Poznati ljudi i naš odraz u mislima poznatih Umetnost

Muzej nevinosti - Orhan Pamuk

U osnovnoj školi imao sam čudesnog i pomalo priglupog prijatelja. Kad bi ga učitelj prozvao i upitao je li napisao zadaću iz matematike, on bi šutio kao ja te večeri, ne bi rekao ni da ni ne, nego bi se s osjećajem krivnje i nesigurnosti premještao čas na desnu, čas na lijevu nogu, mijenjajući tako položaj tijela dok god stoji pred nama i dok učitelj ne bi pobjesnio. Dok sam ga, začuđen, gledao takvog u razredu, nisam znao da čovjek, kad se jednom zaogrne šutnjom, više ne može otvoriti usta, i da njegova šutnja može potrajati godinama i stoljećima. U djetinjstvu sam bio sretan i slobodan. Ali te noći, u Ulici Siraselviler, mnogo godina poslije, shvatio sam šta znači ne govoriti. Osjećao sam kao kroz san da je, uostalom, i moja ljubav prema Fusun priča o takvom inatu i zatvaranju u sebe. Moja ljubav prema njoj, moja vezanost za nju, ili kako to već nazovemo, nije dopuštala da s nekim drugim slobodno dijelim ovaj svijet. Još sam na samome početku shvatio negdje duboko u sebi da se to neće dogoditi na ovome svijetu, o kojem pripovijedam. Stoga sam se okrenuo sebi i Fusun počeo tražiti u sebi. Mislim da je i ona shvatila da ću je naći u samome sebi. Sve bi se trebalo dobro završiti...

Mesnevija V - Mevlana Džalaludin Rumi

Ako je tuga našla put do tvog srca i narušila tvoju radost, to je znak da priprema put za sreću. Ona smesta očisti sve druge stvari iz kuće, kako bi ushićenje moglo doći do tebe od strane Izvora dobrote.

Patnja protresa žute listove sa grana tvoga srca, kako bi sveži listovi mogli neprestano izrastati. Ona iz korena izvlači staro nezadovoljstvo, kako bi nova ekstaza mogla ušetati iz Njegovog pravca.

Tuga iz srca izvlači uvenule i vijugave korene, kako ni jedan ne bi ostao sakriven.
Putem patnje mogu se mnoge stvari izvaditi iz srca, kako bi Bog dao nešto bolje za uzvrat.

Ljubav je beskrajni okean čija su nebesa samo pahuljice pene. Znaj da su to vali Ljubavi što pokreću točak nebesa jer bez ljubavi svet bi bio beživotan.

Knjiga o čaju - Kakuzo Okakura

Zar niste osetili da u drhtavom sutonu prolećne zore, dok u zagonetnom ritmu ptice cvrkuću medju drvećem, mužjaci i ženke jedni drugima govore o cveću? Mora da je poštovanje cveća u čovečanstvu nastalo istovremeno kad i ljubavno pesništvo.

Gde razgovetnije, nego li u cvetu, slatkom u njegovoj nesvesnosti, mirišljavom u njegovom spokoju, možemo da zamislimo otkrivanje ljudske duše? Prvi čovek koji je ženi ponudio venac cveća prevazišao je životinju. Postao je ljudsko biće uzdigavši se nad sirovom prirodnom potrebom, ušao je u carstvo umetnosti shvativši tananu upotrebu "nepotrebnoga".

U radosti ili tuzi, cvetovi su naši stalni prijatelji. Sa njima jedemo, pijemo, pevamo, plešemo i igramo. Venčavamo se i krstimo uz cveće. Ne usudjujemo se ni da umremo bez njega! Molili smo se sa ljiljanom, meditirali sa lotosom, jurišali u borbi sa ružom i hrizantemom. Čak smo pokušavali da govorimo jezikom cveća, a kako bismo mogli da živimo bez njega? Zastrašujuća je i sama pomisao na svet lišen njegovog prisustva.

Kakvu samo utehu ono donosi postelji bolesnika,kakav samo sjaj blaženstva u mrak iznurenih duša! Njegova spokojna nežmost obnavlja u nama izbledelo poverenje u Univerzum, kao što usredsredjen pogled milog deteta priziva naše izgubljene nade. Upravo ono u tuzi leži na našim grobovima kada se pretvaramo u prah.

