Poznati ljudi i naš odraz u mislima poznatih Umetnost

Homo poeticus - Danilo Kis

Bojim se da ću vas unekoliko, štaviše, da ću vas uveliko razočarati: moja je misao satkana od skepse, ona je skepsa sâma, i njeno bi se osnovno načelo moglo izraziti ovako: nikoga ni u šta ne možeš uveriti, svaki je čovek svet za sebe, usamljena planeta, zvezda ili zvezdani prah (to ponajpre), meteorska čestica koja se po nekim slepim zakonima privlačnosti-odbojnosti susreće sa drugim česticama, sudara, sudara suludo, besmisleno, a govor, govorenje, tu je samo izvor novih nesporazuma.

„Težnja za istinom“ to je samo protivtežnja banalnosti, a banalnost je nemoralna. Jednako nemoralna ako je potekla iz neznanja kao i onda, pogotovu onda, ako je potekla iz kukavičluka. Na književnom polju banalnost iz neznanja radja (ili, tačnije: umnožava) uniformnost, uništava zdravu ljudsku snagu, umnožava djubrište opštih mesta, povećava potrošnju hartije, ona je, jednom rečju, ekološki problem.

Banalnost je neuništiva kao plastična boca!

Druga vrsta banalnosti, koju radja kukavičluk, to je takodje banalnost opštih mesta, no iz nje proviruje još i laž: kukavica čeka da mu se dâ mig šta će i kada će napasti, a dotle ga ohrabruju da istraje u svojoj laži, da svoju istinu, svoje saznanje odloži.

Nezaštićena duša - Ernesto Sabato

Strašno je vidjeti čovjeka koji vjeruje da je potpuno i nesumljivo sam, jer u njemu ima nešto tragično, čak i sveto, a u isti mah jezivo i sramotno. Uvijek – kazao je – nosimo nekakvu masku, koja nikada nije ista nego se mjenja ovisno o ulozi koju trebamo odigrati u životu: masku profesora, ljubavnika, intelektualca, prevarenog muža, junaka, nježnog brata.

Ali koju masku stavljamo ili kakava nam maska ostaje kada smo sami, kada mislimo da nas nitko, baš nitko na svijetu, ne promatra, ne motri na nas, ne sluša nas, ne zahtjeva ništa od nas, ne zastrašuje nas, ne nasrće na nas? Možda taj trenutak ima u sebi nešto sveto zato što se čovjek tada suočava s Bogom ili, u najmanju ruku, sa svojom neumoljivom savješću.

Možda nitko neće oprostiti onome tko ga bude zatekao u toj krajnjoj i suštinskoj golotinji, užasnijoj i stvarnijoj od svih golotinja, jer ona otkriva nezaštićenu dušu.

Prvi poljubac - Halil Dzubran

To je prvi gutljaj iz pehara koji bogovi napuniše iz svetog vrela ljubavi. To je granica izmedju sumjne što srce obrvava i rastužuje i pouzdanja koje ga ispunjava i usrećuje. To je početak poeme duhovnog života i prvo poglavlje romana o pravome čovjeku.

To je čvrsta spona koja veže neobičnost prošlosti s bljeskom budućnosti. On dovodi pritajena osjećanja do pjevanja. To je riječ koju usne izgovaraju objavljujući da srce dospijeva na prijestolje, da je ljubav kraljica i da je odanost kruna.

To je nježan dodir, kao kada lahor vrhovima prstiju prelazi preko usana ruže odnoseći sobom dugo slatko uzdisanje i tiho umilno šaputanje. To je početak čudesnog treperenja koje ljubavnike uznosi iz materijalnog svijeta u svijet nadahnuća i snova.

To je primicanje cvijeta sase šipkovom cvijetu i miješanje njihovog daha da bi se treća duša rodila.

Ako prvi pogled liči na sjeme koje boginja ljubavi u polje ljudskog srca baca, onda je prvi poljubac nalik prvome cvijetu na vrhu prve grane na stablu života.

Filozofija Charlesa Schultza

Ovo što sledi je filozofija Charlesa Schultza, tvorca "Peanutsa" i Charlie Browna. Ne morate zaista odgovarati na pitanja. Samo pročitajte tekst do kraja i shvatićete poruku.

