O medjuvremenu - Matija Bećković
Iskustvo nam savetuje da se treba bojati, da treba biti oprezan, da ne treba verovati.Iskustvo nasu uči da ne grešimo, da ne ponavljamo ono gde su drugi već stradali.
Svetu, medjutim ne mogu pomoći oni koji su načisto sa životom. Svetu ne trebaju oni koji su ostali bez zabluda i snova. Oni kojima je sve jasno, očigledno, poznato i verovatno.
Svetu pomažu mladi i neiskusni, oni koji ne veruju ni u čije iskustvo. Oni koji ne priznaju argumente. Oni koji ne veruju da se istorija ponavlja. Oni koji se ne plaše da pogreše. Oni koji su gluvi za činjenice, slepi za očigledne stvari, puni iluzija, zabluda, snova, ideala, spremni za najveće podvige i žrtve.
Beznadežan slučaj ne može biti heroj. Čovek bez nade i nije pravi čovek. On je kompromitovao sve ideale i ciljeve. Da su na svetu samo takvi, život bi se zaustavio.
Spas čovečanstva je u tome što se ljudi raduju bez iskustva i što u iskustvo ne veruju. Verovati u iskustvo znači biti očajnik bez ijednog razloga za život.
Životu su potrebni oni koji bi poludeli kada bi sve znali. Oni koji bi se poubijali kada bi svega bili svesni.
Niko nikome nije ništa dokazao. Svako mora da predje svoj put i potroši svoju meru iluzija. Niko ne nastavlja ničiju nesreću. Svako živi svoj život. Ničija starost nije nečija mladost. Ničije iskustvo nije nečiji zakon!
majra
Pogovor o Nekome - Bela Hamvaš
Po pravu na sramotu, u svakom slučaju postoji cela vojska naučnika, umetnika, sveštenika i mislilaca koji protestuju protiv totalnog nevaljalstva. Do njihovog broja naravno ne stoji; ne zavisi stvar od toga koliko ih ima. Pre svega zavisi od toga, kako Guénon piše, što su njihovi napori slabi i delimični. Čovek pokušava u dobu nikoga spasiti svoju ljudsku suštinu, čak pripremiti i neku duhovnu obnovu.
Od nauke, umetnosti, religije, filozofije neko je uglavnom nezavisan. Jer težište nije na produkciji, nego na intaktnosti ljudske ličnosti. Neko, bez obzira na kojem je području, suočen s nikakvim, teži održati ozbiljnost ljudske suštine, i ma koliko nejak i delomičan, kako Guénon piše, želi uspostaviti zakonit i normalan poredak života. Neko je onaj koji, koliko može, hoće odbraniti supstancijalnu bit ljudskog bića u sebi samom, i ako ne mora biti, nije ni bubalica ni karijerista, ali ni svako. Zato, iako nije u celosti neko, ipak je neko, a ne niko. Ne zato jer je naučnik. Nauci verovatno nema spasa; kao prirodna, nauka je kvarenje bitka, kao duhovna, nauka je aleksandrizam.
Nauka je gradjaninovo mesijanstvo, jer gradjanin od nauke očekuje iskupljenje sveta. Proleter, budući da nigde ništa novo nije znao reći, to mesijanstvo preuzima i naduvava, te obasipa naučnika privilegijama u uverenju da se iskupitelju mora osigurati visoka plata. Proleterov životni ideal nije mnogo novca, kao što je bio gradjaninov, nego visoka plata. Proletera se inače ne sme pobrkati s nikim. Proleter, mada primitivna, legitimna je kasta i ima apsolutno mesto u društvu, kao što je ima brahmanska, viteška ili privredna kasta. Niko je pak šljam van kasti, avarna, kako hinduistička baština kaže, ili kako to Guénon naziva: cadarve psychique.
