Igra očiju - Elijas Kaneti
Odgadjani susreti odigrali su neobično važnu ulogu u mom životu, pa bila reč o mestima ili ljudima, o slikama ili knjigama. Ima gradova za kojima toliko čeznem kao da mi je sudjeno da u njima započnem nov život. Služim se svakojakim lukavstvima da ne otputujem u njih, a svaka nova prilika koju propustim da ih posetim, toliko povećava njihovu važnost za mene da bi se moglo pomisliti da živim još samo radi njih, i da bih već odavno propao da me oni još ne čekaju.
Ima ljudi o kojima tako rado i željno slušam da bi se moglo pomisliti da o njima naposletku znam više nego što oni sami znaju – ali zazirem od njihovih slika i klonim se svake vizuelne predstave o njima baš kao da postoji posebna i opravdana zabrana da upoznam njihov lik.
Isto tako, ima ljudi koje godinama susrećem na istom mestu, o kojima razmišljam, koji mi izgledaju kao zagonetke koje upravo ja treba da odgonetnem, a ipak im se nikad ne obraćam, prolazim ćutke mimo njih kao što oni prolaze mimo mene, samo se upitno gledamo držeći usta čvrsto zatvorena. Zamišljam kako bi tekao naš prvi razgovor i uzbudjujem se pri pomisli koliko bih neočekivanih stvari tada doznao.
I najposle, ima ljudi koje godinama volim a da oni o tome pojma nemaju. Ja starim i malo pomalo postaje sve ispraznija iluzija da ću im to ikada kazati, premda večito zamišljam taj prekrasni trenutak. Ne bih mogao živeti bez tih temeljnih priprema za buduće dogadjaje i, kad dobro promislim, čini mi se da su mi te pripreme isto toliko važne koliko i ona iznenadjenja koja me pogode kao grom iz vedra neba tako da stanem kao ukopan.
majra
Pobune - Derviš Sušić
Bi ruzno proljece.
Dvije nedjelje poslije ravnodnevice, po kiši i susnjezici, vrati se Ostoja Dobrisalic s duga puta kuci pod Borogovo.
Umjesto kuce nadje hladno zgarište. Leševe mlade zene, dva brata, njihovih zena i djece prozdro plamen i psi i vuci razvukli. Ostale lobanje i bedrene kosti.
Rekoše mu - bila je necija vojska, ali ne znadoše - jesu li Ugri od Srebrenika uletjeli, stoku da otjeraju, ili je kraljevska vojska od Sutjeske pošla da satre nevjernog plemica Zlatonosovica, pa uz put pobila i njegove seljake, ili je Zlatonosovic ovim kaznio Dobrisalice što mu vec drugu godinu ne isplacuju
povecane dazbine.
Vrišteci i valjajuci se po ugljevlju, Ostoja odbolova zalost za mrtvima. Drugog jutra izbezumljen, sa sjekirom u ruci, otetura uz planinu.
U Kovanju kod Rogatice naidje na tursku izvidnicu. Tri konjanika potjeraše ga pred sobom. Oštrim povikom zaustaviše ga pred cadorom skrivenim u gustom smrecanju. Zapovjednik, mlad, bezbrkpoturcenjak od Kruševca, imao je vec iskustva sa prebjezima. Dopusti mu da sjedne pred njega. Migom, naredi, te jedan vojnik trkom donese komad jecmenog hljeba i u bakracu pilava i stavi pred Ostoju. Tu gdje je jeo, Ostoja primi islam.
Sjeo je Ostoja, a ustao Abdulah.
Iz jedne vrece izvadiše sablju, kratki pancir i torbak za vojnicku poputninu. Nakitiše Ostoju, cestitajuci mu. Uvrstiše ga najprije u odjeljenje pješaka izvidnika da tu pokaze šta zna. A obecaše mu ono što dotle nije smio ni dosniti - zlato, cin i slavu. Dozvoliše mu da se sveti dok se ne zasiti. Ne prevari se zapovjednik. Ostoja - Abdulah Dobrisalic nije mu bio ni prvi ni posljednji nesrecnik - prebjeg. Samo se cudio: u svemu što je novajlija cinio bilo je neke gladi i strasti, nasrtljivosti i pohlepe, bjezanja od neceg nekome.
Za opkladu, jednom Abdulah pojede bakrac pilava i ništa mu ne bi. Tad dobi nadimak - Pilavija. Nekoliko godina poslije prelaska Turcima, jedne kasne prljave jeseni, u podne, posrtao je Abdulah Pilavija ravnicom, ranjen, gologlav, s posjekotinama po glavi i pleckama.
Golom sabljom se podupire da se ne sruši u mokru travuljinu. Kadikad stane, poluslijep zuri u beskraj pred sobom i nadlanicom skine s usana tanku skramu sukrvice.
Cetvrtog jutra dopuza do rijeke. Pruzen po zitkom obalnom glibu, srkao je mutnu i tešku vodu i povremeno zaranjao glavu i dlanom prelazio preko zagnojenih posjekotina. Bi mu lakše od studenog melema. S naporom se skupi i sjede...
Bedni ljudi - F.M. Dostojevski
Najmilija moja Varvara Aleksejevna!
Juče sam bio srećan, presrećan — neizmerno srećan! Vi ste me makar i jednom u životu poslušali, jogunice jedna! Uveče, oko osam sati, probudim se (vi znate, mila moja, da volim da odspavam sat-dva posle rada), uzmem svecu, spremim hartiju, zarezem pero, odjednom slučajno bacim pogled — verujte, srce mi zaigra!
Znači, vi ste ipak razumeli šta sam hteo, šta mi je srdašce želelo! Vidim — krajičak zavesice na vašem prozoru je savijen i zakačen za saksiju sa zdravcem, tačno, tačno kako sam vam pre pominjao; tada mi se učini da je i lišće vaše promaklo pored prozora, da ste i vi prema meni iz sobice vaše gledali, da ste i vi o meni mislili!
A kako mi je bilo krivo, dušice, što milo lišće vaše nisam mogao dobro da vidim! A bilo je vreme kad smo i mi jasno videli, mila moja. Starost nije radost, rodjena! Eto, i sad mi sve nešto igra pred očima; čim poradiš uveče, napišeš nešto, ujutru ti oči pocrvene i suze teku — tako da me čak bude stid od sveta. Ali ipak, u mojoj je mašti zablistao vaš osmeh, andjelčiću moj, vaš blag, ljupki osmeh; i u srcu mi je bilo isto osećanje kao ono onda kad sam vas poljubio, Varinjka — sećate li se, andjelčiću?