Ne možemo da prikrijemo istinu, ma koliko bila žalosna, da mi, uprkos svom drugovanju sa cvećem, nismo se izdigli više od životinje. Zagrebi ovčju kožu i vuk u nama će brzo iskeziti svoje zube. Rečeno je da je čovek sa deset godina životinja, sa dvadeset ludak, sa trideset promašen, sa četrdeset varalica i sa pedeset zločinac. Možda postaje zločinac zato što nikada nije prestao da bude životinja?

Nama nije ništa ozbiljno sem gladi, ništa sveto sem naših vlastitih želja. Pred očima nam se rušio hram za hramom, ali se jedan žrtvenik zauvek održava... onaj na kojem palimo insens vrhovnom Idolu-sebi samima. Naš Bog je veliki, a novac je njegov prorok! Pustošimo prirodu da bi smo mu prineli žrtvu. Hvalimo se da smo pokorili materiju, a zaboravaljamo da je upravo materija porobila nas. Kakve sve grozote ne činimo u ime kulture i otmenosti!

Odlican.com, Cesljarev - Ljubimica

Recite mi nežni cvetovi, vi zvezdane suze, dok stojite u vrtu klimajući glavama pčelama što pevaju o rosi i sunčanim zracima, jeste li svesni strašne sudbine koja vas čeka?

Sanjajte, njišite se i veselite dok još možete na blagim letnjim povetarcima. Sutra će vas nemilosrdna ruka stisnuti oko vrata. Bićete počupani, deo po deo, na komadić, i izgnani iz svojih mirnih domova. Možda će prići i neka lepa okrutnica i možda će reći kako ste ljupki, dok su joj prsti još mokri od vaše krvi. Recite mi, hoće li to biti dobrota?

Možda je vaša sudbina da budete zarobljeni u kosi nekog za koga znate da nema srca.
Ili da budete zadenuti u reveru kaputa nekoga ko se ne bi usudio da vas pogleda u lice da ste Čovek.

Možda je vaša sudbina da budete zatvoreni u nekoj uskoj posudi, u kojoj je samo ustajala voda što gasi nepodnošljivu žedj koja upozorava da život kopni.

Cvetovi, da ste se zatekli i zemlji Mikadovoj, možda biste nekada sreli groznog čoveka naoružanog makazama i groznom pilom. On bi sebe nazvao Majstorom Cveća.
Isticao bi svoja lekarska prava, a vi biste ga nagonski mrzeli, jer znate da se lekar uvek trudi da produži muke svojih žrtava. On bi vas sekao, savijao i uvrtao u one nemoguće položaje za koje misli da vam dolikuje da ih poprimite. Iskrivio bi vam mišiće i iščašio kosti kao bilo koji drugi osteopat. Palio bi vas užarenim ugljem da vam zaustavi krvarenje i zarivao žice u vas da vam ubrza cirkulaciju. Hranio bi vas solju, kvasinom, stipsom i ponekad vitriolom. Kad bi se učinilo da tek što ste klonuli, polivao bi vam noge vrelom vodom. Sve će to raditi samo da bi se hvalio kako vas može održati u životu dve ili više nedelja duže, nego što bi bilo to moguće bez njegovog postupka. Zar ne biste više voleli da ste bili ubijeni onog trenutka kad vas je i zarobio? Kakve ste to zločine počinili u prošloj inkarnaciji da bi se opravdala takva kazna u ovoj?

Razuzdano trošenje cveća i zapadnim društvima još je užasnije od načina na koji sa njim postupaju istočni majstori cveća. Broj cvetova koji se svaki dan ubere da bi se okitile plesne dvorane i stolovi za bankete u Evropi i Americi, a da bi sutradan bili bačeni, mora da je ogroman... kad bi se spleli u venac mogli bi opisati kontient!

Uz takav, krajnje nehatan odnos prema životu, krivica Majstora Cveća postaje neznatna. On, u najmanju ruku, poštuje ekonomičnost prirode, bira žrtve sa brižljivim predumišljajem, a kad uginu, odaje počast njihovim ostacima. Na Zapadu, isticanje cveća kao da je deo pokazivanja bogatstva-hirovitost jednog trenutka.

Kuda odlaze svi ti cvetovi kada slavlje prodje? Ništa ne izaziva toliko sažaljenje kao pogled na uvelo cveće, nemilosrdmo bačeno na gomilu djubreta.