Neko je nezavisan od toga što je umetnik. Specifično je da je značaj Kleea, Mondriana, Schönberga, Bartóka, Mallarméa, Rilkea, Moorea, Brancusija manje u delu, a više u prihvatanju odgovornosti za delo, u naporu za uspostavljanjem zakonitog i normalnog poretka života. Kao i kod izuzetnih naučnika. I kao kod sveštenika ili mislilaca koji bez obzira na religiju ili pogled na svet uzimaju udela u isto takvom naporu. Budista Suzuki i hebreist Martin Buber i katolik Przywara na istoj su liniji s Maritainom ili Zieglerom ili Šestovom i Berdjajevim i Gabriel Marcelom. A isti su i po tome što su delom i nejaki.
Neko nije ljudska ličnost pune vrednosti. Neko baš tek što je neko, nije potpuni niko. Uvek u dvoumljenju i nesiguran, jer se izuzev onih njemu sličnih na druge i ne obazire. To je bila taktika gradjanstva, bilo ko, bilo što, bitno da govori ili komponuje, naslika ili napiše, svejedno je. Indolencija. Prećutati. Po mogućnosti ušutkati. Genij je idol, ali najbolje je s njim činiti ono što je kasnije totalitarizam činio – ako bi mnogo otvarao usta, bio bi uklonjen u ostavu državne sigurnosti.
Tu je odmah i slučaj Alfreda Webera, koji je razotkrio aparat, ali ne u tolikoj meri koliko bi bilo poželjno. I šta više, samo kao pojam, scijentistički. Otkriće i nije imalo nikakvih posledica. Aldous Huxley bi rekao: zato što državnici ne čitaju dobre knjige. Državnici su danas nepoverljivi prema onima koji uživaju u dobrim slikama, čitaju dobre pesnike i slušaju dobru muziku. Kao što su i dobri slikari i kompozitori nepoverljivi prema državnicima. Ko ima pravo? Bez dvoumljenja slikar, jer ako i nije jako važan, bar je neko, dok je državnik niko.
Alfred Weber oseća nostalgiju za iskonskim, čvrstim i integralnim poretkom života, kakav su imali Kinezi, Indijci, Jevreji, Egipćani i Grčki orfici. Ovakva se uredjenja života zastarelim scijentističkim jezikom nazivaju kulturama i, prema ovome, sadašnji trenutak istorije se ne zna drugačije posmatrati do kao kriza kulture. Ova je naravno, još od pre, daleko iza nas.
Početak Evrope su, kaže Weber, Termopili, gde je malena vojska od nekoliko ljudi zaustavila persijskog kolosa, i pala, ali je grčka sloboda odbranjena. Smisao bitke je sledeći: postoji nešto što je više od života i za to više život treba dati. To je izvorna baza evropskog poretka života. Slava evropskog čovjeka. Posle Termopila hrišćanski mučenici, srednjovekovne sekte, Jan Hus, Giordano Bruno, u svakom slučaju održavaju intaktnost suštine ljudske ličnosti, čak i onda kad je život trebalo dati. Ono što se danas dogadja, obrnuti su Termopili. Pretežna većina čovečanstva bi, da samo može za kakav dobar novac, za puki i goli život, bio on ma kakvo sramotno ropstvo, prodala slavu slobode. Zajedno sa svojom, naravno i slobodu drugih.
Ako se čovekov život odvoji od fiksne tačke, raspada se i nazaduje. U onom trenutku istorije kada je evropski čovek izdao svoju slobodu, izgubio je ozbiljnost. Na mesto slobode došao je aparat. Na mesto termopilske egzistencije došao je niko. Današnji činovnički i tehnokratski aparat, vlast i rad i privatni život, ili potpuna promena poretka života aparatom, samo se tako mogu razumeti ako čovek zna da su nastali po cenu izdaje slobode i da je ta prodaja slobode stolećima tekla i teče, i ako zna da je protiv toga sada već, i na Istoku i na Zapadu podjednako, veliki deo čovečanstva prestao protestovati. U niko-vstvu čovek je prisiljen iz dana u dan sve više napuštati svoj biološki bitak, a s tim se niko-vstvom sada već i zadovoljno miri. Onaj ko za ono više od života daje život, slobodan je, ko to ne čini, isprva je rob, zatim niko.
