Poznati ljudi i naš odraz u mislima poznatih Umetnost

Pisma-Johan Volfgang Gete

Sаrloti Fon Stajn
Butelstet, 20 marta 1782

Uvece

Citao sam, pravio izvode i pisao. Prvog dana otkako sam se odvojio od tebe nekako mi nista ne ide od ruke. Svaka nit moga bica vuce me k tebi. Danas mi se ucinila gotovo nepodnosljiva pomisao da cu te videti kroz osam dana. Kakve mi cudne, rekao bih cak glupe misli padaju pri tom na um, ne smem ni da ti kazem. Sto se tice Egmonta, ne gubim nadu, ali ici ce sporije nego sto sam mislio. Divna je to stvar. Kad bih imao jos vremena, pisao bih ga drugcije, a mozda ga uopste ne bih pisao. Ali sad kad je vec tu, neka ostane. Pokusacu samo da otstranim ono sto je suvise otvoreno, sto nosi tragove gjackog manira, jer nije u skladu sa dostojanstvom predmeta. Ovo pismo ces dobiti preko jednog momka koji rano ujutru polazi. Oh, najdraza! Celog zivota sam idealisao o tome kako bih zeleo da budem voljen i uvek uzalud trazio ispunjenje te zelje u snu zanosa. A sad kad mi je svet svakog dana sve jasniji, nalazim to najzad u tebi Na takav nacin da to vise nikad izgubiti ne mogu. Hiljadu puta zbogom.

Vajmar, 28 avgusta 1782

Ujutru

Dobro jutro, voljena moja. Nerado izlazim iz jedne godine svoga zivota koja mi je donela tako mnogo srece i koja ce mi potvrdjivanjem tvoje ljubavi postati nezaboravna. Za neposrednu buducnost nemam mnogo zelja, samo jednu zarku: da mi ti ostanes i da mi ostanes ista. Zasto si mi bas sad odsutna, pa ne mogu blagoslov da primim sa tvojih usana!
Moj momak zuri. Hiljadu puta zbogom.

Vajmar, 17 septembra, 1782

Sasvim tiho uputio sam se kuci da citam, ceprkam i na tebe da mislim. Kao da sam rodjen za neko privatno zanimanje, ne shvatam kako me to sudbina upetlja u neku drzavnu upravu i knezevsku porodicu.
Za tebe zivim, Lota moja, tebi su posveceni svi moji sati, ti mi ostajes – ja to osecam…

Vajmar, 9 aprila 1783

Nekako mi je sumnjivo zapoceo dan, ucini mi ga lepim svojim toplim zeljama. Koliko se radujem danasnjem veceru, kad cu opet da nadjem tebe i tvoju ljubav. Zbogom slatka radosti mog zivota, ti si jedina ceznja mog bica.

Vajmar, nedelja, 9 jula 1786

Sad sam gotovo prezreo kao knezevski plod i cekam spasenje, poslove sam posvrsavao i ako necu da pocnem opet od pocetka, moram ici, a evo stize tvoje pismo i pojacava ceznju d ate opet vidim… Sad mi je najveci izvor zadovoljstva botanika… Sve mi se namece, ne razmisljam vise o tome, sve mi dolazi i ogromno carstvo mi se u dusi uproscava, tako da i najtezi problem mogu odmah prosto ocitati. Samo kad bih mogao nekome da saopstim ono sto vidim i osecam, ali to je nemogucno. A nije to neki san, neko mastanje, to je sagledanje sustinske forme, kojom se priroda takoreci stalno igra i igrajuci se stvara raznovrsni zivot. Kad bih imao vremena u ovom kratkom zivotu, otisnuo bih se u sve oblasti prirode – u njeno celo carstvo. Sad zbogom, najdraza, jedina, kojoj bi sva moja dusa da se otvori i preda. Radujem se tvojoj ljubavi i racunam na nju za sva buduca vremena…

Johan Volfgang Gete

Opijajte se - Šarl Bodler

Treba uvek biti pijan. Sve je tu: i početak i kraj mudrosti. Da ne biste osećali strašno breme Vremena koje vam slama pleća i povija vas prema zemlji, treba da se opijate bez predaha.

A čime? Vinom, poezijom ili vrlinom, kako vam je volja. Ali opijajte se.