Znate li, dušo moja, čak mi se učinilo da ste mi tamo prstićem zapretili? Je li tako, vragolanko? Svakako sve to podrobnije opišite u vašem pismu. A kako vam se čini naša dosetka u pogledu vaše zavesice, Varinjka? Divno, zar ne?
Radim li, idem li da spavam, probudim li se, i ja znam da i vi tamo na mene mislite, da me se sećate, da ste i vi zdravi i veseli. Ako spustite zavesu — znači, zbogom, Makare Aleksejeviču, vreme je da se spava! Ako podignete — znači, dobro jutro, Makare Aleksejeviču, kako ste spavali, ili — kako je vaše zdravlje, Makare Aleksejeviču? A što se mene tiče, ja sam, hvala stvoritelju, zdrava i vesela! Vidite li, dušice moja, kako je to vesto smišljeno; tu nam ni pisma nisu potrebna? Je Г te da je dosetljivo? A dosetka je moja! Pa zar nisam majstor u tim stvarima, Varvara Aleksejevna?
Javljam vam, mila moja Varvara Aleksejevna, da sam noćas dobro spavao, i protiv očekivanja, čime sam veoma zadovoljan; premda ti se u novim stanovima, tek što se doseliš, nikad ne spava; sve nekako nije potaman! Ustao sam danas čio kao soko, mili mi se da živim. Kako je lepo danas jutro, rodjena!
Kod nas su otvorili prozorče; sunašce šija, ptičice cvrkuću, vazduh odiše prolećnim mirisima, i sva je priroda oživela — no, i sve ostalo je tome odgovaralo; sve kao što treba da bude u proleće.
Danas sam čak i sanjario dosta prijatno, i to sve o vama, Varinjka. Uporedio
sam, vas sa ptičicom nebeskom, stvorenom ljudima na radost a prirodi za
ukras. Smesta sam pomislio, Varinjka, da i mi, ljudi koji živimo u brizi i silnom nemiru, moramo zavideti bezbrižnoj i nevinoj sreći nebeskih ptica — no i ostalo sve tako isto, tome slično; to jest, ja sam sve takva udaljena poredjenja pravio. Imam jednu knjigu, Varinjka, u kojoj je isto sve to veoma potanko opisano. Ja to stoga pišem, što sanjarenja bivaju razna, mila moja.
A sad je,- eto, proleće, pa i misli dolaze sve tako prijatne, žive, zanimljive, i sanjarenja su nekako nežna: sve je ružičasto. Zato sam to sve i napisao; a, uostalom, sve sam to uzeo iz knjige. U njoj pisac iskazuje takvu istu želju u stihovima i piše — Zašto nisam ptica, ptica grabljivica!
Pa i tako dalje. Tamo ima još i drugih misli, ali neka ih!
majra
Osluškivanje srca – Jan-Filip Zendker
"Ja? Slep? Izgubio sam vid pre četiri godine, to je tačno. Ali zbog toga nisam slep. Vidim, samo drugačije."
Posle kraće stanke, učitelj upita:"A ti?" Tin Vin je razmišljao.
- "Mogu da razlikujem svetlost od tame, drugo ne."
- "Zar nemaš nos da mirišeš?"
- "Imam."
- "Imaš li ruke da dodiruju?"
- "Naravno."
- "Nemaš uši da čuju?"
"Naprotiv, imam." Tin Vin se trgnu. Da li da priča doživljaj učitelju? Bilo je to pre nedelju dana i više nije sigura da li se radilo o njegovoj mašti. Radije je prećutao.
"Šta ti više treba?", upita U Maj. "Najbitnije stvari su nevidljive." Ćutao je dugo, a onda nastavi: "Naša čula vole da nas zavedu. Vid je najvarljiviji. Navodi nas da mu verujemo najviše. Ubedjeni smo da vidimo okolinu, ali to je samo površina, a mi je prihvatamo kao stvarnost. Moramo naučiti da dokučimo srž stvari, njihovu suštinu. U tom slučaju, oči su prepreka. One nas skreću s tog puta. Zaslepljuju nas. Ko se suviše oslanja na njih, zapostavlja druga čula. Time ne mislim samo na uši i nos. Govorim o organu koji je u nama, ali nemamo ime za njega. Nazovimo ga kompas našeg srca."
Tin Vin nije razumeo šta U Maj hoće time da kaže. Rado bi pitao nešto, ali starac mu ne dade da dodje do reči. Pružio mu je ruke i dečaka iznenadi njihova toplina.
- "Nauči da misliš o tome", nastavi U Maj. "Ko je bez vida, mora biti uvek na oprezu. Zvuči jednostavnije nego što uistinu jeste. Moraju se pratiti pokreti i disanje. Ako bih bio nepažljiv, čula bi me prevarila. Poigravala bi se sa mnom kao bezobrazna deca koja traže pažnju. Na primer, ako sam nestrpljiv, želim da sve ide brzo. Požurim i, naravno, naletim na čaj ili činiju supe. Ili ne čujem šta drugi govore, jer su moje misli ko zna gde. Dešava se isto ako u meni ključa bes. Naljutio sam se jednom na nekog mladog monaha i odmah nakon toga ugazio u ognjište u kuhinji. Nisam čuo pucketanje, niti sam namirisao vatru. Bes je potisnuo moja čula. Tin Vine, nije problem u očima i ušima. Bes nas čini gluvim i slepim. Strah, ljubomora i sumnja takodje. Kada se plašiš ili si ljut, preokrene ti se svet i izbačen si iz ravnoteže. Dešava se isto i ljudimo koji vide, ali oni nisu svesni toga."
majra
Uputstva sa primerima kako se uplašiti- Hulio Kortesar
U nekom škotskom selu prodaje se knjiga sa jednompraznom stranicom izgubljenom u nekom delu svezka. Ako čitalac stigne do ta stranice u trenutku kada odkuca tri popodne, umire.