Guénon kaže da je pokret bitka u svakom slučaju antinomičan i da zato paralelno s aparatom, pored ukrućivanja teče i raspadanje. Mehaniciziranje i raspuštanje ujedno, kao istovetna pojava. Kod onoga ko hoće ostati neko, još više; ko neće postati niko, mora se na dva načina braniti i postati pozitivnim, razrešivanjem i očvršćivanjem. Gde se niko mehanicizira, tamo se ovaj razrešuje, gde se niko raspada, tamo ovaj očvršćuje. Jer čovek više manje sobom nosi intaktno biće i to svako bez izuzetka.
Ali u održavanju bitka pretežna većina kompromituje sebe. Radi vlasti i radi imetka, i radi glasine prlja izvorno biće. Najviše iz častoljublja. Za sasvim malo i uvek za sve manje. Mehanicizira se i u istoj meri apsorbira u truljenje. To je nikovstvo. Aparatizirano i nulificirano. Nema egzistencije pune važnosti, sve je teže uočljiva. Neko ne zna drugačije do uneti svoje sposobnosti, svojstva i obdarenosti. Zato i ostaje neko, ne baš niko, ali samo neko. Nema znanja o onoj spiritualnosti koja se ne može videti i nije nadljudska, nego je veća od čoveka. Ono što neko pokušava ostvariti, neposredno je produženje individualizma. Nije to ono što je potrebno. Nije ni religija, nije spas. Nije ni nauka, ni umetnost, ni muzika, ni filozofija osnova nečega takvog. Ono za čim postoji potreba je usavršavanje ljudskog bitka i to uz pomoć sila realizacije iz sveta većeg od čovekovog, kako Guénon piše, jer je ostvarivanje "realizacija operacije delatne reči božanske visine".
Ta delatnost nije nadljudska, nego nadpojedinačna. Biti sposoban za primanje verodostojnog duhovnog uticaja. Tome, da bi čovek to mogao učiniti, potreban je preokret koji ide do korena; do čovekovog početnog i večnog i apsolutnog držanja, prema osnovnom stanju. To je stanje čovekove svesne i budne komunikacije – ne s nadljudskim silama, nego sa silama sveta većeg od čoveka.
majra
Ljubav sudski podijeljena - Djuro Zrakić
Emilija, naš je put došao do kraja... Tvoja sumnja postala je moja istina. Izmedju nas stala je čudna žena, kojoj znam samo ime i boju čudnih očiju, ali toliko snažna da više našeg puta nema... Ništa više nije kao prije...
Zagrlila me tako jako, osjetih samo miris njezine kose koju sam moga vidjeti - lice je naslonila na moju glavu s desne strane. Suze su padale na moje rame, do kože, a moje na njezinu kosu. Isplakasmo najtežu bol.
Više i nije moglo biti riječi. One će doći poslije, no nikad nećemo žaliti što upravo u ovim trenucima ne govorimo. Samo osjećamo bol rastanka, kidanja, osjećamo težinu još svjesnog umiranja. Rastanci u ljubavi i nisu ništa drugo nego svjesno umiranje, nakon kojega smo prisiljeni vratiti se ponovno u život, s nadom ili bez nade novog početka.
Umirali smo oboje jer ljubav je pravedna - oboje smo bili gubitnici ljubavi. Na tisuću pitanja u njezinome srcu i mome nije bilo odgovora. Samo sam osjećao zluradi glas; "S rastankom niste računali, samo prije nekoliko dana postojali ste vi i vaša vječna ljubav." Zar je taj spontani susret s čudnom ženom igra veće sile koja nam nije sklona?
Teško nam je bilo u to povjerovati. Ako je stvarno tu onda je moćna, danas je mom i Emilijinom životu odnijela mnogo. Ne, ne sve je ipak u našim rukama. Riječi kraja izgovorio sam ja - mogao sam ih i ne reći.
