamislio... Vi mislite, o objedu? O današnjoj večeri? Šta gleda tako? Zar onoga gospodina ozbiljne vanjštine, što se veoma slikovito poklonio dami koja se provezla kraj njega u sjajnoj kočiji, na brzonogim konjima? Nije, Nastenjko, šta je njemu sada do svih tih sitnica!

Sada je već bogat njegov osobni život; nekako se iznenada obogatio, te nije uzalud tako veselo bljesnula pred njim oproštajna sunčeva zraka šta se gasi i u zagrijanom srcu izazvala čitav roj dojmova. Sada jedva i primjećuje put na kojem ga je prije mogla preneraziti i najsitnija sitnica, sada je »božica fantazije« (ako ste, mila Nastenjko, čitali Žukovskoga) satkala već hirovitom rukom zlatnu osnovu i počela odvijati pred njim primjere neviđena, ćudljiva života — i tko bi znao, prenijela ga možda hirovitom rukom u sedmo biljurovo nebo s čvrstoga granitnoga pločnika, po kojem ide kući.

Pokušajte da ga zaustavite sada, zapitajte ga iznenada: gdje sada stoji, kojim je ulicama išao? — zacijelo se ne bi ničega sjetio, ni toga, kuda je hodao, ni toga, gdje je sada stajao, te bi se zarumenio od zlovolje i svakako štogod slagao radi pristojnosti. Zato se i trgnuo tako, gotovo i uzviknuo i zaplašen se ogledao unaokolo, kad ga je neka dostojna starica uljudno zaustavila nasred pločnika i počela ga ispitivati o putu s kojega je zalutala. Namršten od zlovolje tumara dalje i ne primjećuje da se počesto koji prolaznik osmjehnuo gledajući i okrenuo se za njim, i da se kakva mala djevojčica bojažljivo sklonila s puta i glasno se nasmijala kad je raskolačenih očiju ugledala njegov široki promatrački osmijeh i kretnje ruku. Ali ta je ista fantazija u svojem nestašnom poletu obuzela i staricu, i radoznale prolaznike, i djevojčicu koja se smije, i seljačiće koji tu baš večeravaju na svojim barkama, koje su zagatile Fontanku (po njoj je, recimo, prolazio u to vrijeme naš junak), satkala obijesno sve i sva u svoje tkivo, kao muhe u paučinu, i s novim dobitkom čudak već ušao u svoj ugodni zakutak, sjeo već za ručak, odavno već poručao i prenuo se tek onda kad je zamišljena i navijek turobna Matrjona, koja ga služi, pospremala sve sa stola i dala mu lulu, prenuo se i u čudu se sjetio da je već poručao, a posve previdio kako je to bilo.

U sobi se smračilo; pri duši mu je pusto i tužno; cijelo se carstvo sanjarija srušilo oko njega, srušilo se bez traga, bez buke i treske, prohujilo kao san, a on se sam ne sjeća šta mu se prisnivalo. Ali neki nejasan osjećaj od kojega mu se ponešto stegle i uzbudile grudi, neka nova želja napasno škaklja i draška njegovu fantaziju i neprimjetljivo saziva cijeli roj novih prikaza.

U malucnoj sobi tišina; samoća i lijenost blaže uobrazilju; ona se polako uspaljuje, polako uzavire, kao voda u kavenom sudu stare Matrione, koja se mirno vrze kraj njega u kuhinji i kuha svoju kuharičku kavu. Već uobrazilja pomalo probija u plamsajima, već i knjiga, uzeta bez svrhe i nasumce, ispada iz ruku mojemu sanjaru, koji nije stigao ni do treće stranice. Uobrazilja mu se ponovno razigrala, uzbudila, i odjednom mu opet sinuo u sjajnoj perspektivi nov svijet, nov čaroban život. Nov san — nova sreća!

Slavuj i ruža - Oscar Wilde

Rekla mi je da će plesati sa mnom ako joj donesem crvenih ruža – kliknuo student – ali u svom mojem vrtu nema crvene ruže.

Iz svojega gnijezda na hrastu ljutiku čuo ga slavuj i izvirio između lišća i čudio se.

– Nema crvene ruže u cijelom mojem vrtu! – uzvikivao i krasne mu se oči napunile suzama. – Ah, do kakvih sitnica stoji sreća! Pročitao sam sve što su napisali mudraci i znam filozofiji sve tajne, ali mi je život bijedan jer mi nedostaje crvena ruža.

– Evo napokon vjerna ljubavnika – reče slavuj. – Noć po noć pjevao sam o njemu, iako ga nisam znao: noć po noć pričao sam njegovu zgodu zvijezdama, a sada ga vidim. Kosa mu je tamna kao zumbulov cvijet, a usne mu rumene kao ruža koju želi; ali lice mu je od ljubavi poblijedjelo kao bjelokost i jad mu se ubilježio na čelu.

– Sutra uvečer priređuje vladar ples – mrmljao je mladi student – a moja će ljubav biti na plesu. Ako joj donesem crvenu ružu, plesat će sa mnom sve do jutra. Ako joj donesem crvenu ružu, držat ću je u zagrljaju i ona će mi nasloniti glavu na rame, i stezat ću ruku njezinu u svojoj. Ali nema crvene ruže u mojem vrtu, pa ću sjediti sam a ona će proći mimo mene. Neće ni mariti za mene i srce će mi pući.

– To je zaista pravi ljubavnik – reče slavuj. – O čemu ja pjevam, to on trpi: što je meni radost, njemu je jad. Ljubav je zaista divota. Vrednija je od smaragda i skupocjenija od finih opala. Biser i mogranj ne mogu je kupiti niti se prodaje na tržištu. Ne stječu je trgovci niti se može zamijeniti na vagi za zlato.

– Glazbenici će sjediti na svojoj galeriji – reče mladi student – i svirat će na svojim instrumentima, a moja će ljubav plesati uz glas harfe i gusala. Plesat će tako lako da se nogama neće dodirivati poda, a dvorani će se u šarenim haljinama zgrtati oko nje. Ali sa mnom neće plesati jer nemam crvenu ružu da joj dam – i on se bacio u travu, pokrio lice rukama i zaplakao.

– Zašto on plače? – zapita mali zeleni gušter kad je protrčao kraj njega, a rep napeo uvis.

– Zbilja, zašto? – reče leptir koji je lepršao za sunčanom zrakom.

– Zbilja, zašto? – šapne svojemu susjedu tratinčica nježnim, tihim glasom.