Pa ako se katkad, na stepeništu kakve palate, na zelenoj travi u nekom jarku, u sumornoj samoći svoje sobe probudite, kad je pijanstvo već popustilo ili nestalo, zapitajte vetar, talas, zvezdu, pticu, časovnik, sve što juri, sve što huči, sve što peva, sve što govori, zapitajte koji je čas; i vetar, talas, zvezda, ptica, časovnik, odgovoriće vam: “Čas je da se opijate! Da ne biste bili mučeničko roblje Vremena, opijajte se bez prestanka! Vinom, poezijom ili vrlinom, kako vam je volja."

Prokleta avlija - Ivo Andrić

Ja! - Teška reč, koja u očima onih pred kojima je kazana odredjuje naše mesto, kobno i nepromenljivo, često daleko ispred ili iza onog što mi o sebi znamo, izvan naše volje i iznad naših snaga. Strašna reč koja nas, jednom izgovorena, zauvek vezuje i poistovećuje sa svim onim što smo zamislili i rekli i sa čim nikad nismo ni pomišljali da se poistovetimo, a u stvari smo, u sebi, već odavno jedno.

"- Ne mogu ja - kaže - dobri čovječe, ozdraviti, jer ja nisam bolestan, nego sam ovakav, a od sebe se ne može ozdraviti. "

Hiljade zlatnih sunca - Haled Hoseini

"Pogledaj me, Marijam" - Marijam ju je nevoljno poslušala. Nana je rekla: "Upamti to sada, i upamti dobro. Kao što igla kompasa pokazuje na sever, muškarcev prst, kad optužuje, uvek nadje neku ženu. Uvek. Dobro to upamti, Marijam."

"Da uči? Šta da uči, mula-sahibe?" upitala je Nana oštro. "Šta to ima da se uči?" Ošinula je Marijam pogledom. Marijam se zagledala u šake. "Kakva svrha od školovanja devojke kao što si ti? To ti je kao da se čisti pljuvaonica. A u tim školama ionako ništa korisno neceš naučiti. Postoji samo jedno, jedno jedino što treba nekome kao što smo ti i ja, a to se ne uči u školi. Pogledaj me!"

"Ne bi trebalo tako da govoriš pred njom, dete moje", rekao je Mula Fejzulah. "Pogledaj me!" Marijam ju je poslušala.

"Samo jedno. A to je: tahamul. Trpljenje."

Muško srce ti je jadna, jadna stvar, Marijam. Nije kao majčina utroba. Neće da krvari, neće da se rastegne da ti napravi mesta. Jedino te ja volim, i niko više. Ja sam sve što imaš na ovom svetu, Marijam, i kada mene ne bude bilo, neceš imati ništa. Ništa! Jer si i sama ništa!"

Pobunjeni dusi - Halil Džubran

Sve se to događalo pre nego što se moj život stubokom okrenuo, pre nego što Bog zapali plamen ljubavi u mome srcu i pre nego što proklija seme ljubavi u njemu. Da, sve se to događalo u vreme kada sam smatrala da je najveća sreća lepa odeća koja me krasi, divna kočija koja me vozi, skupocen nameštaj oko mene.

Ali kada sam se prenula, kada mi svetlost oči otvori, kada osetih sveti plamen koji mi srce pali, kada osetih glad koja mi dušu muči, kada se prenuh i videh kako me krila nose i žele me na nebo ljubavi uzneti, ali drhte nemoćna protiv okova zakona koji su mi telo okovali pre nego što sam shvatila što su ti okovi i što su ti zakoni - kada sam se prenula i sve to osetila, shvatila sam da sreža žene nije u znamenitosti njezina supruga niti u njegovoj časti, već u ljubavi koja im duše obujmljuje, koja njene osjećaje toči u njegovo srce, koja ih čini jedinstvenim telom i jednom rečju na Božjim usnama.

Kada spoznah tu bolnu istinu, videh samu sebe u Rešidovoj kući kao lopova koji jede njegov kruh, a zatim se gubi u tami. Shvatila sam da je svaki dan koji provodim uz njega velika laž koju licemjerje plamenim slovima ispisuje na mome čelu, pred zemljom i nebesima, jer nisam mogla uzvratiti mu ljubavlju svoga srca za njegovu plemenitost, niti mu darovati dušu za iskrenost i dobrotu. Uzalud sam pokušavala. Uzalud sam se trudila da naučim voleti ga - nisam naučila, jer je ljubav snaga koja dolazi iz naših srca.