Zašto se cveće radja tako lepo, a tako bespomoćno? Insekti mogu da ubodu, ali i najkrotkija životinja će se boriti ako je dovedena u opasnost. Ptice, čije se perje traži da bi se stavilo na odredjene šešire, mogu da odlete od svog progonitelja. Krznena životinja, od čijeg krzna mnoge "najpametnije životinje" žele da naprave sebi kaput, može da se sakrije na dolazak ubice.

Jedini cvet za koji se zna da ima krila je leptir... svi ostali su nemoćni pred uništiteljem. Ako i vrište u svom smrtonosnom grču, njihov plač nikad ne dopire do naših tvrdih ušiju. Mi smo uvek surovi prema onima koji nas vole i služe nam u tišini... Ali, može doći vreme kada nas zbog naše okrutnosti ostave ti naši najbolji prijatelji.

Zar niste primetili da je divlje cveće svake godine sve redje? Možda su mu njegovi mudraci rekli da ode, dok čovek ne postane humaniji. Mozda se preselilo na Nebo...

Mnogo lepog je rečeno o onome ko uzgaja biljke. Čovek sa loncem je neuporedivo humaniji od onog sa makazama. Sa uživanjem posmatramo njegovu brigu o vodi i suncu, njegove bitke sa parazitima, strah od mraza, nemir kad pupoljci sporo izbjaju, ushićenje kada se listovi zasjaje.

Jedna legenda kaže da u jednom japanskom manastiru postoji čudna pločica (pripisuje se Jošicuneu, junaku samurajske prišlosti), koja je bila upozorenje, postavljeno kao zaštita jednog prelepog šljivinog drveta. Pločica privlači surovim humorom tog ratničkog doba, jer sadrži sledeći natpis - "Ko otkine jednu grančicu sa ovog stabla, u zalog će izgubiti jedan prst". O, da bi se takav zakon mogao namtnuti protiv onih koji razuzdano tamane cveće i sakate njihova umetnička dela!

Čak i onda kada je u pitanju cveće u saksiji, skloni smo da podumnjamo u ljudsku sebičnost. Čemu uzimatiu biljke iz njihovih domova i tražiti od njih da cvetaju u stranom okruženju? Da li je to isto kao tražiti od ptica da pevaju i da se pare u zatvorenim kavezima? Ko zna da se orhideje ne guše u našim zatvorenim staklenicima i da beznadežno čeznu da, barem na čas, ugledaju svoja rodna južna neba?

Pravi ljubitelj cveća je onaj koji ga posećuje u njegovom prirodnom staništu. Koji je sedeo pred slomljenim banbusovom ogradom i razgovarao sa divljom hrizantemom (Tai Juen ming), koji je u suton, pored tajanstvenog mirisa, lutao medju rascvetalim šljivama Zapadnog jezera (Lin Vo Sing), ili spavao u čamcu kao bi se njegovi snovi mogli pomešati sa snovima lotosa (Čou Mu šin).

Carica Komo, jedna od najslavnijih vladarki iz doba Nara je zapevala: "Ako te uberem, moja ruka će te oskrnaviti, o cvete... tebe, koji stojiš na livadi, prinosim Budama prošlosti, sadašnjosti i budućnosti".

Ipak, ne budimo previše sentimentalni. Budimo manje raskošni, a više veličanstveni kada smo u kontaktu sa cvećem. Poštujmo pravo značenje Cvetne Žrtve. Možda cvetovi cene njen puni smisao. Oni nisu kukavice kao ljudi.

Neki cvetovi ponosno odlaze u smrt, a zasigurno su takvi cvetovi japanske trešnje, dok se slobodno predaju vetrovima. Svako ko je stajao pred mirisnom lavinom u Jošinu ili Arašijami, morao je ovo razumeti...

Cvetovi na tren lebde poput oblaka optočenih draguljima i plešu nad kristalnim brzacima... a potom, čim zaplove nasmejanim i brbljivim vodama, kao da nam poručuju: "Zbogom proleće...! Mi odlazimo u Večnost."

Lekar čudotvorac - Efraim Kišon

- Najbolji savet koji se može dati novom doseljeniku u Izrael glasi: "Budite lekar!" Tridesetih godina, kad je doseljavanje iz Nemačke dostiglo vrhunac, nastala je takva najezda lekara da su oprezne domaćice stavljale na vrata natpis: "Za lekare ordiniram samo posle podne od 15 do 16 casova."