– Plače zbog crvene ruže – reče slavuj.

– Zbog crvene ruže! – zaviču oni – jako je smiješno!

A mali gušterčić, koji je bio cinik, nasmije se na sav glas.

Ali slavuj je razumio tajnu studentova jada te je šuteći sjedio na hrastu i promišljao o tajnoj ljubavi.

Odjednom on raširi smeđa krila za let i ustrijemi se u zrak. Proleti gajem kao sjena i kao sjena proleti vrtom.

Usred tratine stajala je krasna ruža pa kad ju je slavuj spazio, poleti k njoj i spusti joj se na grančicu.

– Daj mi crvenu ružu – dovikne joj – a ja ću ti otpjevati svoju najslađu pjesmu. No ruža odmahne glavom.

– Moje su ruže bijele – odgovori ona – bijele kao pjena morska i bjelje nego snijeg na planini. Ali otiđi mojoj sestri koja se plete oko staroga sunčanika i možda će ti ona dati što ti želiš.

Odleti slavuj k ruži što se plete oko staroga sunčanika.

– Daj mi crvenu ružu – dovikne joj a ja ću ti otpjevati svoju najslađu pjesmu. Ali ruža odmahne glavom.

– Moje su ruže žute – odgovori ona – žute kao kosa morske vile što sjedi na jantarovu prijestolju i žuće nego sunovrat što cvate na livadi dok je kosac ne pokosi. Ali otiđi mojoj sestri koja raste pod studentovim prozorom i možda će ti ona dati što želiš.

Odleti slavuj k ruži što raste pod studentovim prozorom.

– Daj mi crvenu ružu – dovikne joj – a ja ću ti otpjevati svoju najslađu pjesmu. Ali ruža odmahne glavom.

– Moje su ruže crvene – odgovori ona – crvene kao golubove noge i crvenije nego silni koralj što se vije po oceanskoj spilji. Ali zima je sledila moje žile, mraz je oprljio moje pupoljke, bura je slomila moje grančice i ja neću imati ruža cijele ove godine.

– Samo jednu jedinu crvenu ružu želim ja – uzvikne slavuj – jednu jedinu crvenu ružu! Zar nema nikakav način kako bih je dobio?

– Ima način – odgovori ruža – ali je tako strahovit te se ne usuđujem da ti ga kažem.

– Reci mi – reče slavuj – ja se ne plašim.

– Ako želiš crvenu ružu – reče ruža – moraš je stvoriti pjesmom po mjesečini i obojiti je krvlju iz svojega srca. Moraš prsa nabosti na trn i pjevati mi. Cijele cjelcate noći moraš mi pjevati, a trn ti se mora zabadati u srce, tvoja živa krv mora teći u moje žile da postane mojom.

– Smrt je velika cijena za crvenu ružu – reče slavuj – a život je svakomu jako drag. Radost je sjediti u zelenoj šumi, motriti Sunce u zlatnim kolima i gledati Mjesec u bisernim kolima. Sladak je glogov miris, slatki su zvončići što se kriju u dolini i crnica što cvate na brijegu. Ali ljubav je bolja nego život, a što je ptičje srce prema ljudskome srcu?

Raskrilio on smeđa svoja krila za let i uzvio se u zrak. Preletio vrtom kao sjena i kao sjena projurio gajem.

Mladi je student još ležao u travi gdje ga je slavuj ostavio i još mu se nisu bile osušile suze u krasnim očima.

– Veseli se – dovikne mu slavuj – veseli se, dobit ćeš svoju crvenu ružu. Stvorit ću je pjesmom na mjesečini i obojit ću je krvlju iz srca svojega. Za uzvrat tražim jedino da budeš vjeran ljubavnik jer ljubav je mudrija od filozofije, koliko god bila filozofija mudra, i moćnija od vlasti, koliko god vlast bila moćna. Krilima joj je boja kao plamen, a plamene je boje tijelo njeno. Usne su joj slatke kao med, a dah joj je kao tamjan.

Student pogleda iz trave i oslušne, ali nije razumio što mu slavuj veli jer je znao jedino ono što piše u knjigama.

No hrast je razumio i rastužio se jer je jako volio maloga slavuja koji je sagradio gnijezdo u njegovim granama.

– Otpjevaj mi posljednju pjesmu – šapne mu – ostat ću sam samcat kad tebe ne bude.

Tako je slavuj otpjevao hrastu pjesmu i glas mu je bio kao voda što klokoće iz srebrna vrča.

Kad je on otpjevao pjesmu svoju, ustane student i izvadi iz džepa bilježnicu i olovku.

– On ima formu – govorio je sam sebi, odlazeći gajem – to mu se ne može poreći, ali ima li čuvstva? Čini mi se da nema. Zaista je poput većine umjetnika; sasvim je stil, a nema nikakve iskrenosti. Ne bi se žrtvovao za druge. Misli jedino na glazbu, a svak zna da su umjetnosti sebične. Ali mora se priznati da ima u glasu nekih krasnih zvukova. Žalost je što ti zvuci ne kazuju ništa i nisu od nikakve praktične koristi.

I ode u svoju sobu, legne na svoj slamnati krevetac i stane misliti o ljubavi; a nakon časka zaspi.

A kad je Mjesec zasjao na nebu, odleti slavuj k ruži i nabode prsa na trn. Cijele cjelcate noći pjevao je grudi nabodenih na trn, a hladni kristalni Mjesec nagnuo se i slušao. Cijele je noći pjevao slavuj, a trn mu se zabadao sve dublje i dublje u grudi i živa mu je krv istjecala.

Pjevao je najprije kako se ljubav rodi u srcu mladića i djevojke. A navrh ruže procvjetala je divna ruža, latica za laticom redala se kao što se pjesma redala za pjesmom. Bila je isprva blijeda kao magla nad rijekom, blijeda kao prvo jutro i srebrna poput krila zorinih. Kao sjena nizina u srebrnu zrcalu, kao sjena ružina u ribnjaku, takva je bila ruža što je procvala na najvišoj grančici.

Ali ružino stablo dovikne slavuju neka se jače pritisne uz trn. – Pritisni jače, mali slavuju – doviknulo mu ružino stablo – jer će svanuti dan dok još nije dokončana ruža.

Slavuj pritisne jače uz trn, a sve glasnije i glasnije orila mu je pjesma jer je pjevao kako se rađa strast u duši muškarčevoj i djevojčinoj.