1. Nabrojite petoricu najbogatijih ljudi na svetu.
2. Nabrojite zadnjih pet pobednika u golfu.
3. Nabrojite imena zadnjih pet Miss Worlda.
4. Nabrojite desetero ljudi koji su dobili Nobelovu ili Pulicerovu nagradu.
5. Nabrojite dobitnike Oscara za najboljeg glumca i glumicu u zadnjih pet godina.

I, kakav je rezultat?

Stvar je u tome da malo nas pamti jučerasnje senzacije. Ovo nisu gubitnici, radi se o najboljima na svom području. No, pljesak utihne. Nagrade izgube sjaj. Postignuća padaju u zaborav. Pohvale i povelje pokapaju se skupa s njihovim dobitnicima.

Evo još pitanja, da vidimo kako ćete sada proci.

1. Nabrojite par učitelja koji su vam pomogli u školi.
2. Nabrojite tri prijatelja koji su vam pomogli kad vam je bilo teško.
3. Nabrojite petoro ljudi od kojih ste nešto važno naučili.
4. Razmislite o par ljudi koji su učinili da se osećate važnim.
5. Razmislite o petoro ljudi s kojima se rado družite.

Lakše?

Pouka: Ljudi koji vaš život čine drugaičjim nisu oni s najviše diploma, najviše novaca ili najviše nagrada - to su ljudi kojima je stalo.

Ne brinite o mogućem smaku sveta danas. U Australiji je već ionako sutra!

Vrste ponosa - Ivo Andrić

Istinski ponos dovoljan je sam sebi. Samo, istinski ponos je redak. Mnogo cesce susrecemo oholost, sujetu, uobrazenje; nekad su pod njegovim vidom i imenom, a nekad goli, bez maske ponosa.

Oni nikad nisu dovoljni sami sebi. Da bi se potpuno ispoljili i iziveli, njima treba tudje divljenje i priznanje, cesto i tudje ponizenje; oni su za onoliko veci za koliko drugog umanjuju, a te velicine nikad im nije dosta, stoga su stalno nemirni, u pokretu, trazeci na sta bi mogli da se popnu i izdignu, dok je ponos uvek miran, zadovoljan onim sto je i tu gde je, i samo ne da nikom na sebe.

Ponosni ljudi, prirodno, cesto stradaju zbog svog ponosa, ali im njihov ponos pomaze da podnesu svako stradanje. Naprotiv, sujetni ljudi se i ponozavaju da bi zadovoljili svoju sujetu i, naravno, ne uspevaju u tome, jer sujeta se kao cudljiva zena iz rdjavog drustva, odjednom okrece i prebacuje im sto su zbog nje ucinili.

A oholost je slepa, bezdana; nju niko nikad nije nahranio, i ona zna samo da kaze: Jos, jos! Sto joj vise dajes i zrtvujes, ona samo odlucnije i glasnije trazi jos vise.

Ponos drzi, hrabri i pomaze coveka na njegovom putu, sujeta mu truje zivot, ometa rad i kvari odnos sa ljudima, a oholost na koncu pojede celog coveka, zajedno sa njegovim darovima i uspesima i, nezasicena i nezasitna, trazi odmah novu zrtvu.

Jutra sa Leutara – Jovan Dučić

U neprestanom maštanju i strahovanjima od svega oko nas, mi doživimo više nego što doživimo u stvarnosti, i to kroz ceo dugi čovečji život. Najveći deo naših nesreća bile su zato čisto imaginarne ili bezmalo preterivane, a čitave katastrofe kojih ste se bojali da ih ne doživite, nikada niste ni doživeli. Zbog tog imaginarnog sveta, naš život izgleda načinjen od hiljadu života, a naša sudbina od hiljadu sudbina. Samo udubljivanjem u svoju ličnost, čovek uspe da bolje pozna i prirodu drugih ljudi, i odmeri svoje odnose prema stvarima i najzad, da bar donekle potisne iz sebe naš urodjeni mračni strah od života. Što čovek duže vremena živi u društvu, on sve više živi u strahu; i osamiti se, to znači u mnogom pogledu, lečiti se od straha. Usamljen čovek je jedini čovek oslobodjen. I samoća je jedino mesto gde se ne strahuje. Usamljen čovek se najmanje boji gubitaka, pošto usamljeniku najmanje treba. Pećinski čovek se jedino bojao jače životinje nego što je on, dok današnji društveni čovek živi u strahu od hiljadu prividjenja. Uglavnom, izvor sve njegove bede na zemlji, jeste strah više od prividjenja nego strah od stvarnih mogućnosti.