Naš uobičajni put nismo prošli do kraja.
Vratili smo se šuteći na ono isto mjesto gdje smo se prija nepunih osam godina sreli. Bili su to posljednji grčevi utopljenika ljubavi kojima niotkud nije dolazio spas. On je bio u nama samima, ovog puta u mojim rukama. Zagrlih čvrsto svoju ljubav, osjetih svu toplinu njezina dodira dušom i svim svojim bićem uvjeren u njezinu čistinu i iskrenu ljubav.
Ipak je ostavih. Nisam imao snage okrenuti se. Znao sam da će dugo stajati, gledati me i pitati se; "Zašto?" A neće imati odgovor.
Znao sam da bi joj bilo teško vjerovati riječima ljubavi izgovorenim u odlasku. Ipak su one bile istina, istina koja se doduše nije mogla više živjeti - kao što Emilijina istina da me još uvijek voli neće dugo trajati bez blizine naših ruku i naših duša. Rastanak treba nazvati pravim imenom, svim onim što on jest. Nije se moglo više šutjeti. Ništa više nije bilo kao prije - niti će to ikad više biti.
majra
Smrt je neprovjerena glasina - Emir Kusturica
Čovjek je sklon zaboravu, a tehnika zaboravljenja, vremenom, postaje presudna ljudska vještina. Kada zaborav, taj car, ne bi znao da zasjeni ostrašćene misli i preda ih pameti na rasporedjivanje, mozak bi postao običan kontejner.
Da li bi naredni dan uopste mogao da počne bez zaborava?
Šta bi bilo ako bismo patnju morali da pratimo kao neprekidnu emisiju iz središta naše duše i ako zaborav ne bi zasjenio tešku istoriju našeg života, kao što oblak prekrije Sunce?
Ne bismo preživjeli.
Isto je i sa stvarima koje čine veliku radost. Ako ih ne bi anestezirao zaborav, mi bismo poludjeli od sreće. Tek zaborav, vremenom, umanji bol zbog izgubljene ljubavi. Kada nam suparnik zvizne šamarčinu na školskom odmoru i tako osvoji simpatije djevojčice u koju smo obojica zaljubljeni, samo nas zaborav, kasnije, liječi od nenadoknadivog ljubavnog gubitka. Rana zacijeli, kao što vremenom, sa fotografije isčezne blještavi sjaj fotografskog papira.
majra
Otpor - Ernesto Sabato
U životu postoji jedna vrednost koja često drugima ostaje skrivena, ali je čovek oseća duboko u svojoj duši: to je vernost ili nevernost onome što osećamo da je naša sudbina ili vokacija koju treba da ispunimo.
Sudbina, kao uostalom sve što je ljudsko, ne ispoljava se apstraktno već se oživotvoruje u nekoj okolnosti, na nekom malenom mestu, na nekom voljenom licu, u rodjenju nekog siromaška na periferiji neke imperije. Ni ljubav, ni istinski susreti, pa čak ni duboka razmimoilaženja, nisu plod slučajnosti, već su nam na tajanstven način predodredjeni. Koliko sam se samo puta u životu začudio što u tolikom mnoštvu ljudi na svetu nailazimo na one koji, na izvestan način, vuku konce naše sudbine, kao da pripadamo istovetnoj tajnoj organizaciji, ili poglavljima jedne iste knjige!
Nikad nisam saznao da li ih prepoznajemo zato što smo već tragali za njima, ili smo tragali za njima zato što su već bili nadomak naše sudbine. Sudbina se ispoljava putem znakova i nagoveštaja, koji nam se isprva učine beznačajni, a za koje tek kasnije uvidimo da su bili od presudnog značaja.