A nježna rumen sunula u ružine latice, kao rumen na mladoženjinu licu kad nevjesti poljubi usta. Ali trn se još nije bio zabo u srce i ružino je srce bilo još bijelo jer jedino krv iz slavujeva srca može zacrveniti ružino srce.

A stablo dovikne slavuju neka pritisne jače na trn. – Pritisni jače, mali slavuju – doviknulo mu stablo – jer će svanuti dan prije no što je dokončana ruža.

Pritisnuo slavuj jače na trn i trn mu dopro do srca i ljuta ga bol probola. Gorka je, gorka bila bol, a sve uznositija i uznositija bila je njegova pjesma jer je pjevao o ljubavi što se usavršuje u srcu, što ne umire u grobu.

A divna se ruža zarumenila kao rumen na istočnom nebu. Crvenio se rub laticama, a kao rubin crvenjelo se srce.

Ali slavuju je sve slabio glas i krilašca mu lepršala, a oči se zamaglile. Pjesma mu je slabila te slabila i on je osjećao da mu nešto guši grlo.

A zatim ispjeva posljednji pjev. Bijeli ga je Mjesec čuo te zaboravio na svanuće i zastao na nebu. Crvena ga je ruža čula, sva zadrhtala od zanosa i rastvorila latice hladnomu jutarnjemu vjetriću. Jeka ga je odnijela u svoju purpurnu spilju u brdima i probudila ovčare iz sna. Preletio je preko trske kraj rijeke i ona je javila moru glas.

– Gledaj, gledaj! – uzvikne ružino stablo – ruža je sada savršena – ali slavuj mu nije odgovorio jer je ležao mrtav u visokoj travi, s trnom u srcu.

A o podne otvorio student prozor i pogledao – Divna li slučaja! – uzviknuo – evo crvene ruže! Otkad živim, nikad nisam vidio ovakvu ružu. Tako je krasna da zacijelo ima dugačko latinsko ime – i on se nagnuo i otrgnuo je.

Nataknuo zatim šešir i pohrlio k profesorovoj kući s ružom u ruci.

Profesorova je kći sjedila na vratima i motala na vitao modru svilu, a pseto joj ležalo do nogu.

– Rekli ste da ćete plesati sa mnom ako vam donesem crvenu ružu – reče student. – Evo najcrvenije ruže na svijetu. Večeras ćete je nositi kraj srca, a kad budemo plesali, pričat će vam ona kako vas ljubim.

Ali djevojka se namršti.

– Bojim se da mi neće pristajati uz haljinu – odgovori ona – osim toga, kancelarov mi je nećak poslao pravih dragulja, a svatko zna da su dragulji vredniji nego cvijeće.

– Kunem se doista, vi ste jako nezahvalni – reče student zlovoljan i baci ružu na cestu gdje je pala u jarak i kola je pregazila kotačem.

– Nezahvalna! – reče djevojka. – Reći ću vam nešto, vi ste jako surovi; a napokon, tko ste vi? Samo student. Mislim da vi nemate ni srebrne kopče na cipelama kao što ih ima kancelarov nećak – i ona ustade i ode u kuću.

– Kako je ljubav glupa – reče student odlazeći. – Nije ni napola toliko korisna kao logika jer ne dokazuje ništa i uvijek kazuje ono što se ne zbiva i navodi te da vjeruješ što nije istina. Zaista je sasvim nepraktična, a kako je u naše doba glavno biti praktičan, vratit ću se ja k filozofiji i učit ću metafiziku.

Vratio se dakle u svoju sobu, izvadio veliku prašnu knjižurinu i uzeo čitati.

Mala šala - Anton Pavlovič Čehov

Vedro zimsko podne... Mraz stegao, sve puca, i Nađenjki, koja me drži pod ruku, hvata se srebrnasto inje po uvojcima, na

slepoočnicama i na maljicama iznad gornje usne. Stojimo na visokom bregu. Od naših nogu do samog podnožja pruža se strma ravan u

kojoj se sunce ogleda kao u ogledalu. Kraj nas su male sanke, postavljene jarkocrvenom čojom.

- Da se spustimo, Nadežda Petrovna, - molim ja. - Samo jedanput! Verujte mi, ostaćemo živi i čitavi.

Ali Nađenjka se boji. Sav taj prostor od njenih majušnih kaljača pa do kraja ledenog brega izgleda joj kao strašna, neizmerno duboka

provalija. Kad pogleda dole, ona premre i zastane joj dah čim je pozovem da sedne u sanke, a šta će tek biti ako se usudi da poleti u

provaliju! Ona će umreti, poludeće.

- Preklinjem vas! - govorim joj. - Zašto se bojite? Shvatite da je to malodušnost, kukavičluk!

Nađenjka najzad popušta, i ja joj na licu čitam da ona popušta iako je to opasno po život. Bledu, uzdrhtalu, nameštam je u sanke,

obgrlim je rukom i zajedno se sunovraćujemo u bezdan.

Sanke lete kao strela. Vazduh koji prosecamo šiba u lice, huči, zviždi u ušima, bolno štipa od besa, hoće da skine glavu s ramena. Od

siline vetra ne možemo da dišemo. Kao da nas je sam đavo zgrabio svojim kandžama pa nas s rikom vuče u pakao. Predmeti oko nas

slivaju se u jednu dugu traku koja strmoglavo juri...

Evo, još časak samo - čini nam se - i propali smo!

- Ja vas volim, Nađa! - izgovaram poluglasno. Sanke počinju da klize sve sporije i sporije, hujanje vetra i zujanje salinaca nisu više

tako strašni, dah više ne zastaje, i evo nas najzad dole.

Nađenjka je ni živa ni mrtva. Bleda, jedva diše... Ja joj pomažem da ustane... - Ni za živu glavu neću se više spuštati - kaže ona

gledajući me razrogačenim očima punim užasa. - Ni za šta na svetu! Umalo nisam presvisla! Malo kasnije ona dolazi k sebi, i već mi

upitno zagleda u oči: jesam li ja rekao one četiri reči ili su joj se samo one pričule u huci vihora? A ja stojim kraj nje, pušim i pažljivo

razgledam svoju rukavicu. Ona me hvata pod ruku i mi dugo šetamo oko brega. Zagonetka joj, očigledno, ne da mira. Jesu li izgovorene

one reči ili nisu? Da ili ne? Da ili ne? To je pitanje samoljublja, časti, života, sreće, pitanje vrlo važno, najznačajnije na svetu.