Sjaj i beda kurtizana - Onore de Balzak

Kćeri moja, ima jedna ljubav koja se nikako ne poverava ljudima, a kad se poveri anđelima, oni tu ispovest prihvataju sa osmesima sreće.
Ljubav bez nade, kad ona nadahnjuje život, kad u nju unosi zakon odanosti, kad oplemenjuje sve postupke mišlju da će se postići idealno savršenstvo.

Jest, andjeli odobravaju takvu ljubav, pošto ona vodi ka poznavanju Boga. Valja da se neko neprestano usavršava da bi bio dostojan onoga koga voli, da za nj krišom podnosi bezbroj žrtava, da ga obožava iz daljine, da mu daje svoju krv, kap po kap, da mu zrtvuje svoje samoljublje, da ne zna više ni za oholost ni za srdžbu sa njim, da mu neda da zna za svirepu ljubomoru koju on potpiruje u srcu, da mu daje sve što zaželi, pa ma i na svoju štetu, da voli ono što on voli, da je licem uvek okrenut njemu, kako bi ga pratio pogledom a da on to ne zna: takvu ljubav bi vam oprostila religija, pošto se njome ne bi narušavali ni ljudski ni Božanski zakoni.

Goran Samardžić – Leteći Beogradjanin

Teško je biti knjiga

Kad bi neko provalio u moj stan, siguran sam da ne bi pogodio da sam pisac. Čisto sumnjam da bi išta pogodio. Ništa nema veze s titulom kojom sam odskora okićen. Nema knjiga, papira, istupljenih olovaka. Nema radnog stola i pretencioznog ekrana kompjutera u kojem se, dok ne sija, ogleda piščeva soba; nema dopisivanja sa drugim piscima i mirisa pisca. Ima jedan staromodan laptop pod krevetom s dva-tri fajla koje retko punim. Čudi me kako sam uspeo da napišem nekoliko knjiga i postanem piscem.

Sve u svemu, više sam se trudio da ne budem nego da budem pisac. Ne postoji zanimanje koje je u bližoj vezi sa razočarenjem i nesrećom od zanimanja pisca, pogotovo sporednog. Malu i retku publiku pisca čine obično sami pisci ili oni koji to pokušavaju biti. Jednom sam gledao kako pisac, pretendent za Nobelovu nagradu, u gužvi organizovanoj u njegovu čast, stoji sam. Slava ga je gurnula pod stakleno zvono kroz koje je mogao biti gledan, ali ne i diran, slušan, uvažavan. Kakav poraz za čoveka koji je čitav život pisao da bi bio usamljen u ćošku, na mestu gde smo svi radi njega!

Imao sam zbirku pesama u gepeku i zarekao se da ću se baviti svim i svačim pa i pisanjem, ali nikako samo tim. Jednom sam tu zbirku, o kojoj se pisalo po novinama, zakačio za brisač svojih kola i sutradan našao pokislu, neukradenu. U mom naselju sve se kralo osim knjiga. Nisam želeo da budem čovek od jedne verzije, od jedne šanse u životu. Slava koja ide uz pisanje na neki način te usamljuje i čini neprijatnim, i za oko, i za uho.

Tu noć sam pio, smejao se i glupirao u čast tog pisca, ali mu nijednim gestom nisam pokazao da to činim zbog njega. Ferenc Juhas se vratio kući tužniji nego je bio. Ispostaviće se – i bolesniji.

Bilo je i obratnih primera koji su me još više ohladili od zanimanja pisca. Priznajem da sam više učestvovao u književnom životu nego u književnosti. Ispitivao tle na kome buja književnost! Tražio mesto za sopstveno drvce...