Na trgu Kvirinal, u Rimu, postoji izvesna tačka, koju su poznavali samo posvećeni do 19. veka, sa koje se pri punom mesecu vidi kako se lagano pomeraju statue
Dioskura, koji se bore sa svojim propetim konjima. U Amalfiju, na kraju obale postoji nasip koji nestaje u moru i noći. Negde iza poslednjeg svetionika čuje se lavež psa.
Jedan gospodin cedi zubnu pastu po četkici. Odjednom vidi kako leži poleđuške malena prilika žene, od korala ili možda od sredine hleba u boji.
Pri otvaranju ormara da bi se izvadila košulja, ispada stari almanah i raspada se, raspu mu se listovi, i belo rublje prekrije se hiljadama prljavih leptira od hartije.
Poznato je da je jednog trgovačkog putnika zaboleo zglavak leve ruke, tačno ispod ručnog sata. Kad je skinuo sat, šiknula je krv. Rana je pokazivala trag nekih vrlo finih zuba.
Lekar završava pregled i umiruje nas; ozbiljnim i srdačnim glasom on preduhitri lekove za koje upravo ispisuje recept sedeći za svojim stolom. Povremeno podigne glavu i osmehne se da bi nas ohrabrio. Bez brige, kroz nedelju dana već ćemo biti dobro. Mi se promeškoljimo u fotelji, zadovoljni, i rasejano pogledamo unaokolo. Iznenada, u polusenci ispod stola, ugledamo lekareve noge. Nogavice pantalona zadignute su do bedara, i nosi ženske čarape.
Očekivanje - Béla Hamvas
Očekivanje je ako se na mestu gde čekamo ništa ne dogodi. Prostor i vreme sačinjavaju celinu, ali u očekivanju je ova celina poremećena. Kao da je čovek u euklidovskom prostoru gde nema vremena. Sve je stalo, jer tren koji treba da usledi, kasni. Karakteristično je prazan. Lišen svesti. Nema bezbrižnog očekivanja. Čovek čeka da poraste, čeka na verenicu, čeka kraj rata, nema trena u kojem nigde ne bi bilo, otvorenog ili skrivenog, očekivanja, a izgleda kao da se ničega ne možemo prihvatiti. Čeka se izlazak sunca. Čovek živi u bezumnoj delatnosti, kako ne bi morao da čeka, da čeka, ali uzalud. Svet nije večno kretanje, jer postoji očekivanje. Vreme i očekivanje su uzajamno zavisni, ali ne na taj način što očekivanje postoji u vremenu, nego vreme postoji u očekivanju, kao da je čekanje od ranije i veće, a da se vreme rastače i tone u čekanje. Čovek uvek stoji na nekom pragu. Čekati dok konobar ne donese supu, popeti se na voz i čekati dok ne stignemo.
Dobro bi bilo jednom da naš život organizujemo prema egzistencijalnim kategorijama. Retke su psihološke i biološke i socijalne i logičke kategorije. Ono u čemu stvarno živimo jeste zabuna, strepnja, ravnodušnost, uzbuđenje, strah, zanos, dosada (lice ništavila je ono što svako zna). Ono što je za nas važno jeste tražiti, žuriti, smiriti se. S obzirom na to šta čovek čeka, jedva se nešto ispuni, a što je neočekivano, po pravilu nije ono što se čeka. Očekivanje nema lica, moglo bi se čak reći da je očekivanje ono što čeka na lice. Svaka slika je razlivena, a u toj poremećenoj antiviziji lebdi, kao kad u mutnoj vodi otvorimo oči i ne vidimo ništa drugo do bezobličnosti. Tamo gde stojim još nije to. Uskoro. Možda odmah, možda ko zna? Dugo sam čekao? Najčešće. Svejedno zbog čega, jer sam bio fantasta, ili. Stagnacija. Već znam šta je tamnica, dugo čekati i stajati na pragu i živeti u toj intenzivnoj praznini. Vrlina očekivanja je strpljenje. Budisti vele da je tako velika vrlina da će strpljivi u svom sledećem otelotvorenju biti veoma lepi. Može se i otići, i nekako provesti vreme, ali to nije to, a čovek, ako se zabavlja, raseje sebe i rasejan je. I ne obraća pažnju. Čak ne može ni da se naspava.
Dok nema ispunjenja, nema smirenja. (...) Mogla bi se uspostaviti hijerarhija ko šta čeka. Većina čeka platu. Ali u tome postoji sakralno nestrpljenje, jer ako je daleka, dalje čeka na sledeću, jer ova nije to. U jednom mestu, razrešavajući vreme, lebdeti između otapanja u okean i lične vekovnosti. Život se proširi, drugo je značenje stvari i zbivanja. Nešto je nadrealno. Otvaranje sveta, i prizor da je iznutra prazno. Izgleda da nam je ceo život iščekivanje, i samo zato delujemo, jer smo nestrpljivi i verujemo da ćemo aktivnošću to brže postići. Čovek je sve delatniji što teže može da podnese očekivanje. Čekati nešto što će nas osloboditi i smiriti i zadovoljiti, na nečiji dolazak i na njegovu reč. U dubini našeg bića je glad, odnosno nedostatak, i to na celoj liniji, u materijalu i u prirodi, glad za životom, glad za suprotnim polom, ali naročito glad za rečju i svetlošću. Odustati od svake delatnosti, i čekati. Šta je to kad je očekivanje zaludno, i više nema šta da se čeka?
Čovek čeka da ne bi morao više ništa i nikoga da čeka, da ne mora da stane i da se zagleda u bezličnu tamu, nema više praga i predsoblja i tamnice i zurenja, ne mora svakih pet minuta pogledati sat tamo gde se ništa ne događa, a neće se ni dogoditi. Dok sedim kod berberina i čekam, beznadežno sam se izgubio, besmisleno, nejasno sam ispario u prazninu, bez sadržaja, bez supstancije i istine, a trag svega toga je ostao ovde u meni, umorna teška rupa i zakrpa, bezbojna i besplodna slepa rana. Svako očekivanje je manjak, ali je sakralno očekivanje istinsko i zato ima svoju muziku. Čujem mu približavanje. Bez njega se ostala čekanja ne mogu ni podneti. Smem li da budem nestrpljiv? Ne čekam li zalud? Miran sam, jer sebi odobravam i znam da imam vremena? Nema ničeg gorkog i nema propusta? Manjak ostaje manjak, rana rana, rupa i zakrpa, ali od čoveka ne ostaju samo razvaline.