Nađenjka mi prodornim pogledom nestrpljivo, tužno zagleda u lice, odgovara bez veze, čeka hoću li ja započeti razgovor. O, koliko

promena na tom dragom licu, koliko promena! Ja vidim, ona se bori sa sobom. htela bi nešto da kaže, nešto da pita, ali ne na-lazi reči,

nezgodno joj je, strašno, smeta radost...

- Znate šta? - kaže ona ne gledajući me.

- Šta? - pitam ja.

- Hajde još jednom ... da se spustimo.

Penjemo se uza stepene na breg. Ja ponovo nameštam bledu, uzdrhtalu Nađenjku u sanke, ponovo letimo u stravičnu provaliju, ponovo

huji vetar i zuje salinci, i ponovo u najjačoj i najbučnijoj jurnjavi sanki ja izgovaram poluglasno:

- Ja vas volim, Nađenjka!

Dok se sanke zaustavljaju Nađenjka meri pogledom breg niz koji tek što smo se spustili, zatim dugo gleda u moje lice, osluškuje moj

glas, ravnodušan i nimalo strastan, i sva, sva, čak i njen muf i kapuljača, cela njena sitna pojava izražava krajnju nedoumicu. A na licu

joj je ispisano:

- U čemu je stvar? Ko je izgovorio one reči? On, ili mi se samo pričulo?

Ta neizvesnost je uznemiruje, izvodi je iz strpljenja. Siroto devojče ne odgovara na pitanja, natmurilo se, samo što ne zaplače.

- Hoćemo li kući? - pitam ja.

- A menn ... meni se sviđa ovo sankanje - kaže ona crveneći. - Da se spustimo još jedanput?

Njoj se "sviđa" to sankanje, a međutim, dok seda u sanke, ona je kao i pre toga bleda, jedva diše od straha, dršće.

Spuštamo se treći put, i ja vidim kako me ona gleda u lice, prati moje usne. Ali ja prinosim ustima maramicu, kašljem, i kad se nađemo

na sredini brega, uspem da prošapćem:

- Ja vas volim, Nađa!

I zagonetka ostaje zagonetka! Nađenjka ćuti, razmišlja o nečemu... Ja je pratim sa sankanja kući, ona se trudi da ide što lakše,

usporava korak i neprestano očekuje da li ću joj kazati one reči. Ja vidim kako se muči, kako se savladava da ne kaže: - Nije moguće

da ih je govorio vetar! Ja neću da je to govorio vetar!

Sutradan ujutru dobijem ceduljcu: "Ako idete danas na sankanje, svratite po mene. N."

I od toga dana Nađenjka i ja - svakog dana idemo na sankanje i, spuštajući se odozgo, ja svaki put poluglasno izgovaram uvek iste

reči:

- Ja vas volim, Nađa!

Uskoro se Nađa navikava na tu rečenicu kao na vino ili morfijum. Ona ne može da živi bez nje. Doduše, juriti niz breg strašno je kao i

pre, ali sada već strah i opasnost daju posebnu čar rečima o ljubavi, rečima koje su zagonetne kao i pre, i koje tište dušu.

Osumnjičena su uvek ista dvojica: ja i vetar... Ko joj od nas dvojice izjavljuje ljubav, ona ne zna, ali njoj je, očigledno, već svejedno; iz

bilo kog pehara pio - svejedno je, samo da se opiješ.

Jednog podneva uputih se sam na sankanje; umešavši se u gomilu, vidim kako Nađenjka prilazi bregu, kako me traži očima... Zatim se

plašljivo penje uza stepenice... Strašno joj je da se sanka sama, o, koliko je to strašno! Ona je bleda kao sneg, dršće, ona ide kao na

gubilište ali ide, ide odlučno, ne osvrćući se. Ona je sigurno odlučila da najzad proveri hoće li se čuti one zanosne slatke reči kad mene

nema? Ja vidim kako, bleda, sa ustima otvorenim od užasa, seda u sanke, zatvara oči i, oprostivši se zauvek od života, kreće... "Zzzz" ...

zuje salinci. Ne znam čuje li Nađenjka one reči... ja samo vidim kako ona ustaje iz sanki iznurena, slaba, a po licu joj se vidi da ni sama

ne zna da li je čula nešto ili nije. Dok se spuštala, strah joj je oduzeo sposobnost da čuje, da razaznaje šumove, da shvata...

Ali evo dolazi i prolećni mesec mart... Sunce je sve blaže. Naš ledeni breg tamni, gubi svoj sjaj i kravi se najzad. Mi prestajemo da se

sankamo. Sirota Nađenjka više nema gde da čuje one reči, niti ima ko da ih izgovara - vetar se ne čuje, a ja se spremam za Petrograd,

na duže vreme, po svoj prilici zasvagda. Nekako dan-dva pre odlaska, u sumrak, sedim ja u bašti, a od dvorišta u kome živi Nađenjka

ta bašta je odvojena visokom ogradom sa šiljcima... Još je prilično hladno, na đubrištu još ima snega, drveće je mrtvo, ali već miriše na

proleće i spremajući se na počinak gavrani bučno graču. Prilazim ogradi i dugo posmatram kroz rupu. Vidim kako Nađenjka izlazi na

trem i diže tužan, izgubljen pogled prema nebu... Prolećni vetar duva pravo u njeno bledo sumorno lice... On je podseća na onaj vetar

koji nam je hučao onda na bregu kad je slušala one četiri reči, i lice joj postaje tužno, pretužno, a niz obraz klizi suza... I siroto

devojče pruža obe ruke kao da moli taj vetar da još jednom donese one reči. I ja, sačekavši vetar, izgovaram poluglasno:

- Ja vas volim, Nađa!

Bože moj, šta se zbiva s Nađenjkom! Ona klikće, smeši se celim licem i pruža u susret vetru ruke, radosna, srećna, tako lepa.

A ja odlazim da se spremam za put.

To je bilo davno. Sada je Nađenjka već udata; udali su je, ili je sama želela - to je svejedno, za sekretara plemićkog starateljskog

fonda i sad već ima troje dece. Ono kako smo nas dvoje nekada išli na sankanje i kako joj je vetar donosio reči: "Ja vas volim,

Nađenjka" - nije zaboravljeno; za nju je to sad najsrećnija, najdirljivija i najlepša uspomena u životu...

A meni sada, kad sam postao stariji, nije jasno zašto sam govorio one reči, zašto sam se šalio ...

Srecan je ko ume da voli - Herman Hesse

Sto sam bivao stariji, sve manje su me ispunjavala sitna zadovoljstva koja mi je zivot pruzao i sve jasnije sam shvatao gde treba traziti prave izvore radosti i smisla.