Tako se dešava da u životu često poverujemo da smo izgubljeni, dok u stvari uvek idemo ka odredjenom cilju, ponekad vodjeni našom najočiglednijom, ali u drugim prilikama, možda i bitnijim za naš život, nekom snažnom i nepokolebljivom voljom i nama samima neznanom, u susret mestima, osobama ili stvarima koje, na ovaj ili onaj način, jesu, ili su bile, ili će da budu, od odlučujuće važnosti za našu sudbinu, voljom koja ide u prilog našim prividnim htenjima ili ih osujećuje, pomaže ili odmaže našim težnjama i često, što nas još više začuduje, vremenom dokazuje da je budnija od naše svesne volje.
Još jedna izgubljena vrednost jeste stid. Da li ste primetili da ljudi više nemaju stida, te se tako dogadja da, u društvu časnih ljudi, čovek može da sretne tipa optuženog za najgoru korupciju, koji pri tom ne skida osmeh sa lica, kao da je to najnormalnija stvar na svetu.
U neka ranija vremena, njegova porodica bi se od stida zatvorila u kuću, ali sada je sve jedno te isto i takvog tipa zovu da gostuje u nekim televizijskim programima, gde se prema njemu ophode kao prema gospodinu.
majra
Krik beznadja - Emil Sioran
Sva moja preterana revnost i sva paradoksalna i luda strast koju sam uložio da bih postao sjajan pojedinac, sva demonska vradžbina koju sam konzumirao da bih navukao budući oreol i sav zanos koji sam nasipao za organsko preobraženje ili za unutrašnje svitanje, pokazali su se slabijim od zverstva i iracionalnosti ovoga sveta koji je prosipao u mene sve svoje negativne i otrovne rezerve. Život nije otporan na veliku temperaturu. Zbog toga sam došao do zaključka da najuznemireniji ljudi, sa unutrašnjim dinamizmom dovedeni do paroksizma, koji ne mogu prihvatiti uobičajenu temperaturu, moraju propasti. To je aspekt životnog demonizma, ali i aspekt njegovog nedostatka; on objašnjava zašto je život privilegija mediokriteta. Samo mediokriteti žive na normalnoj temperaturi života; ostali se troše na temperaturama koje život ne podnosi, gde ne mogu da dišu.
Mikica
Ples - Oriah Mountain Dreamer
Poslala sam ti poziv. Poruku koju je vatra življenja ispisala na mom dlanu. Nemoj skočiti na noge i povikati: "Da, to je ono što želim! Učinimo to!" Samo tiho ustani i pleši sa mnom.
Pokaži mi kako slediš svoje najdublje želje, spiralno se spuštajući u bol unutar bola, a ja ću ti pokazati kako posežem unutra i otvaram se prema van kako bih osetila poljubac Misterija, slatke usne na mojima, svakoga dana.
Nemoj mi reći da želiš držati celi svet u svome srcu. Pokaži mi kako se odvraćaš od okrivljavanja drugoga, a da ne napuštaš samoga sebe kada si povredjen i bojiš se
biti nevoljen.
Ispričaj mi priču o tome ko si i saznaj ko sam ja u pričama koje živim. I zajedno ćemo se setiti da svako od nas uvek ima mogućnost izbora.
Nemoj mi reći kako će divne stvari biti... jednoga dana. Pokaži mi da možeš reskirati da budeš potpuno u miru, uistinu pomiren sa stvarima kakve su upravo sada u ovom trenutku, i opet u sledećem i sledećem i sledećem...
Čula sam dovoljno ratničkih priča o junačkim poduhvatima. Reci mi kako se raspadneš kad udariš o zid, naletiš na prepreku koju ne možeš preći snagom vlastite volje. Šta te nosi na drugu stranu zida, prema krhkoj lepoti tvoje vlastite čovečnosti?
I nakon što smo jedno drugome pokazali kako smo postavili i održali jasne, zdrave granice koje su nam pomogle da živimo jedno pored drugoga, reskirajmo prisetivši se da nikad nismo prestali tiho voleti one koje smo nekad voleli glasno.