(Iz zbirke eseja "Patam")
Mikica
Tako je govorio Zaratustra - Fridrih Nice
"Što se provlačiš tako strašljivo kroz suton, Zaratustra? I šta skrivaš tako oprezno ispod svog ogrtača? Je li možda kakvo blago, šta su ti ga poklonili? Ili je dete, što se rodilo? Ili ideš sada i sam možda stazama kradljivaca, ti prijatelj zlih?"
Jeste, dragi brate! reče Zaratustra, blago je ovo, što su mi ga poklonili: jedna mala istina, nju eto nosim uza se. Nego, ona je nemirna kao kakvo derište; i ako joj ne zapušim usta viče iz sveg grla. Kad sam danas išao svojim putem, u čas kada sunce seda, srete me jedna stara žena, i ovako govoraše mojoj duši:
"Često je besedio Zaratustra i pred nama ženama, ali nam još nikad nije prozborio o samoj ženi." A ja joj odvratih: "o ženi treba govoriti samo pred muškima."
"Govori i preda mnom o ženi, reče ona: ja sam stara pa ću odmah sve zaboraviti." I ja se odazvah želji stare žene, i ovako joj govorah:
Na ženi je sve zagonetka, i sve na ženi ima jedno rešenje: ono se zove trudnoća. Muškarac je za ženu sredstvo: cilj je uvek dete. Nego, šta je žena za muškarca? Pravi muškarac traži dvoje: opasnosti i igre. Zato traži ženu, kao najopasniju igračku. Muškarac treba da bude odgajan za rat, a žena za odmor ratniku: sve ostalo je ludost. Za preslatko voće – ne mari ratnik. Zato mari za ženu; opora je još i najslađa žena.
Žena bolje razume decu nego muškarca, ali je muškarac više dete nego što je žena. U pravom muškarcu skriveno je dete: a dete hoće da se igra. Na noge, dakle, žene, pa mi pronađite to dete u muškarcu! Žena treba da je igracka, dragi kamen, obasjana vrlinama jednoga sveta koji još nije tu. Zvezdin sjaj treba da se blista u vašoj ljubavi! Vaša nada treba da bude: "daj mi da mogu roditi natčoveka!" Neka bude hrabrosti u vašoj vrlini! Svojom ljubavlju treba da navaljujete na onog koji vam uliva strah. U vašoj ljubavi treba da je vaša čast! Slabo zna inače žena šta je to čast. A evo šta treba da bude vaša čast: da uvek više ljubite nego što vas ljube, i da nikad niste na drugom mestu u tom pogledu.
Muškarac treba da se boji žene koja ljubi: ona će tada podneti svaku žrtvu, i sve je drugo za nju tada bez vrednosti. Muškarac treba da se boji žene koja mrzi: jer muškarac je u dnu svoje duše samo zao, a žena je onda rđava. Koga mrzi žena ponajvećma? – Evo kako govoraše željezo magnetu: "mrzim te ponajvećma što privlačiš a nisi dosta jak da privučeš" Sreća muškarčeva zove se: hoću. Sreća ženina zove se: on hoće.
"Eto, u ovaj isti čas postao je svet savršen!"– misli žena kad je poslušna što ljubi od sveg srca. Jer žena mora da sluša, i mora da traži dubinu za svoju površinu. Površna je duša ženina, pokretna burna skrama nad plitkom vodom. A narav muškarca je duboka, njena bujica šumi kroz podzemne pećine, žena sluti njenu snagu, ali je ne shvata.
– Na to mi odgovori starica: "Mnogo lepih stvari reče Zaratustra, naročito za one koji su dosta mladi za to. Čudnovato, Zaratustra malo poznaje žene a ipak pravo govori o njima! Da li je to možda stoga što je kod žene sve mogućno? A sad, u ime zahvalnosti, uzmi jednu malu istinu! Dosta sam stara da je mogu dati! Zamotaj je dobro, i zapuši joj usta: inače će da viče iz sveg grla ova mala istina.
- "Daj mi, ženo, tvoju malu istinu!" rekoh.
- A starica reče tad ovo: "Ti ideš k ženama? Ne zaboravi bič!"
Tako je govorio Zaratustra.
majra
Lastavičin dnevnik - Ameli Notomb
Budimo se u tami u potpunom neznanju. Gde smo, šta se događa? U jednom smo trenutku sve zaboravili. Ne znamo jesmo li dete ili odrasla osoba, muškarac ili žena, krivi ili nedužni. Je li to tama tamnice ili noći?
Znamo samo jedno, tim jasnije što nam je to jedina spoznaja: živi smo. Nikada nismo bili toliko živi, i to je sve. Od čega se sastoji život u tom deliću sekunde u kojem imamo retku povlasticu da budemo lišeni identiteta?
Evo od čega: od straha.
No, nema veće slobode od tog kratkog zaborava buđenja. Dete smo koje poznaje jezik. Možemo imenovati bezimeno otkriće svog rođenja: gurnuti smo u stravu živog bića.
U tom razdoblju česte teskobe, čak se i ne sećamo da se tako nešto može dogoditi prilikom buđenja. Ustajemo, tražimo vrata, izgubljeni smo kao u hotelu. A nakon sećanja odjednom opet nastane telo i vrate mu ono što služi kao duša. Umireni smo i razočarani: mi smo, dakle, to; mi smo, dakle, samo to.
Odmah potom vrati se spoznaja o geografiji vlastitog zatvora. Moja soba vodi do umivaonika gde se zapljuskujem ledenom vodom. Šta to nastojimo oribati s lica pomoću te energije i hladnoće?
Potom počinje rutina. Svako ima svoju: kafa i cigarete, čaj i tost ili pas i uzica. Svoju smo putanju uredili tako da što više umanjimo strah. Zapravo provodimo vreme u borbi protiv straha življenja. Smišljamo definicije kako bismo ga izbegli: zovem se tako i tako, radim tu i tu, moj se posao sastoji od ovoga i ovoga. No, skrovita teskoba nastavlja potkopavanje. Ne možemo potpuno ućutkati njen govor. Jer misliš da se zoveš tako i tako, da se tvoj posao sastoji od ovoga i onoga, ali, kada si se probudio, ništa od toga nije postojalo. Možda zato što i ne postoji.