Naucio sam da biti voljen ne znaci nista, a da je voleti sve, da je sposobnost da osecamo, ono sto daje vrednost i i lepotu nasem postojanju. Gde god bi se na zemlji pojavilo ono sto se moze nazvati srecom, bilo je satkano od emocija.

Novac nije nista, moc nije nista. Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrecni. Lepota nije nista, video sam lepe muskarce i lepe zene koji su bili nesrecni uprkos svojoj lepoti. Ni zdravlje nije sve; svako je zdrav ko se tako oseca; bilo je bolesnika punih volje za zivotom koji su je negovali do samog kraja i bilo je zdravih koji su venuli muceni strahom od patnje.

Ali sreca je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i ziveo za svoja osecanja; ako ih je negovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo. Lepota ne pruza radost onome ko je poseduje, vec onome ko ume da je voli i da joj se divi.

Ingeborg Bahman – Odlazak vodene vile

Ja volim vodu, njenu gustu providnost, zelenilo vode i nema stvorenja (a tako nema ću i ja uskoro biti!), moja kosa medju njima, u njoj, pravednoj vodi, ravnodušnom ogledalu koje mi zabranjuje da vas vidim na drugačiji način.

Nemam dece od vas jer nisam znala za pitanja, za zahteve, za oprez, nameru, za budućnost i nisam znala kako se zauzima mesto u tudjem životu. Nije mi bilo potrebno izdržavanje, ni uveravanje, ni osiguranje, samo vazduh, noćni vazduh, vazduh sa obale, vazduh sa granice, da bih uvek iznova mogla da hvatam dah za nove reči, nove poljupce, neprekidno priznanje: Da, da. A kad bi priznanje bilo dato bila sam osudjena da volim; kad bih se jednog dana oslobodila ljubavi, morala bih da se vratim u vodu, u taj element u kom niko ne svija gnezdo i ne podiže krov na gredama i ne navlači ciradu na kolima. Ne biti nigde, ne ostati nigde. Roniti, mirovati, kretati se ne trošeći snagu - i jednog dana se setiti, ponovo izroniti, preći preko proplanka, videti njega i reći Hans. Početi od početka.
- Dobro veče.
- Dobro veče.
- Koliko ima do tebe?
- Daleko je, daleko.
- A daleko je i do mene.

Uvek ponavljam istu grešku, jednu jedinu kojom sam obeležena. I šta onda vredi što sam oprana svim vodama, vodama Dunava i Rajne, vodama Tibra i Nila, svetlim vodama ledenih mora, mastiljavim vodama pučine i začaranih jezera. Agresivne pripadnice ljudskog roda oštre jezike i sevaju očima, blage pripadnice ljudskog roda u tišini proliju par suza, i one rade svoj posao. Ali muškarci na to ćute. Odano pomiluju svoje žene, svoju decu po kosi, otvore novine, pregledaju račune ili puste glasno radio, a ipak čuju šum školjke, fanfare vetra i onda još jednom, kasnije kad se smrači u kućama, krišom ustanu, otvore vrata, osluškuju niz hodnik, niz baštu i aleje i sad čuju sasvim jasno: zvuk bola, poziv iz daleka, sablasnom muzikom. Dodji, dodji. Samo jednom dodji!

Pošto ni ja nisam namenjena ni za kakvu upotrebu i pošto ste vi osećali da niste namenjeni ni za kakvu upotrebu, izmedju nas je sve bilo u redu. Voleli smo se. Bili smo srodne duše.

Stajali smo na železničkoj stanici na severu i voz je polazio pre ponoći. Nisam mahala; rukom sam napravila znak za kraj. Za kraj kome nema kraja. Nikad nije bilo kraja. Može se slobodno praviti znak. To nije tužan zrak, on ne zavija u crno železničke stanice i autoputeve, manje je tužan od varljivog mahanja s kojim se tako mnogo toga završava. Odlazi smrti i zaustavi se, vreme. Ne koristim čaroliju, nema suza, nema preplitanja ruku, zaklinjanja, molbi. Ničeg od svega toga. Zapovest glasi: pouzdaj se u to da su očima dovoljne oči, da je dovoljno zelenilo, da je dovoljno ono što je najlakše. I na taj način se povinuj zakonu, a ne osećanju. I na taj način se povinuj samoći. Samoći u koju me niko neće pratiti.

Razumeš li ti to? Tvoju samoću neću nikad deliti jer imam i svoju koja je mnogo starija. I mnogo duže će trajati. Nisam stvorena da delim vaše brige.(...) Uvek sam verovala da si ti nešto više, vitez, idol, srodna duša, dostojan najveličanstvenijih imena. Kad ti više ne bi znao šta ćeš sa svojim životom, onda bi govorio sasvim istinito, ali samo tada. Tad bi sve vode preplavile obale, reke bi nadošle, na stotine lokvanja bi procvetalo i potonulo, a more bi se pretvorilo u moćan uzdah, udaralo bi i udaralo, i jurilo i kotrljalo se udarajući o zemlju. (...)

Nikad više niko neće umeti da govori o strujama i snagama, magnetima i mehanici i o suštini svih stvari. Nikad više niko neće govoriti tako o elementima, o univerzumu i sazveždjima. Nikad niko nije tako govorio o Zemlji, o njenom obliku, o njenim epohama. U tom govoru je sve bilo tako jasno: kristali, vulkani i pepeo, led i unutrašnji žar. Tako niko nije govorio o ljudima, o ljudima na ovoj planeti, na nekoj prošloj i budućoj Zemlji. (...) Nikad nije bilo toliko čarolije nad predmetima kao kad si ti govorio i nikad reči nisu bile tako moćne. Zahvaljujući tebi jezik je mogao i da se rasrdi, da poludi i postane moćan. Sve si mogao da učiniš sa rečima i rečenicama, sporazumevao si se uz pomoć njih ili ih menjao, davao si nova imena; a predmeti koji ne razumeju ni prave ni pogrešne reči od toga su se gotovo pokretali.

Ah, tako dobro niko nije umeo da se igra, vi čudovišta! Sve igre ste izmislili, igre brojkama i igre rečima, igre u snu i ljubavne igre.

Nikad niko nije tako govorio o sebi. Gotovo istinito. Gotovo ubojito istinito. Nagnuti nad vodom, gotovo izgubljeni. Svet je već mračan i ja ne mogu da stavim ogrlicu od školjki. Neće biti proplanka. Ti, drugačiji od ostalih. Ja sam pod vodom. Pod vodom sam.