Povedi me na mesta na zemlji koja te podučavaju kako plesati, na mesta na kojima možeš reskirati da dopustiš svetu da ti slomi srce, a ja ću te povesti na mesta na kojima mi zemlja pod stopalima i zvezde iznad mene uvek iznova zaceljuju srce.
Pokaži mi kako se brineš za posao, a da te on ne odredjuje. Kada su deca nahranjena, ali još uvek glasovi unutar i oko nas viču da želje duše imaju previsoku cenu, podsetimo jedno drugo da to nikada nema veze s novcem.
Pokaži mi kako svome narodu i svetu daješ priče i pesme koje želiš da deca naše zemlje zapamte, a ja ću tebi pokazati kako se trudim, ne da promenim svet, nego da ga volim.
Sedni pored mene u dugim trenutcima zajedničke osame, znajući našu apsolutnu osamu kao i našu neosporivu pripadnost. Pleši sa mnom u tišini i zvuku malih dnevnih reči, ne zamerajući mi ni jednu na kraju dana.
I kad zvuk svih svečanih očitovanja naših najiskrenijih namera odumre na vetru, pleši sa mnom u beskrajnoj stanici pre sledećeg velikog udaha, daha koji nas sve udahnjuje u postojanje, ne ispunjavajući prazninu izvana i iznutra.
majra
Gospođa Bovary - Gustave Flaubert
Mjesec, sav okrugao i grimizne boje, dizao se iznad same zemlje u dnu livada. On se brzo dizao iznad grana topola koje su ga tu i tamo skrivale kao kakav crn, prodrt zastor. Zatim se ona pojavi, blistajući od bjeline, na čistom nebu koje je osvjetljavao; i onda uspravljajući se, on spusti na rijeku jednu veliku mrlju na kojoj se pojavi bezbroj zvijezda, i ta srebrena svjetlost kao da se savijala u vodi sve do dna kao zmija bez glave, pokrivena blistavim ljuskama.
To je bilo nalik i na neki ogromni svijećnjak na kojem su se cijelom dužinom blistale kapljice rastaljena dijamanta. Tiha noć se šrila oko njih, gusti mrak je zastirao lišće. Emma je, s upola zatvorenim očima, duboko udisala svjež vjetar koji je pirio. Nisu ništa govorili jer su bili i suviše utonuli u svoje sanjarenje.
Ljubav minulih dana ponovo je ispunjavala njihova srca, bujna i nijema kao rijeka koja je tu tekla, s tavom čudnom milinom kakvu donosi i miris jorgovana, i bacala u njihove uspomene mnogo veće i mnogo sjetnije sjene nego što su sjene onih nepokretnih vrba koje su se pružale po travi. Često bi kakva noćna životinja, jež ili lasica, polazeći u lov, pomicala lišće, ili bi se, pak, na mahove čula koja zrela breskva kako sama od sebe padne s grane na osmanluku.
- Ah divne li noć! - reče Rodolphe.
- Imat ćemo ih još! - odgovori Emma.
majra
Besmrtnost - Milan Kundera
A kako ćeš objasniti to što se cvet razvije upravo tog dana, a ne nekog drugog? Dodje njegovo vreme. Želja za samouništenjem je pomalo rasla i jednoga dana joj više nije mogla odoleti.
Nepravda koja joj se dogodila, bila je, nagadjam, sasvim mala: ljudi joj više nisu odgovarali na pozdrav; niko joj se nije osmehnuo; čekala je u redu na pošti i nekakva debela žena ju je izgurala i pretekla; bila je zaposlena kao prodavačica u trgovini na veliko i poslovodja ju je optužio da se loše odnosi prema kupcima. Hiljadu puta se htela odupreti i vikati, ali nikad se na to nije odlučila jer je imala slab glas koji joj je u trenucima uzrujanosti preskakivao.