Mikica
Eduardo Santa/Pastir i zvezde/odlomci
Stvari jednostavno postoje. Rađaju se i nestaju kao potoci. Posudu punimo vodom, a život iskustvom. Vreme je samo sled stvari što promiču našim životom. Naše telo, kao vrč vlastitog života, istroši se upotrebom. Jednoga dana će potpuno dotrajati.
Ali, voda iz te divne glinene posude vratiće se u more. Glina će se vratiti u zemlju. U stvari, ništa se potpuno ne potroši. Sve je večno, baš kao zvezde što neprekidno kruže u konstelacijama neba.
Ljubav je kao vino, vremenom, postaje plemenitija, svaki put sve ukusnija i mirisnija.
- Ne zaboravi, ženo moja, da vreme ne postoji. Postoje samo tragovi koraka koje ostavljamo za sobom. Životi su nam ispunjeni iskustvima, ne vremenom. Naša ljubav nije velika zato što je proteklo vreme, nego zato što je ispunjavala naše živote, dok ih nije potpuno uvršila. Zato naša ljubav nije ostarila, naprotiv, bujnija je i svežija nego na početku.
- Idem da napasam svoje sećanje pod sjajem zvezda. Samoća i tišina noći smiruju moj duh i čine da razmišljam o svemu što je prijatno i lepo.
- Na svetu postoje dve vrste ljudi: oni koji sanjaju i oni koji su prestali da sanjaju. Tužno je doživeti starost kada izgubimo iluzije. Dokle god negujemo u sebi neki san, možemo da se osećamo mladima. U tome i jeste suština mladosti.
- Daljina je kao vreme. Njome možemo da izmerimo samo materijalne stvari, kao što se sati mere kapima vode što padaju u klepsidru, ili peskom koji curi na dno peščanog sata. Ali, ko meri daljine duše? Mogu da se nalazim vrlo daleko od Iskaj, ali ću uvek biti blizu. Dokle god traje naša ljubav, bićemo sjedinjeni i ništa nas neće rastaviti. Kada se dva bića vole, ne postoje daljine. Nasuprot tome, kada ljubav iščezne, možemo deliti postelju i istovremeno biti daleki kao dve zvezde iz različitih galaksija.
Abenamarovo telo i duša su zadrhtali i prvi put je čuo glas svoje savesti, istovetan glas iz šume, sa onim istim zvucima, baš kakav je čuo u snu. I čuo je kako mu kaže:
- Abenamar, jadni smrtniče, ko ti je kazao da se zvezda Danica pojavljuje na nebu kad to čovek poželi? Da bi se ona mogla videti, potrebno je prevaliti burne puteve mladosti, ludo piti sa izvora svih uživanja, u sve sumnjati, i u potpunoj se samoći ispeti do vrha spokoja. Malo je njih to postiglo.
Putevi kojima ćeš je pratiti jesu putevi vere. Nisu ti potrebni jaki mišići, nego unutarnja snaga koju ti daje tvoje iskustvo, sakupljeno u ceo jedan život, kao prozirna voda što je punila vrč tvog postojanja. Daljinu koju vidiš između tebe i zvezde Danice samo može da izmeri tvoja želja da je dotakneš. To je jedina mera u nedodirljivom svetu večnosti. Snaga koja te na to podstiče jeste vera što pokreće nedokučiv svet univerzuma tvog duha. Prati je, Abenamar, ja ti to naređujem. Prati je, makar svi sumnjali da postoji. Uistinu, zvezda Danica ne postoji za one koji ti to prebacuju. Dakle, sledi je, jer se ta zvezda zove Ideal.
Abenamar je smatrao, da ako želiš da budeš sa Bogom nije potrebno naučiti poverljive razgovore na latinskom, ili na bilo kom drugom jeziku, kao ni prevrtati očima, klečati, ukrštati ruke na grudima, ili sijaset drugih stvari, koje je video da čine redovnici. Pomislio je tada na ptice kojima je za komunikaciju sa Bogom potrebna samo pesma, ili na cveće, ko je to čini putem svoga mirisa. Sreća se ne nalazi u drugom životu, koji vi obećavate, nego ovde, na Zemlji, ako smo kadri da je osvojimo. Sreća je samo stanje duše koje uspevamo da postignemo kada na sve gledamo kroz ljubav.Kada tražimo Boga, to je zato što smo ga izgubili; kada tražimo ljubav, to je zato što je ne poznajemo; kada tražimo sreću, to je zato što se nismo pogledali iznutra. Za sreću je potrebno veliko unutarnje bogatstvo. Svoju sreću ili nesreću gradimo kao što svilena buba ispreda svoju čauru, iz vlastite materije. Mi, bilo jedno, bilo drugo, izvlačimo iz našeg unutarnjeg sveta. Ako je on ispunjen mirom, razumevanjem, ljubavlju, popustljivošću i plemenitošću, I ako možemo da uživamo u malim stvarima, pronalazeći smisao i razlog našeg postojanja, bićemo ispunjeni srećom. A ako smo srećni, bićemo sa Bogom.
Zar knjige nisu samo senka života, projektovana na te listove papira? Svako je želeo da u njima ostavi svedočenje o iskustvima svog uma ili srca, ali one nisu sam život. Božja reč se ne nalazi u knjigama. Niti čovečija ruka može da je ispiše. Božja reč se nalazi u slavujevoj pesmi, orlovom letu i sjaju sutona. Možemo da je čujemo samo kada je duh naš spokojan. Jer, kada nam nedostaje taj unutarnji mir, svi nam se utisci mešaju sa šaputom naših briga i velika simfonija se pretvara u buku.
Kada nam nedostaje taj unutarnji mir, mržnja, zavist i zlovolja prodiru u malim kapljicama, i ono što je slatko postaje gorko. Ambicija i egoizam mute vazduh, te note najuzvišenije melodije prodiru u naše duše sa čudnim treptajima teskobe. Neizreciva pesma života stiže nam iz spoljašnjeg sveta, ali ne nalazi odjek u našem duhu.
Jer, velika simfonija nastaje samo onda kada nam poruka iz prirode dodirne duh i zatreperi ga poput nežnog vetra što prohuji našim bićem i pokrene harmoničan zvuk svih žica naše vlastite harfe.