A onda neko hoda gore i mrzi vodu i mrzi zelenilo i ne razume, nikad neće razumeti. Kao što ni ja nisam nikad razumela.

Umalo da zanemi,
umalo da
još čuje
poziv.

Dodji. Samo jednom.
Dodji.

Uspavanka iz Krivodola - Tin Ujević

Ti spavaš, dijete. U snu ćeš da grliš stabla sa zlatnim granama. Velike bašte od stakla i nemirne vode od žive zagolicat će te.
Ti spavaš dijete. U snu će da panu na te debela i gusta bremena omorike, a povrh ljubičastih hridina izlit će se nebesa sa hiljadu odbljesaka.

Nevinost čula razvezat će nepoznate mogućnosti stvari. Nosnice će da usrču u se ognjevitija saznanja nego kod šuma, od vreline akacija i drugog bilja, nego kad klis od zapaljene kadulje zatreperi i zamiriše.
Ljudska bića pretvorit će se u eternu bajku genija i anđela, u kojima će da zadrhti iznevjereni san slikara i vajara, i ljepota cijele one umjetnosti koje nema.

Glas čežnje izlit će, kroz svoja vajkanja, onaj nepoznati ton pijanstva u kojem će, saučesno, da zajecaju i zaplaču i da se oglase Lovreć i Cista, Lokvičići i Tamnice, Krivodol i Poljica, Zagvozd i Proložac*.
Jer tu sam, iz duduka gajde, čuo radosnu vijest da Veliki Pan nije mrtav.
Razriješena stvarnost obogatit će se od svojih živopisnih, naglih mogućnosti.Kroz novu ljestvicu naslada pipat ćeš, kušat ćeš, gutat ćeš pomorandže, smokve, šipke i rogače.

Od korijena stabala pa do vrha krošnje provalit će sokovi i zapjevat će živodajne mezgre: - Ja sam majka hraniteljica i oda zla braniteljica...
Vjesnici proljeća dalekih objavit će svoja zagonetna prisustva.Vrela će da zarominjaju na sve strane, kao na povjetarcu ponornih muzika stotine srdaca, povorke samotnih duša.
Zrak će da se potrese na novim prozračnostima i drhtajima iskričavih voda.

Kroz visove će da prolete slutnje ritmova i nova vrcanja idealne svjetlosti.
Vidjet ćeš kljunove i repove i krila kako lepetom bez računa, uzrujavaju prostore sa značajnim odjecima.Oblik će već sin duha i tvari, da navijesti svoje vrhovno čudo.

Ali najveće čudo, ljepota ljepota, to će biti djevičanska svetkovina zastajalih voda. Od blata, potoka, kanala, rijeka i jezera zasjat će odsjevi čarobnih ogledala,
vidovita isparavanja u svijet halucinacija, preobraženje protega u svijet višeg iskustva.

I pošto si sa sviješću dobre i duboke životinje gledao prve bademe u kruni bijeloga cvijeta, doznat ćeš za pijanstvo bolje od vina i duhana;
sjetit ćeš se prve noći kada si, pod borom i hrastom, uz listak grabova grma što u vatri mirisavo dimi, premda nije čempres, iz blisko odsječene daljine, pod najvećim brojem zvijezda.

Preko brda i polja, kao basnu pravoga Istoka, ugledao i posmatrao Imotski u vidu nage ljepotice protegnute na logu od leopardova krzna i mirisa, posute biserjem po raskošnom tijelu;
i znat ćeš da si tada otkrio vile i vilenjake, ali da vještica, vukodlaka i vampira još nisi upoznao.

II

Ti si već gledao kako iz visina u praznine, pljušti snijeg u bezbrojnim pahuljicama,
i kako izvrcava i kovitla se slijepobijela vijavica.
Vidio si sive krajine i tla vlažna od kiše - i doznao da magla protančava mozak i popravlja loše perspektive brda i dolina.
Ali trebao si da sačekaš začarana i u se povučena jutra da vidiš kako se najmlađe sunce, još sasvim nevini božanski sin prirode, razgaljuje kroz mliječne visove
u smislu obećanja;
najmlađe sunce u žaru i srcu plamenoga suncokreta, da prospe plave, plave
ljubičice i plave, plave rasplinute - čupave ? - kaćune.

Eto iz vreloga bedra i usijane kičme stara Majka s djevičanskim likom htjede da najavi bogatstvo sirotinje i blaženost onih što ničega nemaju (pa im ipak pripada i nebo i zemlja) ;
jer je htjela da opiše značenje i silu sitnih vlati i trava, i da vrati sok izgubljenih
stvari kakve jesu: Ljubav i Dobrota

III

Iz čaški, evo, već pčele ispijaju srž raslina. Putem koračaju krotki magarci, a mnogi snažni parip i mazga strpljivi su za ljudsku korist.
Spavaj, spavaj, dijete. Sreće češ imati samo dok spavaš; a srca i duše samo bezazlenošću.

Jer evo si vidio vile i vilenjake, ali vještica i zloduha nad kolijevkom nisi vidio. I snatrio si Gospe s očima
iz tvojega sela i stasom iz kola na sajmu u Podbablju.
Neće te razmaziti med i svila iz Bagdada i Damaska; nego ćeš sa žuljevitim rukama da se znojiš za hljeb od kukuruza i za svakodnevnu puru.

Vidjet ćeš djevojke koje gaze, sudbonosno nagnute pod naramcima drva, i starice prignječene od punih vjedara vode.
Ozbiljnu rabotu tebi će da najavi škripanje kola i pometnja u mlinicama. Pa utješi se da je most u patnju staza oslobobođenja.
Pjesma života je teža od sna, ali je dublja i krepča. Slabo je fajde od anđelskih mašta i od uroka zlih kneginjica;
tebe će da probudi plast na gumnu, stoka u pojatama, sjetva, kosidba, vršidba, tovari grožđa u budućim berbama, kliktava pjesma polja;
jer treba da se snaga vrši: da se lomi kamen, da se krče grudi zemlje, jer treba da se kopa, da se sije, da se ore, da se žanje, da se sadi;
jer treba da se muči i kinji, da se satire i sadire sebe, da se bude, da se dube, da se gradi. I još tako kukavno....

Jer treba da onaj, koji je dao patnju, dade i istinu našu, istinu motike, mašklina, lopate, rala, poluga, kotača, mlina, bačve s moštom i kotla gdje se rakija peče.
Treba da utremo nove utrenike i da otvorimo svježe brazde; jer je daleko od sna do jave; jer ima milja od Jadrana do Pacifika.