Bila je slabija od svih i bila je neprestano uvredjena. Kad čoveka zadesi zlo, čovek ga od sebe odbaci na druge. To se naziva sporom, svadjom ili osvetom. Ali slab čovek nema snage da odbaci zlo koje ga zadesi; njegova vlastita slabost ga vredja i ponižava i pred njom je potpuno nemoćan. Ne ostaje mu ništa drugo nego uništiti svoju slabost zajedno sa sobom samim. I tako se rodio njen san o vlastitoj smrti.
Sama je sebe nosila životom kao nešto monstruozno, što mrzi i čega se nije moguće osloboditi. Zato je toliko želela odbaciti samu sebe, kao što se odbacuje zgužvani papir, kao što se odbacuje trula jabuka. Želela se odbaciti kao da su ona, koja odbacuje, i ona, koja je odbačena, dve različite osobe.
Kad bi nekoga oslovila, niko je nije čuo. Izgubila je svet. Kad kažem svet, mislim na onaj deo bivstvovanja koji odgovara našim pozivima (pa makar samo jedva čujnim odjekom), a čije pozive mi sami čujemo. Za nju je svet postajao nem, i prestajao je biti njen svet. Bila je sasvim zatvorena u sebe i u svoju patnju.
Čovek koji se našao izvan sveta, nije osetljiv na bol sveta.
majra
Tišine - Meša Selimović
- Bilo je to prvi put da mi blizina ljudi nije ništa olakšavala, prvi put da sam se osjetio konačno nepovratno sam.
- unezvijerenih očiju
- Neko sedi pored mene, nešto kaže. Vraćam se iz sebe kad mi ponudi cigaretu. Pita me jesam li pospan, hoću li da pušim. Ne objašnjavam da nisam pospan, odvajam se. Primam cigaretu, želeći da se opet povučem u sebe, i ne slutim da me čovjek uvlači lukavstvom pažnje, da me kupuje obzirom. Pita me kuda idem. Kažem.
Džon Don
Nijedan čovek nije Ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo Zemlje; ako Grudvu zemlje odnese More, Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo Posed, tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom. I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom.
Traktat o slikarstvu - Leonardo da Vinči
9. O tome kako slikar vlada svim vrstama ljudi i svim stvarima
Slikar je gospodar svih stvari koje čoveku mogu pasti na pamet i zbog toga, ako želi da vidi lepote koje će ga očarati, on ima moć da ih stvori; ako mu se prohte da vidi stvari koje ulivaju strah, ili šaljive i smešne, ili koje stvarno izazivaju sažaljenje, on vlada njima i može da ih stvori. A ako hoće da stvori puste predele, hladovita i sveža mesta za vreme vrućine - on ih naslika, a isto tako; i tople predele za vreme zime. Ako želi doline - isto; ako želi da sa visokih planinskih vrhova otkrije široko polje, ili ako mu se prohte da posle njih vidi horizont mora - on to može; a isto tako ako želi da iz niskih dolina vidi visoka brda, ili sa visokih brda niske doline i peskovite obale. I zaista, ono što postoji u svetu kao suština, stvatnost ili mašta prvo prolazi njegov duh, a zatim kroz ruke, a one su toliko izvrsne da istovremeno jednom jedinom pogledu pružaju skladnu harmoniju kakvu daju stvari.
Will Durant - Um caruje
Šopenhauer
Zreo čovek usvaja prirodna ograničenja života; on ne očekuje da Proviđenje bude pristrasno u njegovu korist, i za igru života nikako ne traži naročito dobre karte. On zna, sa Karlajlom, da bi bilo besmisleno okrivljivati sunce zato što nam ne pripaljuje duvan. Ali, ako smo dovoljno vešti da suncu pomognemo, možda će baš to učiniti za nas; i ovaj beskrajno veliki i ravnodušni kosmos mogao bi se peobraziti u veoma prijatno mesto kada bismo i mi malo sunca iz sebe uneli u njega da mu pomognemo. U stvari, svet nije ni za nas ni protiv nas; on je samo sirovo gradivo u našim rukama, i to gradivo može da postane nebo ili pakao, prema tome kakve su naše osobine i sposobnosti.