Može li čovek da čuje harmonične zvuke svoje harfe kada među ljudima?
Može li čovek da uoči neku nezgrapnu notu i da usred gužve sedne da uskladi njene žice?
Može li čovek da sluša simfoniju koja teče iz njegovog unutarnjeg sveta, usled svakodnevne vreve?
Možda je čovek zaboravio na svoju harfu i ne želi više da zna za nju. Zadovoljava se pijačnom bukom.
Možda ju je izgubio i više ne želi da je potraži jer mu nije potrebna.
I u slučaju da je pronađe, kako da podesi njene žice?
Priroda je večno otvorena knjiga i nije stvorena da bismo čitali njena slova nego da bi nam se svidela da bismo je voleli sa naših pet čula. Prava mudrost je upoznati dva sveta I uskladiti njene vibracije; svet stvari koje nas okružuju i naš vlastiti unutarnji svet. Ali, teško je oba upoznati, a još teže održati ih uvek usaglašenima. Mi, ljudi, možemo da slušamo samo onakvu muziku, kakvu nosimo u našem unutarnjem svetu. Sve je u životu tako, u našem duhu odjek ima samo ono što na njega liči.
Najveći rob je čovek koji živi za novac. Ljubavlju se ništa ne kupuje. Ljubav se samo seje, kao semenje da bi se rodio plod u čovečijem duhu.
Od svakog novog dana treba očekivati ono najbolje. Ako se i ne dogodi ono što smo očekivali, a mi, uprkos tome, budemo veseli, mnogo smo postigli. Na taj način možemo da pružimo više svetlosti našem duhu u lošim vremenima. Vera i optimizam su lampe koje jače svetle u mraku. Kada su nam upaljene u nevolji, možemo da mislimo da svaki dan koji prohuji, a da nismo postigli ono što smo želeli, samo predhodi boljem sutra. Iskoristi dobre prilike i uživaj u njima, a neka te oskudica podseća na njih dok budeš čekao bolja vremena.
To što nazivate prošlošću, jeste ono što smo posejali u našim životima. Budućnost je samo žetva. Ako mi dozvolite da uporedim naš život i neko drvo, rekao bih vam da je prošlost njegovo korenje, sadašnjost cvet što se krasno otvara da bi se oplodio, a budućnost , očekivanje plodova. Šta je onda to tajanstveno u našim životima? Da vam možda ne treba neki mag da biste saznali koju vrstu plodova očekujete od vas samih? Poznato je da onaj ko vetar seje, oluju žanje. Ali, ja vam dodajem da onaj ko seje sa ljubavlju, kupiće zrele plodove.
Predeo slikan čajem - Milorad Pavić
Moja duša je devica koja je rodila moje telo. I moj glas u njemu. Taj glas umivam svakog jutra kao što se umivam svakog jutra kao što se umiva hleb i lice. Taj glas, kao hleb, ima svoje telo na nebu, a ja, kao svako lice, imam svoj nebeski pralik. Moju reč neko je već izgovorio negde gore pre mene, moja reč samo sledi svoj nedostižni uzor. I ja žudim da se pesmom približim tom Nepoznatom. Jer svaka poznata stvar ovoga sveta samo je polovina stvari i uči o svojoj drugoj, nevidljivoj božanskoj polovini, onoj koja nam je nedostupna i nespoznatljiva. Zato je moja reč i moj glas samo polovina Reči i polovina Pesme i uči me o svojoj drugoj polovini kad god imam njenu naklonost. Jer, Duh diše kad hoće i na koga hoće. Inače, zašto bi moja pesma i pamet imala dane potpune tupavosti i dane velikih pronicavosti i nadahnuća. Zašto je čovek sredom glup i za utornik, a petkom mudar i za sredu?
Ali, moja veza sa tom nebeskom stranom moje prirode prekinula se. Posle pada u greh meni više nije čitljiva nebeska polovina mog glasa, onostrana knjiga moje sudbine. Ta knjiga za mene je sad sklopljena i nema zauvek. A od jedine ljubavi mog života ostadoše samo brkovi o koje možeš da očistiš zube.
Zato ja trazim Onog ko će mi umesto mene pročitati i tumačiti knjigu moje sudbine. Ko će mi opet otvoriti put do druge polovine mog glasa, do nebeskog uzora moje pesme. On mora da postoji kao što nad svakim stoletnim hladom mora stajati isto tako stoletna lipa.
Ali, ako ja na nebu imam svog nebeskog brata prema kojem je oblikovana moja dusa, onda neminovno postoji i ona Druga strana medalje, donja strana odjeka; ako svaka stvar na zemlji ima svoje uzore u idejama neba, onda tamna strana njihove prirode (jer ovde su sve takva bića što imaju i tamnu stranu, i sama ja imam tamnu stranu svoje prirode i svog glasa) onda ta tamna strana moje pesme nema i ne može imati prototip na nebu, nego u podzemlju; tamo u Paklu, postoji moj drugi, moj crni ljubavnik, tamo se iz parnog ogledala moja desna ruka pretvara opet u levu, kao što oči gledaju zajedno, a svako je slepo za svoj račun.
Dakle, ako ja, i moja pesma (kao i sve drugo što ovde postoji i može se spoznati na ovom svetu) učim o nevidljivim nebeskim stvarima jednim delom svoje naravi, onda drugim delom svoje prirode ja predstavljam takođe simbol i učim o nevidljivim stvarima pakla, o podzemnom odjeku moje duše. Moj nebeski ljubavnik meri: šta su drugi nama nažao učinili, a tamni ljubavnik moje pesme meri: šta smo mi drugima nažao učinili. Ako me ka nebu vuče moj nebeski ljubavnik kojeg naslućujem nad sobom dok pevam i od kojeg zavisi moj život, onda mora postojati i onaj drugi, crni ljubavnik moje duše, knez oblasti noćne, ubica mog glasa, koji će se neminovno jednom pojaviti da me odvuče u podzemlje, u ćutanje i smrt. Zato sam želela da nađem onog prvog pre no što me nađe drugi.