IV

Ti spavaš dijete. U snu ćeš da vidiš stabla sa zlatnim granama, velike bašte od stakla, nemirne rijeke od žive.
Htjet ćeš da grliš neizmjernost, da letiš do San Diega i San Franciska, dok ne polomiš krila ovdje niže od vode, svakako još bliže od Jauka ili Runovića.

Jedan od onih života - Đorđe Balašević

Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam...
Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na ničijoj zemlji izmedu devet salaša, u fantazmagoričnoj oazi koja se u Sahari žita priviđa samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije pošlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima...

I tako, obicno u nekoj vedroj noci, roj Neizgovorenih Reči nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo...

I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastučić, i nežno povuče finu četku te velike krošnje kroz svoje kose...
I Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišcu starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom cešljiću od jantara...

"Zauvek?", pitala je uplašeno...

O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji...

Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo, oprljiće ga Oluja šenlučeći gromovima nad ravnicom, složiće se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reči, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko će ga znati?

Ali naići ce čerga tog leta, i to ne Mečkari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Sviraci Tužnih Očiju, praćeni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetiće u gustoj travi naročitu račvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlična viola?

I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...

I zaplakaćeš, istog časa... I najzad shvatiti kako sam te voleo..

Uploaded with ImageShack.us

Razmisljanja dokonog setaca - Momo Kapor

Vidim, na trotoaru kontejner za djubre. Nad njim nagnuta mlada žena u uflekanoj haljini, koja pamti i bolja vremena. Nešto gleda. Nekome nešto govori.

Vidim, iz kontejnera izlazi tamnoputa devojčica duge kovrdžave kose. Ona liči na Botičelijevog anđela. Izranja iz đubreta kao mala Venera iz školjke i mutne morske pene koju je izbljuvao grad.

Devojčica kaže majci: "Nema…"

Ima li kraće i strašnije reči u našem jeziku od tog večnog "nema"? Ta reč predugo traje.

Majka kaže: "Pogledaj još malo…", i dete ponovo iščezava u djubretu. Stojim zapanjen tim prizorom. Moj prijatelj, i sam siromašan, nikada ne baca ostatke hleba u djubre. On ih stavlja u plastičnu kesu i polaže pokraj kontejnera. Hleb volšebno iščezava, čim ovaj udje u kuću. Glad ima četvore oči.

Gladni stolećima, kupujemo više hleba nego što nam je potrebno. A, onda ga bacamo. Hleb u djubretu nije dobar prizor. On sluti na zlo. I zlo dolazi. Naši stari su nas učili da podignemo komad hleba koji je pao na zemlju, da dunemo u njega, poljubimo ga i prekrstimo se. Jedanput sam video princezu Jelisavetu kako podiže komad hleba koji joj je pao, kako ga ljubi i krsti se. Dobar, zaboravljeni običaj, pun poštovanja prema hlebu. Zaboravljen, kao i stara reč – zadužbina. Stari beogradski trgovci, proglašeni posle rata okorelim kapitalistima, ostavili su iza sebe zadužbine. Šta je s novim?

Danas ima mnogo bogatijih od njih, pa opet, niko ništa ne ostavlja. Stisli se i ćute. Naši, koji su uspeli u belom svetu: naftaši, bankari, industrijalci… niko da pokloni gradu česmu, javnu zgradu, skulpturu, stipendiju, topli obrok za sirotinju… Kome će sve to da ostave? Svojoj deci? Ali, zna se: uvek postoji generacija koja stiče, i ona druga, koja rasipa. Niko neće ništa poneti na onaj svet, kada jedanput bude odlazio.

Izgubljene su sve vere, sem religije sticanja.

I ako su otimali, krali, eksploatisali, cicijašili, stari trgovci, tadašnji kontroverzni biznismeni su, opet, sve to ostavljali otačestvu, da nekako iskupe grešnu dušu. Šta mi da ostavimo? Šta su naše zadužbine? Možda treba početi od nečeg malog, gotovo nevažnog? Svet se ne popravlja velikim gestama, već sitnicama. Možda, za početak, treba ostavljati stari hleb u plastičnu kesu pokraj kontejnera? Dve uvele viršle, dopola popijen jogurt? Dotrajale cipele? Kakvo vreme, takve zadužbine! Mogu sasvim lepo da stanu u plastičnu kesu. Ostavljam je pokraj kontejnera i okrećem se posle par koraka. Nestala je! Ta naša mala zadužbina nekada se zvala sevap.

Šta je sevap? To je kad činiš dobro delo, a ostaješ nepoznat. Nečija zahvalnost hranila bi tvoju sujetu. Stara gospoda, u prevrnutim grombi - kaputima, obilaze pijace i skupljaju lišće kupusa, poneki otkotrljani krompir, zaboravljenu šargarepu, dva lista zelene salate… Prevrću po kontejnerima i izvlače novine i nedopušene cigarete. Zovu ih – djubroselektori! Jedan nosi karirani kačket (znam i čiji je bio). Oni više nemaju obavezu da budu gospoda. Oslobodjeni su…

Nedavno sam u nekim novinama, u dodatku "Nekretnine", video fotografije vila na Dedinju koje se prodaju. Bile su tu i cene: šest miliona evra, četiri i po miliona, tri miliona, dva i po… Zanimljivo, medju tim cenama nije bilo nijedne od milion evra – jedine koju bi mogao da plati dobitnik Nobelove nagrade za književnost, koja toliko iznosi. Neverovatno da najslavniji svetski pisac ne može da kupi ni najmanju vilu u jednom kontroverznom beogradskom kraju. Od časa kad sam to saznao, prestao sam da se nadam Nobelovoj nagradi. Ne vredi; ostaću zauvek u jednoj staroj kući, gradjenoj 1926. godine, sa lipom, česmom i tri komšije u zajedničkom dvorištu, koje mi s vremena na vreme donose tek ispečene uštipke ili parče gibanice.

Zanimljivo, novi bogataši, potekli s juga, navikli na stari kraj, oko svojih vila na Dedinju podižu visoke zidove sa prorezima, nalik na puškarnice, a jedan od njih je na ulazu u svoje imanje podigao pravu Trijumfalnu kapiju. On ima i grb, koji je odnekud maznuo: na njemu su dva lava (omiljene životinje u njegovom selu), ali ti lavovi nose bele čarape na crne mokasine.