Nedaća koje vrebaju pisca ima napretek. Istorija je puna pisaca koji nisu shvaćeni i koji razočarani završe na groblju. Takvi pisci ustupaju slavu onima koji ih otkriju i od nje, po nama živima, nemaju ništa. A slava što prati i žive i mrtve nema veze sa divljenjem koje ispoljava masa na stadionu, ili masa na koncertu. Ona je klupska, mala, mušičava, neverna, i zavisi od troje-četvoro ljudi koje poveže isti ukus i isti sto. U mom slučaju je i malo gore. Pišem u Sarajevu, a čitaju me u Zagrebu i malo u Beogradu i Ljubljani. Ja do svog čitaoca moram da putujem više sati.

Ukratko, pisanjem se oslobadjam svog otpada. Nikad nisam napisao priču ili pesmu o nekom drugom osim o sebi ili nekom u vezi sa mnom. Otpad postaje bukvalan kada se zbroje sve korpe koje sam napunio svojim rukopisom.

Moja biografija nije velika ni po bilo čemu odredjujuća, ali je moja, i u sprezi sa drugim malim biografijama vredna je za pominjanje i ismejavanje. Moji junaci (i ženski i muški) sitni su i bedni. Kad ih dobro složim, znaju zapevati u horu, i to divno. U mnogo štošta sam se upustio da bih im bio dirigent. Kad nema dogadjaja u životu, ja ga izazovem, unapred se nasladjujući pisanjem o njemu. Pišem sporo, mrzovoljno, ljut na sebe što mi nije uspelo da postanem pisac. Ponekad toliko buljim u slova da mi se od njih učine note. Tešim se piscima koji su danima pisali jednu rečenicu. Karakteristike mog pisanja su bezinteresno dopadanje, svrhovitost bez svrhe, univerzalnost bez pojma, uredjenost bez zakona. Pišem bez plana, bez unapred odredjenog cilja, u nadi da ću napisati nešto novo ili bar za trunku novije, a onda mnogo puta preradjujem tekst. Sretan sam kad moje rečenice i pasusi zanesu čitaoca i prekrate mu vrijeme.

Pobornik sam onog romantičnog shvatanja koje kaže da se pisac radja, a ne postaje. Mislim da se na detetu od četiri godine može videti da li će biti pisac. Ja sam užasno voleo da mi se čita. Sećam se kako sa knjigom stojim ispred majke i molim je da mi čita. (...) Kad mi se nije čitalo, knjige sam mirisao i nosao po kući. Odrasli su me izbegavali jer sam tražio da mi čitaju. Svet bez knjiga bio mi je dosadan i ubitačan. Prazan od svega, osim od ljudi i nameštaja. Gubio sam dostojanstvo pred čarolijom iščekivanja da mi se čita. Knjige sam skupljao do svoje osamnaeste godine, a onda ih prodao i nabavio motor. Čitavu planinu od knjiga razdelio sam na kutije i jednu po jednu odneo u antikvarnicu. Ostavio sam sebi pet-šest omiljenih kojima su se od listanja i iščitavanja istanjile stranice, a ćoškovi korica uvrnuli i istupili. Mali, jedva osetni lahor okretanja listova knjiga u sobi menjao sam za vetar u lice i jurnjavu na motoru. (...)

U sobu sam godinama dolazio samo da prespavam i da se presvučem. Tušem odvrnutim na najjače spirao sam smog i čadj dvomilionskog grada. Lečio sam se od mirovanja u kojem se pišu i čitaju knjige. Vremenom sam, ipak, stideći se i femkajući se, krijući se i povremeno osamljujući, na milione napisanih knjiga dodao i nekoliko svojih. Strašno je kad se umešaš u tu gužvu bez nade. U gužvi se, da bi sve stale, knjige nabacuju jedna na drugu i medjusobno gnječe. Teško je biti knjiga.

Pismo prijatelju - Branko Miljković

Dragi prijatelju,

ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog Poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega, moraš da znaš da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu.

Ta Žena nije bila tek moja Ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba moga Duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj Besmislici i noći. Moja je Usamljenost sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sada moje Pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna.