majra
Walden - Henry David Thoreau
Sama jednostavnost i nagost čovjekova života u primitivno doba uključuju barem tu prednost što je on još bio tek posjetilac u prirodi. Kad bi se osvježio hranom i snom, iznova bi razmatrao svoje putovanje. Na ovom je svijetu takoreći stanovao u šatoru te je ili hodio dolinama, ili prelazio ravnice ili se pak penjao na planinske vrhunce. Ali gle! ljudi su postali oruđem svoga oruđa. Čovjek koji je samostalno ubirao plodove kad je bio gladan postao je seljak, a onaj koji je radi zaklona stajao pod drvetom kućevlasnik. Više ne logorujemo preko noći, nego smo se nastanili na zemlji i zaboravili nebo. Kršćanstvo smo usvojili tek kao usavršenu metodu agri-kulture. Za ovaj smo svijet podigli obiteljsku kuću, a za drugi obiteljsku grobnicu. Najbolja umjetnička djela izraz su čovjekove borbe za oslobođenjem od toga položaja, no naša umjetnost djeluje samo tako što taj niski položaj čini udobnim a onaj viši položaj zaboravljenim. U ovome selu zapravo nema mjesta za lijepu umjetnost, ako nam je nešto od nje i namrijeto, jer naši životi, naše kuće i ulice ne nude za nju pravo postolje. Nema ni čavla na koji bi se objesila slika ni police koja bi primila bistu nekog junaka ili sveca. Kad pomislim kako se naše kuće grade i isplaćuju, ili ne isplaćuju, i kako se vodi i održava njihova unutarnja ekonomija, pitam se kako pod ne popusti pod posjetiocem dok se divi tričavim uresima iznad kamina, pa ne propadne u podrum, do nekog čvrstog i poštenog, makar zemnog temelja. Ne mogu a da ne primijetim kako je taj takozvani bogati i profinjeni život nešto što skočimice prihvaćamo, i ne uspijevam uživati u lijepoj umjetnosti koja ga ukrašuje, jer mi je pažnja posve zaokupljena tim naskokom; jer pamtim da je najveći istinski skok, izveden isključivo ljudskim mišićima, ikad zabilježen, onaj stanovitih Arapa lutalica, koji su navodno preskočili sedam i pol metara na ravnom. Bez umjetne potpore, čovjek će se nakon te udaljenosti zasigurno iznova prizemljiti. Prvo pitanje što sam ga u iskušenju postaviti imaocu takva nepriličnog imutka glasi: tko te podupire? Jesi li jedan od onih devedeset sedmoro koji propadnu, ili od troje koji uspiju? Odgovori mi na ta pitanja, i onda ću možda pogledati tvoje trice i naći da su ukrasne. Kola pred konjem nisu ni lijepa ni korisna. Prije nego što svoje kuće uresimo lijepim predmetima valja nam ogoliti zidove i valja nam ogoliti život a za temelj postaviti lijepo gospodarenje i lijepo življenje: ukus za lijepo danas se najbolje njeguje na otvorenom, gdje nema ni kuće ni kućegazde.
enzensberger
Zapečaćeno vreme - Andrej Tarkovski
...Bilo bi pogrešno reći da umetnik „traži“ temu. Ona u njemu sazreva kao plod i traži svoje oblikovanje; to je kao rađanje. Pesnik, naprotiv, nema čime bi se ponosio. On nije gospodar situacije, on je njen sluga. Kreativnost je jedini mogući oblik njegovog bitisanja, i svako novo delo za njega predstavlja neizbežan čin. Osećaj za tok odeđenog niza poteza i zakonitosti u kojima se pojavljuju, iskazuju se isključivo kada je prisutna i vera u ideal- samo vera podržava sistem slika (čitaj:sistem života).
Sistem religiozne istine je u nadi. Filozofija traži istinu tako što određuje granice ljudskog razuma, smisao ljudskog rada i bitisanja. (to važi čak i za filozofe koji su došli do stanovišta da je sve besmisleno).
Uloga umetnosti nije da oslovljava misli, da saopštava ideju ili služi kao uzor. Ne, cilj umetnosti sadržan je mnogo više u tome da se čovek sprema na smrt, da se prodre u njegovo najosetljivije unutarnje.
Pred remek delom se opaža i glas koji je pokrenuo samog umetnika. U kontaktu sa takvim umetničkim delom posmatrač doživljava duboku i pročišćujuću potresenost. Napetost koja vlada u svakom njenom segmentu, i prenosi se na odnos između umetnika i posmatrača, čini da ljudi postanu svesni svojih najboljih strana svesti koje teže da se oslobode nametnutih stega. Mi otkrivamo sebe u tom trenutku, sve neiscrpne mogućnosti i svu dubinu naših osećanja.
Remek delo- to je u svom apsolutnom važenju upotpunjen i savršen sud o stvarnosti, čiji značaj se meri sveobuhvatnošću kojom se uspešno izrazila interakcija, reka bih čak i igra ljudske individualnosti i duhovnog.
Kako je teško govoriti o velikom umetničkom delu! Nesumnjivo da izuzev opšteg utiska harmonije postoje još neki jasni kriterijumi koji izdvajaju majstorska dela iz mase ostalih. Pri tome je vrednost dela relativna i zbog odnosa recipijenata prema njemu. Najčešće se veruje da težinu umetničkog dela treba meriti po reakcijama ljudi, po intenzitetu odnosa koji nastaje između njih i dela. Potpuno uopšteno posmatrano to je čak i tačno. Ali paradoksalno je da tada umetničko delo u potpunosti zavisi od recipijenta, od njegove sposobnosti da oseti šta delo povezuje sa svetom kao celinom, kao rezultat ličnog odnosa prema stvarnosti. Gete je beskrajno u pravu kada napominje da je dobru kjigu teško čitati, baš kao što je teško i napisati. Nemoguće je zahtevati da vlastita procena i vrednosni sud budu objektivni. Svaka samo relativno objektivna mogućnost vrednovanja uslovljena je mnogostrukošću interpretacija. I kad većina stvara hijerarhiju umetničkih dela, to je najčešće posledica slučajnosti i potiče od toga što je delo, na primer, imalo sreću sa svojim interpretatorima. Sa druge strane, estetski afiniteti nekog čoveka za sada govore mnogo više o njemu samom nego o umetničkom delu.