Zatim sam se uzalud pred nebom molila u vreme noćnog mira ne bi li se u meni javio osećaj koji će me približiti čoveku koga mi je nebo odredilo za suputnika. Ni nebo mi nije pomoglo, jer nam ljubav pada na duše po Božjem nadahnuću, a ne po ljudskom zahtevu. Ostala sam tako pune dve godine u kući toga čoveka, zavideći pticama u polju na slobodi, dok su meni drugarice zavidele na mojoj tamnici, kao žena koja je izgubila jedinca, oplakivala sam vlastito srce rođeno sa spoznajom, a unakaženo zakonom, te je svakodnevno stradavalo od gladi i žeđi.

Jednoga od tih crnih dana, prozrela sam kroz tamu i ugledala blagu svetlost kako zrači iz očiju jednoga mladića koji sam ide kroz život, samotno živi sa svojim papirima i knjigama u ovoj siromašnoj kući. Zatvarala sam oči da ne vidim tu svetlost i sama sebi sam govorila: "Suđena ti je, dušo, grobna tmina, i nemoj čeznuti za svetlošću." Zatim sam osluškivala i čula nebesku pesmu koja mi milinom dušu potresa, svojom nedužnošću celim mojim bićem ovladava.

Zato sam zatvarala oči i govorila: "Suđeno ti je, dušo, zavijanje ponora, i nemoj čeznuti za pesmama." Zatvarala sam oči da ne vidim, zatvarala sam uši da ne čujem, ali sam i dalje videla tu svjetlost, a uši su čule tu melodiju premda su bile zatvorene. U prvi mah sam se uplašila, kao siromah koji je pronašao dragulj pored prinčevog dvorca, ali se ne usuđuje uzeti ga a nije u stanju ni ostaviti ga. Plakala sam kao žedna osoba koja je ugledala pitki izvor okružen divljim zverima, pa je bespomoćno na zemlju klonula.

Gospođa Varda za trenutak ućutala. Zatvorila je krupne oči, kao da se prošlost osovila pred njom, pa nije imala snage pogledati me u oči. Zatim ponovo progovori:

- Ovi ljudi koji poteču iz Večnosti i vraćaju se u nju pre nego što okuse slast istinskog života ne mogu shvatiti glad žene koja je vezana zemnim zakonima. To je teška tragedija ispisana ženskom krvlju i suzama koju muškarac s osmehom čita jer je ne shvata, a ako je i shvati, njegov smeh se preobražava u grubost, te na glavu žene sručuje oganj srdžbe i obasipa je kletvama.

To je tužna priča koju mrkle noci ispredaju u srcu svake žene čije je telo okovano posteljom supruga koji joj je postao mužem pre nego što je i saznala što je brak, a njena duša leprša oko drugog čoveka koga voli svom dušom svojom, nedužnom i prelepom ljubavlju. To je žestoka borba otkako postoji ženska slabost i muška nadmoć, i neće prestati dokle god slabost robuje nadmoći. To je strašan rat između manjkavih ljudskih zakona i svetih osećaja srca. Donedavno sam bila u tome ratu i zamalo da umrem od nemira, da se istopim sa suzama.

Međutim, trgnula sam se, odbacila bojažljivost svojih srodnica, oslobodila krila vezana slabošću i podčinjavanjem, te sam uzletela u prostor ljubavi i slobode. Sada sam srećna uz čoveka s kojim činim jednu zraku iz Božje ruke isijavanu otkako je sveta. Nema sile na ovome svetu koja me može lišiti moje sreće, jer ona potiče iz sedinjenja dve Duše koje spaja uzajamno razumevanje i natkriljuje ih ljubav.

Gospodja Varda me pogleda dubokim pogledom, kao da bi mi htela grudi očima spaliti ne bi li videla delovanje vlastitih reči na moje osećaje, da čuje jeku vlastitoga glasa u mome srcu. Međutim, ja sam ćutao da je ne bih prekidao. Ona nastavi glasom u kome je bilo gorkih uspomena, iskrenosti i oslobođenja:

- Reći će ti ljudi da je Varda al-Hani verolomna i nezahvalna žena koja je sledila svoje srce i napustila čoveka koji ju je podigao k sebi i učinio je gospodaricom svoga doma. Reći će ti da je jalova bludnica prljavim rukama odbacila sveti svadbeni venac koji je vera isplela i umesto njega uzela prljavi venac ispleten od paklenog trnja. Sa svoga tela je zbacila odeću vrline, a odenula se grehom i sramom.