Pored Nje najopasnije Misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onog sta sam rekao! Zivim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da disem. Svaka me Rec moze Ubiti. Ja sam najveći deo svojih Pesama napisao pre nego što sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao Pesnik tj. onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja Poezija gubi svaku vrednost i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta Zena ostala kraj mene. Ovako, ja sam onaj koji se igrao Vatrom i Izgoreo. Poraz ne može biti Pobeda, ma koliko veliki bio. Izgubivši Nju ja sam izgubio i svoju Snagu i svoj Dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se nista drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih:

"Jedan nesrećan covek ne može biti pesnik."

Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim dalje mada sam više Mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna Patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.

P.S. Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd. ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o Njoj, počeću da mislim o Smrti. 

Patuljci žive u kuglama - J. Klepac

Ima ljudi na kojima srebro nikada ne tamni. Ima ljudi na kojima zlato toplije sjaji. Ima ljudi koji znaju odgovore na sva vaša pitanja, kako god teška ona bila. Njih možete pitati zašto je nebo plavo i zašto drveće uvis raste želeći... dosegnuti sunce, kamo putuju rijeke, tko je nas obojio i odakle cvijeću ime… njih mozete pitati gdje to sunce spava i gdje se kriju drevni gradovi, zašto ne možete razdvojiti mlijeko i čaj da opet budu kao prije nego što ste ih pomiješali, ne želeći piti ni jedno ni drugo već nešto treće… njih možete pitati zašto rastemo, zašto učimo, zašto se ponekad osjećamo tako svadljivima ili tužnima…

Zašto sanjamo?

Tko je stvorio oblake i zvijezde, slova i brojeve, planine i mora?

Zašto ljudi stvaraju pa ruše?

Pa opet grade ispočetka?

Ne vjerujete?

A osjećate li se vi katkada, dok ste u blizini nekih ljudi ugodno, pametno, duhovito, plemenito, puni vrlina? Izazivaju li, mozda, neki drugi ljudi u vama čudne osjećaje nelagode, htjeli biste se udaljiti, pobjeći od njih, ili se samo svađati s njima jer vas ljute, a vi i ne znate zašto?

Da, to je istina.

Ima ljudi koji izazivaju i potiču ono najbolje u nama i drugim ljudima,
samo… ti se ljudi ne mogu otkriti na prvi pogled. Oni ne vole nositi zlato ni srebro (a po njihovu bismo ih sjaju možda prepoznali), jednostavno, ni po čemu se ne ističu od ostalih ljudi.. a ipak, čine nam život ljepšim, svjetlijim, ispunjenijim, svrhovitijim, plemenitijim. Katkad ih možemo prepoznati po smijehu onih oko njih, ljudi ili djece, po vedrim licima kojima su okruženi, po sretnim pričama ili pjesmama, ili po glazbi kojoj uče djecu. U njihovoj blizini
nema mržnje, ljutnje ili ružnih riječi. Okruženi su dobrotom, a takvih ljudi ima u svakom gradu. Oni nas uče kako živjeti, kako se radovati, kako voljeti.

Zovu ih Zlatni ljudi. Svatko sretne nekog zlatnog čovjeka, a toga čak i ne mora biti svjestan. No, trag toga susreta ostaje. Prepoznat ćete ga u očima koje sjaje i u osmijehu koji ostaje na licu, u lijepu, smirenu i ispunjenu osjećaju sreće u grudima.

Potrazite Zlatne ljude… tu su… oko nas…

Tuga svake žene - Erica Jong

Najdraža moja, ovaj kratki život koji nam je darivan može se provesti u agoniji ili blaženstvu. U zavisnosti od toga kako ko gleda na stvari, život može biti tragičan, zabavan ili divan.

Vreme može da se pokaže i da je kraće ako ga razbijemo na sate. Od dvadeset i četiri sata u jednom danu, najmanje jedna trećina provede se u spavanju. Drugih tri do šest sati posvećeni su jelu. Dva sata odlaze na doterivanje, kupanje i oblačenje. Zatim nam se čini da gubimo jedan sat otprilike (a možda i više) na stizanje s jednog mesta na drugo; tu je zatim i vreme koje provodimo na telefonu (dva sata), donošenju odluka, davanju uputstava onima koji nam pomažu (jedan sat); a negde usput izgubimo ili protraćimo neočekivano još jedan sat. Ovo nam ostavlja tri sata za rad, pisanje, vodjenje ljubavi, vežbanje, smejanje, za bavljenje porodicom, za same sebe, za razmatranje nove misli (da li smo nahranili kuce ili zalili cveće?), za bavljenje dnevnim dogadjajima.