Nema većeg straha od onog kad čovek oseti da će biti zaboravljen. Taj strah od zaborava nagonio je najmoćnije ljude sveta da angažuju velike umetnike i da im budu mecene, pa su tako Mediči i Sforce, kao i mnoge pape, unajmljivali Mikelandjela, Leonarda i Rafaela da bi, upisani u istoriju njihovih dela, preplovili more vremena i zaborava.

Mladi ljudi, u naponu snage i groznice sticanja, ne stižu da misle o tome. Gutajući energiju, vreme i prostor, oni veruju da su večni i ne sanjajući da će im sve to potrošiti i upropastiti, već kao što to biva, naredna generacija. Zbog toga su najmudriji od prebogatih još za života ostavljali zadužbine otačestvu koje ih i danas svakog dana pominje. Ilija Milosavljević, zvani Kolarac, tako, ostavi Beogradu velelepno zdanje, a njegovo ime se svake večeri još uvek pominje. On je bio iz sela Kolara, sin abadžije i ratnika aba-Milosava, sa kojim je jednoga jutra 1813, bežeći od Turaka, preveslao Dunav dok je za starim čunom plivao njihov jedini imetak – belo ždrebe na povocu. Vidim to jutro u bledoj izmaglici reke. Otac i sin vežu svoj čamac za daščani dok pančevačkog pristaništa. Tamo dalje je stočna pijaca na kojoj će Ilija Kolarac postati najčuveniji trgovac nadmudrivši Grke, Cincare, Jevreje, Jermene i Turke – postavši Ilija Srbijanac ili Servijaner, čiji će tovari brašna i krda svinja zaploviti Dunavom ka gornjim mestima, a slava zasmetati knezu Milošu, dok će zlato poteći rekom da bi se jednoga dana, mnogo godina posle njegove smrti, podigao Kolarčev narodni univerzitet, u čijoj ćemo dvorani slušati Johana Sebastijana Baha – hladne odseve metematike i kristala.

Treba se setiti i preteče dobrotvora, grofa Save Vladislavića, zvanog Raguzinski. Bio je ministar Petra Velikog i Katarine, i bogato je darovao manastir Žitomislići, koji su, inače, kao ktitori, u četrnaestom veku podigli Hrabreni Miloradovići, preci znamenitog ruskog Kutuzovljevog generala Miloradovića… Grof Sava Vladislavić je, inače, poklonio Petru Velikom Puškinovog pretka, Abisinca Hanibala, koga je car oslobodio ropstva i načinio od njega svog generala i plemića.

Hercegovac Luka Ćelović, koji je u prestonicu došao sa dva dinara u džepu i kome je Jovan Dučić davao novac za železničku kartu da se okane Beograda i vrati u Trebinje, neženja i skroman čovek koji je čitavog života spavao na gvozdenom vojničkom krevetu, ostavio je Beogradskom univerzitetu, sem velelepnog hotela "Bristol", gotovo čitavu Karadjordjevu ulicu i park kod Železničke stanice.

Mogli bismo ovako nabrajati do mile volje, sve do Igumanova, koji je svoju predivnu palatu poklonio Pravoslavnoj crkvi, i Nikole Spasića sa zadužbinom u Knez Mihailovoj, da bismo se na kraju setili mnogih bogataša kojima ne pada na pamet da daju ni mrvicu svoga bogatstva narodu iz koga su potekli. Alavi, kao što ih je Bog dao, gutaju sve čega se domognu, bežeći od genetske gladi koja ih razjeda iznutra.

Uz to, novopečeni bogataši su izuzetne cicije, stipse ili džimrije, što bi rekao narod – naročito oni što žive na Zapadu. Evro im je veliki kao kuća. Tako se nekako udesi da ja, siromah, plaćam piće milionerima, jer oni nikada ne nose keš, a nemoguće je kreditnom karticom platiti dva oštra pića u pabu. Zato su i bogati, jer nikada ništa ne plaćaju. Ne plaća onaj ko ima, nego onaj ko se navikao da plaća.

Gle, trese se imperija za koju smo verovali da će trajati večno. Pucaju banke kao prezrele tikve, a kriza se širi sve do Evrope. Kažu da mi to nećemo osetiti, jer ionako nemamo para koje bi mogle da propadnu. Kao tipičan Srbin, ja, na primer, u banci imam nekoliko stotina evra, što se kaže – ni za sahranu. Nije mi žao i ako propadnu.

Ako ikada umrem, što rekao drug Tito, moraće da me sahrane o državnom trošku, u Aleji zaslužnih gradjana, gde ću ostatak večnosti preležati, siguran sam, uz nekog sa kim nisam govorio pola života.
Bar ćemo se siti naćutati.

Na kraju, setih se divne misli koju je voleo da ponavlja moj pokojni prijatelj, Hilandarac, otac Mitrofan: "Naše je samo ono što poklonimo drugima."

A iz djubreta ponovo izlazi tamnoputa devojčica blistavih očiju i kaže majci: "Nema!" I pored svega, lepa i nasmešena, ona izlazi poput zaštitnog znaka za nadu. U tom trenutku, nekome, ko zna zbog čega, zastaje zalogaj u grlu.

Galeb Džonatan Livingston - Ricard Bah

Svi smo mi prevalili dug put dok nismo stigli ovamo. Prelazili smo iz jednog svijeta u drugi, koji se nije mnogo razlikovao od prijašnjeg, zaboravljajuci odmah odakle smo stigli, ne razmišljajuci kamo hrlimo, ne misleci na sutra.

Znaš li koliko smo života proživjeli dok nismo shvatili da nam se život ne sastoji samo od hrane, borbe i premoci u jatu?

Hiljadu života, Džonatane, deset hiljada! Pa još stotinu života dok nismo naslutili da postoji nešto što se zove savršenstvo, a onda jos stotinu života dok nismo naucili da je svrha življenja u tome da otkrijemo to savršenstvo i da ga pokažemo drugima. Sada, naravno, vrijedi jednako pravilo za sve nas: biramo svoj iduci svijet prema onom što smo naucili u ovom. Ne nauciš li ništa, iduci ti je život jednak sadašnjem, ista ogranicenja i iste poteškoce koje treba nadvladati.

On raširi krila i krene prema vjetru.

Čudno je to. Galebovi koji prezru savršenstvo radi putovanja, putuju polako i nikad ne stignu na odredište. Oni koji se odreknu putovanja radi savršenstva, mogu stici svuda, u tren oka. Zapamti, Džonatane! Nebo nije
ni mjesto ni vrijeme, jer su mjesto i vrijeme beznacajni.”