Reći će ti i više od toga, jer sene njihovih predaka i danas žive u njihovim telima. Oni su poput praznih pećina koje odjekuju glasovima i ne znajući njihovo značenje. Oni ne poznaju Božji zakon u Božjim stvorenjima, niti shvataju pravi smisao vere. Oni ne znaju kada čovek greši a kada dobro čini, već slabašnim očima gledaju formu, a ne bit dela. Oni sude o neznanju i presudjuju slepi, za njih je jednak prestupnik i nedužan čovek, dobar i zlikovac.

Teško onom ko sudi i teško onome kome se presuđuje!
Ja sam bila prostitutka i nevernica u domu Rašida Numana, jer me on učinio svojom naložnicom u skladu s običajima i tradicijom pre nego što me nebo učinilo njegovom suprugom po zakonu duha i osećaja. Bila sam prljava sama sebi i pred Bogom onda kada sam se hranila njegovim darovima da bi on zadovoljio svoje porive mojim telom.

Sada sam, pak, nedužna i čista jer me zakon ljubavi oslobodio, postala sam časna i pouzdana jer sam prekinula s prodajom svoga tela za hleb, svoga vremena za odeću. Da, bila sam prostitutka i prestupnica u vreme kada su me ljudi smatrali vrlom suprugom, a sada sam čista i časna, a oni me smatraju prljavom verolomnicom jer oni o dušama sude prema telima i duh mere materijalnim merilima.

Ima žena - Petar Gudelj

Ima žena koje nam dolaze u susret krcate plodovima, kao
lađe s južnih mora, do kljuna utonule pod teretom slatkog
voća i mirodija. One plove ispod bijelog Južnog Krsta,
izobilne, blage, nasmješene, a mi ih čekamo obliveni augustovskim
zvijezdama, vitki, visoki. Mi smo brončani lučki stupovi, i one
se vežu oko naših snažnih pojasa kao labudova krila bijelim
rukama, pletenicama. U njihovim dojkama, kao kamenje,
spavaju naši nerođeni sinovi. Mi ljubimo ove Bogom blagoslovljene
žene kao da jedemo smokve, i od naših poljubaca
bude se naši sinovi i izlaze iz tijela svojih matera, kao iz bijelih
kamenih crkava, nasmijani.

Ima opet žena nalik nenadnjim, sudnjim pticama.
Njihovo je carstvo visina, lepet i trepet. One su ljubavi naše rane i
kasne mladosti. Nalete u olujno i gromovito vrijeme. Poslije
njihovih poljubaca gorka su usta. Puno munjine, ne donosi
ploda ovo divlje cvijeće, samo nespokoj, groznicu, jad.

Ove rane i kasne žene, sestre vilenjaka i ponornica,
igračice na moždanim vijugama, među munjama, otvaraju i
zatvaraju naše knjige pjesama. A kad ih se u starosti, skamenjenih
kostiju sjetimo, učini nam se da smo nekad, vitki, obljubili
košutu, u planini.

Beograd, 21. ožujka 1963.

Richard Brautigan

Kad gutaš tu svoju pilulu,
to je poput nesreće u rudniku

Mislim na sve one ljude
izgubljene u tebi

Homo poeticus - Danilo Kiš

Ko vam kaze da ne treba traziti od pisca da tumaci svoje delo? Reci cu vam, u poverenju, da je to jedna smicalica koju su izmislili nasi vatrogasci, jedna ofucana frazetina po kojoj je pisac budala i trbuhozborac, on ume jos nekako da sroci svoje romane, ali to sto je napisao to ostaje za njega tajna, to znaju samo kriticari, pogotovu ako je pisac vec mrtav ili dovoljno zaosijan ka vecnosti, pa pusta kriticarima i citaocima, naravno, da oni budu kompetentni da kazu znacenje i smisao onoga sto je pisac rekao,da to prezvacu i pljunu pred citaoca i pisca podjednako,pa da se drce kao s trucnjaci koji su procitali kardiogram ili desifrovali rendgenski snimak pluca i i karlice(pogotovu karlice).