Tumač umetničkog dela se po pravilu usmerava ka jednoj određenoj oblasti da bi ilustrovao vlastite pozicije u vezi nekog pitanja i pri tome retko polazi od neposrednog, živog kontakta sa delom. Za takav vid čiste recepcije potrebna je krajnje neuobičajena sposobnost orginalnog, nezavisnog i takoreći „čednog“ viđenja, a ne, kao što je redovno slučaj, da se procena zasniva u kontekstu već poznatih primera i fenomena, iskorenjujući time potencijal analogno subjetivnih predstava i ličnog iskustva. Delo bi time svakako dobilo na raznovrsnosti i imalo bi mnogo višeslojniji i promenljiviji život, bilo bi bogatije i punije.
„Dela velikih pesnika čovečanstvo još nije pročitalo- samo veliki pesnici ih mogu čitati. Mase ih čitaju, kao što čitaju zvezde- u najboljem slučaju kao astrolozi ili astronomi. Većina je naučila da čita iz udobnosti, kao da uče računicu, da bi proverili svoje izdatke i pri tome slučajno ne bi bili prevareni. Ali čitanje kao plemenita duševna vežba- o tome oni nemaju nikakvu predstavu, a upravo to je čitanje u najuzvišenijem smislu te reči- nije ono što nas slatko uspavljuje, već ono čemu se bližimo hodajući na prstima, čemu posvećujemo naše najbudnije trenutke.“
To je zapisao Toro na jednoj stranici njegovog veličanstvenog „Valdena“.
Lepo i savršeno u umetnosti, kako shvatam majstorska dela, je u idealnom- kada se u esteskom smislu nešto uzdiže a da celina pri tome ne bude oštećena, niti okrnjena. U remek delu je nemoguće stavljati pojedine segmente ispred drugih, nemoguće je njihovog stvaraoca „uzeti za ruku“ što je razotkrivajući svoju suštinu formulisao krajnje ciljeva i zadatke. Tako je pisao Ovidije, umetnost je za njega bila u tome da bi ostala neopažena. Engels je rekao „Što su zamisli autora prikrivenije, utoliko bolje za umetnost..“
Nalik na svaki prirodni organizam i umetnost se razvija iz borbe oprečnih elemenata. Protivurečenosti se stapaju jedna u drugu, podjednako perpetuirajući ideju u beskonačno. Ideja koja delo uzdiže do umetnosti, skriva se, uravnotežava, u ujednačenosti konstituišući suprotnosti. Konačna „pobeda“ nad umetničkim delom , razjašnjenje njenog smisla i njenih zadataka je sledstveno tome neizvodivo. Zbog toga, primetio je Gete, što neko delo uzvišenije stoji, utoliko je teže prosuditi o njemu.
Remek delo je u sebe zatvoreni, ni zaleđeni ni pregrejani prostor. Lepotu čini ujednačenost delova. Paradoks je u tome što je delo savršenije utoliko budi manje asocijacija. Savršeno je nešto jedinstveno. Ili je sposobno da izazove beskrajni niz asocijacija, što je u krajnjem slučaju isto.
Koliko slučajnosti se nalazi u izjavama proučavalaca umetnosti o značenju nekog umetničkog dela ili o prednostime nekog dela nad drugim.
U vezi sa time, naravno bez insistiranja na objektivnosti,želeo bih da navedem primer iz italijanskog renesansnog slikarstva: koliko je tu samo mišljenja koja me zaprepašćuju!
Ko zapravo već nije pisao o Rafaelu i njegovoj „Sikstinskoj Madoni“? Postoji mišljenje da je umetnik ovde konzekventno i celovito vaskrsao ideju čoveka, čiji lik je konačno dobio važeći oblik jer je otkrio svet i boga posle stolećima dugog klečanja pred srednjovekovnim bogom, na koga je do tada gledano sa isuviše straha, tako da njegova etička moć nije mogla doći do punog izražaja. Predpostavimo za početak da je tako. Jer u delu ovog umetnika devica Marija je zaista obična građanka čiji društveni sklop, kako se pojavljuje na platnu, ima oslonac na novoj istinitosti sveta. Ona se plaši za sudbinu svog sina koji će biti prinesen ljudima kao žrtva, čak i ako ga se žrtvuje da bi se čovečanstvo rasteretilo u svojoj borbi protiv greha.
Sve činjenično je ovde vrlo jasno „ucrtano“. Po mom mišljenju čak i isuviše jasno jer je umetnikova ideja-namera ovde nažalost u prednjem planu. Isti slikar nas neprijatno omamljuje svojom sklonošću ka slatko-alegorijskom, što ovlađuje celom formom i čijem služanstvu su čak i čisto slikarski kvaliteti slike. Umetnik koncentriše svoju moć na razjašnjavanje jedne misli, na spekulativni koncept svog rada i to plaća površnim i beskrvnim slikarstvom.
Pri tome imam u vidu onu energiju i zakonitost po kojoj slikarstvo prenosi očima svoje žarište, što mi se čini neizostavnim. Tu zakonitost nalazim kod Rafaelovog savremenika Venecijanca Vitora Karpača. Njegovo delo sažima sve moralne probleme pred kojima su se nalazili ljudi u renesansi, zabljesnuti strujom „humane“ realnosti. A on je to postigao čisto likovnim, a ne literarnim sredstvima za razliku od „Sikstinske Madone“ koja miriše na iskonstruisanost i propoved. Kod Karpača se hrabro i dostojanstveno dovode do izraza novi odnosi između individualnog i materijalnog sveta. On ne zapada u ekstrem sentimentalnosti i obuzdava svoju strasnu političnost, svoj entuzijazam usmeren na oslobođenje čovečanstva.
Godine 1848. pisao je Gogolj Šukovskome: „..propovedajući poučavati, to nije moja stvar. Umetnost je već sama po sebi dovoljno poučna. Moja stvar je da govorim živim slikama, a ne da razmatram. Moram da stvaram život kao takav i ništa se ne sme prestati ticati života“. Kako je to tačno! I inače umetnik navodi svoje misli na recipijenta. Ali ko tvrdi da je umetnik pametniji nego onaj što sedi u sali ili drži otvorenu knjigu u rukama? Samo pesnik razmišlja u slikama i može za razliku od svog čitaoca da organizuje svoj pogled na svet pomoću tih istih slika. Zar još uvek nije jasno da umetnost nikoga ničemu ne može poučiti, kada čovečanstvo već četiri hiljade godina nije uspelo ništa da nauči.