E sad, hoćemo li da provedemo ta dragocena tri sata dnevno u brizi ili strahu od najgoreg? Hajde da se pozabavimo sa ta tri sata i da napravimo jedan mali plan s njima. Tri sata puta 365 dana u godini iznosi 1095 časova. Sad, koliko nam je godina preostalo još da proživimo? Možda četrdeset! I tako, pomnožimo to sa četrdeset i dobićemo 43.800, pa to onda podelimo sa dvadeset i četiri časa u jednom danu, pa ćemo dobiti 1.825, što zatim podelimo sa 365 dana u godini i dobijemo pet.

To znači pet godina. Pet budnih; pet svesnih; pet kratkih godina od četrdeset u kojima smo zajedno. Oh, draga moja, ja želim da provedem s tobom čitavu večnost, a ne samo pet godina!

Madjarski Hiperion - Bela Hamvaš

Pitaš me kako uskladjujem divljinu svoga razmišljanja s pitominom načina moga života? Pitaš me zapravo zašto strasno zaljubljeni muškarac ne polomi svoju dragu. Što je strasniji, sve je nežniji, što je snažniji, sve je blaži. Smem da budem krotak, jer je moja vatra tako neizmerna da mi ništa drugo nije dostojno do samo krotkost.

Čini mi se, kada bih ja došao na vlast, vladavina bi se moja hiljadu godina pominjala uz cvokotanje zuba. Nema tog istočnjačkog despota, rimskog cara, kneza Inka koji bi neljudskije postupao sa svojim narodom. A ono što bi najužasnije bilo u ovoj vladavini jeste što u meni nema nikakve svireposti. Ne bih uživao u patnjama drugih. Samo ne bih hajao za njih. Kao što ne hajem ni za sebe. Moja mera nije ljudska. Da li sam lud? Ako oduzmeš reči ono što je u njoj bolest, onda kažem - da.

Najvećem broju ljudi život je isuviše jak. I zbog toga ne mogu da ga podnesu bez narkotika. Iskapiti ga čistog veoma je teško. Od njega se postaje melanholik, ili se podivlja i posrće. Samo ga najsnažniji podnose bez bilo kakvog krivotvorenja, sa svim njegovim mirisima, samo najsnažniji umeju da trezveno čisto žive opojnost koja izvire iz života.

Čini šta hoćeš. Ali uvek ćeš znati od čega si se plašio. Plašiti se znači umreti. Znači propustiti. Znači nikada. Nikada više. Shvati, nikada, nikada više. Nalog tvoga života nije da se mora. Jer se ne mora ništa. Nema prinude. Ali shvati da ovo ovde nikada više nećeš moći da učiniš. Što ne učiniš ovde, danas, sada, to nećeš nikada moći da učiniš. Što se plašiš da učiniš sada, to si izgubio zauvek.

Nikada ovako lepo, ovako veliko, kao sada, danas, ovde, neće više ništa biti.

A ubijeni tren, iscurela krv bogova i pretvorena u otrov, i nikada neće biti drugo do otrov, nikada propušteno neće biti drugo do propušteno, strah drugo do strah.

Čovek je slobodan, uvek je slobodan da učini sve i uvek je slobodan da se plaši. Ali nikada smrt neće biti drugo do samo smrt, otrov, strah i propušteno.

Čovekova je sudbina da bude star i pohaban. To je vreme kada se oko njega počinju okupljati prijatelji, počinju da ga hvale. Već ga se ne plaše, nema opasnosti. Zašto nisi postao onaj koji noću jesi? Onaj koji samo noću sme da misli? Smeš i znaš, misliš svoju pravu sudbinu, umeš da letiš. Odvažnost snova. Dublji i eteričniji svet. Tako prihvatiti dodir kao da spavaš na belom kamenu, ispod čempresa u snu. Naokolo rascvali oleanderi, mirisni borovi, bršljan u snu. Novu sudbu sebi sanja.

Radost je najnemilosrdniji bič koji nas tera. I nema milosti.