To pisci cesto vole, tu kompetentnu laz, to kriticarsko citanje iz plecke, jer otkrivaju zabezeknuto no zadovoljno da su njihove prazne(poetske i prozne) brbljarije zapravo govorile o problemu "Coveka", o "Otudjenju", o "krizi savremenog sveta" i o slicnim velikim problemima, ili o svima istovremeno, pa stoga im i ne pada na pamet da kazu nesto o svom delcetu, osim da ga hvale na sva usta, pozivajuci se na misljenje kriticara, a pisci sami, sto se njih licno tice, oni veruju u autoritet kriticarev, pa ako je on rekao da tu tako pise, onda je to tako, stvar je viseznacna i visesmislena, raznorazna tumacenja su neophodna, delo je viseslojno i visesmisleno, paradoksalno, pisac jasno i glasno priznaje da je budala i trbuhozborac, ako nije u pitanju "inspiracija";

Cuvajte se mladi prijatelju, pisaca koji ne znaju sta su napisali, i zasto su to napisali, cuvajte se knjizevnika koji zamenjuju razum anegdotom: oni ili suruju sa vecnoscu (pa vas stoga niti vide niti slusaju,oni zaudaraju na lesinu) ili su budale.

Kvintet solo - Vesna Krmpotić

- "Sanjaj za mene, hoćeš li", reče dječak djevojčici.

Sjedili su na vrhu vala i doručkovali. Sve oko njih je djelovalo zauvijek njihovo.

- "A kako se to radi da se sanja za nekoga?"

- "Za mene se to radi ovako: mora se zaboraviti gdje sam ja", reče dječak.

- "Kao u igri skrivača. Ja ću se tako dobro sakriti da ćeš ti pomisliti da me nema. Onda ćeš gledati svakojake slike za mene, a bez mene."

- "Ali- naći ću te?

- "Takva će biti moja skrivačica da ćeš se ti sjetiti cijelog svijeta, a mene ćeš zaboraviti. Gledat ćeš sav svijet a mene nećeš vidjeti. To se zove san-ono nešto nestvarno kao morska magla."

- "Ah, to ne mogu", žalostivo će djevojčica. "Previše tražiš.To je jedino što ti ne mogu učiniti."

- "Usudi se! Pa to je samo igra!"
- "Ne mogu se usuditi. Ne mogu te zaboraviti. Ne mogu te ne vidjeti."

- "Ali ako te molim? Jer ja bih htio malo sanjati. Gledati kako izgleda sunce, mjesec i sve ostalo bez vidljivog mene."

- "Ali što će ti tako ružan san?"

- "Onako. Treba mi", odgovori tajanstveno dječak. Koža mu se prelijevala modro, sve modrije. Kosa mu se stala kovrčati sitno, sve sitnije, ruke mu postajale zlatne, sve zlatnije.

- "A poslije ću se probuditi?"

- "Ja ću te probuditi, poljupcem."

- "Ah! Ali...
"
On joj stavi prst na usta, i zagleda se u njezine oči, čas modre, čas plave.

- "Da" reče ona, i u pogledu joj zaiskriše suze budućeg sjećanja.

A pristala je, kažu, zbog poljupca.

Prije nego što će utonuti u san-skrivačicu, ona promuca:

- "Kaži mi, gdje ćeš se sakriti? Šapni mi da znam makar samo kratak čas-prije nego što zaboravim."

On se sagne, prisloni usne na njezino srce, i prošapće:

- "Ovdje."

Iznenadna setnja - Franc Kafka

Kad covek uvece kao da se konacno odlucio da ostane kod kuce, kad navuce domacu haljinu i kad posle vecere sedne za sto, kraj svetiljke, i uzme da se bavi onim poslom ili onom igrom posle cijeg dovrsetka po navici odlazi na spavanje, kad je napolju ruzno vreme, usled cega ostajanje kod kuce biva razumljivo samo po sebi, i kad covek, mada je toliko vremena vec proveo pritajen za stolom da bi izlazenje moralo prouzrokovati opste cudjenje, i mada je sad stepeniste vec mracno, a kapija zakljucana, -kad covek onda uprkos svemu tome ustane, obuzet iznenadnom nelagodnoscu, kad promeni kaput i za tili cas se pojavi obucen za ulicu, i kad izjavi da mora izaci pa to, posle kratkog pozdrava, i ucini, s utiskom da je za sobom ostavio vise ili manje ljutnje, vec prema brzini s kojom zatvara vrata stana, kad se nadje na ulici, s udovima koji izuzetnom pokretljivoscu odgovaraju na ovu vec neocekivanu slobodu koja im je pala u deo, kad covek, zahvaljujuci ovoj jednoj odluci, oseti da je u njemu sabrana svekolika sposobnost za donosenje odluka, kada, pridajuci tome znacaj veci od uobicajenog, uvidi da se u njemu nalazi zapravo vise snage nego potrebe da lako izazove i podnese cak i najbrzu promenu, i kad tako koraca niz dugacke ulice-onda je taj covek za to vece potpuno izasao iz kruga svoje porodice, koja se gubi u nesustasvenosti, dok se sam covek, potpuno cvrst, crn od ostre omedjenosti, lupajuci se po bokovima, uzdize put svoga istinskog oblicija.

Sve se to jos pojacava kad u taj pozni vecernji cas covek poseti nekog prijatelja da bi video kako mu je.

Šesnaesto pismo - Bela Hamvaš (Béla Hamvas)

Ne bih umeo više reći da ne dođoše ovi dani. Već je dve sedmice kako od zore do večeri sedim u šumi, obilazim livade, ili gore na hridinama ležim nauznak, satima nepokretan u ovoj svetlosti koja je meka kao kosa, i tako slatka kao zrelo voće.

Bespomoćan sam. Vazduh kao da se sastoji od kristalnih zlatnih zrna i da svako zrno pod zracima mlakog sunca posebno svetluca nadzemaljskim blistavilom, pa ipak tako pitomo, bešumno iskri u blagom svetlucanju da mi se oči klonulo samo do pola smeju da otvore kao što čovek dopola sklapa oči pred nepodnošljivim.

Bezvetrica. Već danima mirno stoje listovi kestena i jabuke i večno lelujavog bagrema.

A noći! - Stiže kristalno plamena tama koja je posle sumraka poput smrti mlade devojke, tako čista, lepa i tužna, i koja je još pitomija, slađa i zrelija nego dan, i još je punija dubokog, besnenog klonulog muka, - u kojoj čovek spava samozaboravnom utrnulošću, jer se već bolnim poljupcem oprostio od nekoga koga je voleo. Noći u kojima tama blista kao crni dragi kamen.

Još jednom se vraćam.

Pitam: zašto veruješ da tamo gde se javlja jedan bog priroda poremeti samu sebe, stvari stoje naglavce i sve se drugačije zbiva nego obično? Kao da su one drugačije od onih koje vidiš na zemlji - bilo da je to insekt koji mili dole, bilo lakovlata, vitka trava koja se na vetru zagonetno njiše, bilo drvo koje trijumfalno izgleda kao da će granama dosegnuti sunce, bilo voda, bilo vazduh, bilo kamen, zemlja, zvezda, ili bilo svetlost!

Pojava boga nije čudo, kao što nije čudo kad se zametne vetar, na moru srebrnkasto blago ogledalo vode plaminja tamnom purpurnom bojom poput vina koje je dobijeno od grozdova boje noći. Ja čudo prezirem, jer postoji samo jedared, nasuprot pravilu i meri, i nasilje je nad prirodom. Čudo nije lepo. Lepo je samo ono što je prirodno: večito pravilo. - I bogovi nisu ovde zbog čuda, i gde god se pojave ne poremeti se poredak. Oni su kao hladna prozirna čistota u izvoru, kao težina u kamenu, ustreptalo i meko strujanje u vazduhu, jer su bogovi stalna mera i večito pravilo u svetu. I tamo gde neki od njih postane vidljiv, tamo se ostvaruje ovo večito pravilo i mera. Naravno da postoji, i ovde je. Dolazi tako da čovek poveruje da je ovde i bio, jer pripada ovamo. Glatko, kao što vetar donosi miris sena s livada, dolazi sasvim prirodno. Dolazi kao što ja stižem s podnevnim suncem. Tako.

Pogledaj ovaj grozd, šta ima u njemu što nije prirodno? Pogledaj ovu nabubrelu bobicu kako svojim slatkim sokom do rasprsnuća napinje pepeljasto meso tanke bele kože. Pogledaj kako blista na njoj zrak sunca kao da je srknuo od njenog mošta i da svoju opijenost razigrava u srebrnim kapima. Svu strast iskričavog i vrelog podnevnog sunca upila je ova kuglica. Ako je pregrizeš, kaplje iz nje svetlost.

grapes by bitmask, on Flickr

Ali pogledaj bolje u bobice koje gore svetlošću i videćeš užas koji je taman kao more tamo gde skriva najveće dubine. O, onaj ko iz pogleda bobice grožđa ne razume tamni zrak, on ne zna šta je to što je u opojnosti vina crna obeznanjenost, kao da negde iznutra zeva prema tebi provalija bez obala i neodoljivo te privlači. Ta tama je vrila u moštu. Ovaj sok je rastopljeno sunce i tečna noć. O, reci, pa postoji li na svetu takvo čudo kao ovo što je normalno u grozdu? Nema, niti ga može biti. Jer što u njemu postoji, sve je puna, stvarna istina. Nema u njoj ništa patvoreno, lažovno, pretvorno, jer u njoj nema čuda, prirodna je kao dan, noć, svetlost, tama, tako je prirodna i istinita kao bogovi.

Jer šta je drugo božansko do ona istina, stvarnost, prirodnost, što ne zna za prevaru i nikada ne laže? Biti bog znači biti tako istinit i tako jednostavan kao što je ovaj grozd. - I da strast koja je mene progonila nije istinita? I da je bila samo taština, ili bezumna ludost koja me je kao bič terala kroz život? Ne! Ne bi bolelo tako! Ne! Ne bi me tako grizlo iznutra! Istina. Istina!

I zbog toga sam patio, jer ja u zamenu za svoju ljubav drugo nisam umeo da prihvatim. Ne. Radije osama. Nije bilo bića koje ova vatra nije privlačila i da se nije javljala u njemu žudnja da se živi zajedno s ovim plamenom koji će ga, ako mu protiv-vatra nije dovoljno jaka, surovo uništiti kao drevni elemenat kao što munja u svojoj nebeskoj jari uništava mali plamen koji su ljudi zapalili ispod skupljenog granja. Svakoga je privlačio, i na koncu su uzmicali oni koju su stupili u njegovu blizinu, i tada se ispostavljalo da ne mogu da izdrže. Tako su prošli svi, jadnici.

I veruj mi, često je i mene obuzimalo osećanje slično užasnoj strepnji kada sam video kako moja žudnja prevazilazi ljudsko i kako je želela da postane predmet veći od ljudskog i strasnija ljubavna vatra. I sam sam se plašio od nje, i znao sam ako je ne nađe moja protiv-vatra koja je isto tako žedna mene kao i ja nje, onda ću ja biti taj koji će sagoreti u njoj. Ali ništa, ništa od nje ne dam! Neću ugasiti ni jednu jedinu iskru samo zato da bi joj plamen zgasnuo! Užasno je ovo gorenje! Bezmerno. Jezovito, kada kida i vlada mnome. Ali je tako divno, veličanstveno i istinito, o da, tako božansko da ga ne kočim, radije ako zbog njega ovde, među ljudima već ne budem mogao dalje, onda - šta onda? Izdržao sam. Bez pogodbe, bez varanja i istinito. Dopola sam u vatri sagoreo. Ali druga moja polutina živi. Ja sam tečno sunce i već uskoro u meni neće biti senke. Ali i ja imam svoje provalije, i ja imam svoju noć kao grozd koji se na čokotu smeje - i u ovim blistavim zlatnim danima, ovde, u ovojslatkoj, zreloj, mlakoj jeseni ljeska se crni dragi kamen boje noći, tamno blistava čistota smrti moje osame.

Tamo gde loze plaču - Borislav Pekić

- Odakle si došao?

- Niotkud. Ja sam odavde.

- Kаko to da te nikad nisam sreo?

- Nisam izlazio.

- Bio si bolestan?

- Ne, bio sam zdrav.

- Pa, zašto nisi izlazio?

- Pa zato. Zato što sam bio zdrav.

- А sada, zašto si sada izašao?

- Razboleo sam se. Sad sam kao i svi drugi. Niko me neće primetiti.

- Šta bi se desilo da te primete?

- Proglasili bi me za zdravog.

- Je li to rdjavo?

- Kako gde. U bolesnom svetu, svakako.

- I šta bi sa tobom radili?

- Lečili bi me dok se ne bih i ja razboleo.

- Аli ti si već bolestan, zar nisi?

- Оd svoje bolesti, da, samo oni hoće da bolujem od njihove...