Danas je drugačije. Sve više ljudi poboljeva a sve manje studira medicinu. Izrael je postao pravi raj za lekare. Svakako, čekaonice lekara prepune su i u Americi. Ali Amerikanci odlaze kod njih samo zato jer ih na to obavezuje legitimacija neke od zdravstvenih organizacija. Šta tolike ljude čini bolesnim? Nesumnjivo, siva jalova svakodnevica. Ljudi čeznu za malom promenom, a kako im bolest donosi promenu, oni su spremni da to i plate. Lekar je, pak, spreman da ih prima.

Moj slučaj započeo je sa čudnim osećajem praznine u trbušnoj duplji, posle čega je usledila potmula unutrašnja tutnjava. U početku nisam obraćao pažnju na to. Ali kad se taj osećaj praznine pojačao, pogotovo što jednom čitavih osam časova nisam ništa okusio, uznemirio sam se i zapitao tetku šta da radim. Ona malo porazmisli pa mi preporuči da zatražim lekarsku pomoć.

- Dobro – rekoh. – Idem u Zdravstvenu zastitu.
- Zar si poludeo? – progundja moja tetka. – Oni će te samo opljačkati. Otići ćeš kod Grosgloknera.
- Ko je to?
- Ko je to? Ti ne znaš ko je prof. Grosglokner? Lekar čudotvorac koji je izlečio već stotine hiljada?
- Stotine hiljada? Ma hajde...
- Prestani da zanovetaš i podji kod dr Grosgloknera. Obrati mu se na nemačkom. I ne beri brigu... on će ti sigurno pronaći nešto ozbiljno.

Hteo sam smesta da odem kod njega, ali me je tetka poučila da posetu čudotvorcu treba najaviti telefonom. Jedan ženski glas mi je telefonom zkazao posetu za tri nedelje, u 5 časova i 26 minuta.

- "Do tada, molim Vas, nemojte da jedete, pijete, spavate i pušite" – dodala je.

Kad sam stigao u ugovoreni minut, čekaonica je bila širom otvorena, a u njoj pedeset do šezdeset pacijenata. Niko nije odgovorio na moj ljubazni pozdrav. U prostoriji je vladala atmosfera pobožne tišine. Vrata koja su vodila iz nje bešumno su se otvarala i zatvarala, sestre odevene u belo promicale su tamo-amo, s vremena na vreme ušetali bi polunagi muškarci i nestajali kao senke. Zatim se više pacijenata poredjalo jedan za drugim i u pačjem poretku nestadoše kroz neka vrata. Sve se to dogadjalo sa nekom zastrašujućom preciznošću. Bio je to čudovišni, dobro podmazani mehanizam.

Nekih pola sata pratio sam sve to sa sve većim strahopoštovanjem, kada mi pridje sestra i naredi da podjem za njom. Ušli smo u prostoriju za prijem bolesnika. Sestra dohvati pozamašnu kartoteku i poče da upisuje moje lične podatke.
- Ime? Rodjen? Odakle dolazite? Zanimanje?
- Novinar.
- Dvadeset i šest funti.
- Zašto toliko?
- To je cena prvog pregleda. Samo kolege i pripadnici srodnih zanimanja imaju popust.
- Vrlo dobro. Ja popravljam pisaće mašine.
- Samo trenutak, molim. – Sestra prelista nekiraskupusani priručnik. – Dvadeset pet i trideset.

Platio sam tarifu sa popustom i vratio se na stražu u čekaonicu. Za manje od dva sata neka nova sestra odvela me je u drugu prostoriju, u kojoj osim kreveta nije bilo drugog nameštaja. Obzirom da je sestra bila postarija i ulivala poverenje, usudio sam se da je zapitam zašto taj matori lopov tako bestidno mnogo naplaćuje.

- Moj muž nije dobrotvorna ustanova – odvrati gospodja Grosglokner. Zatim otvori neku debelu knjigu i upita me ledenim glasom zašto sam došao.

Možda ce to nekom izgledati pomalo čudno, ali s osobama ženskog pola ne volim da pričam o svojim telesnim tegobama, a pogotovo ne u sobi u kojoj nema ničeg drugog osim kreveta. Odbio sam da pružim željenu informaciju gospodji Grosglokner. Posle toga su me uputili da ponovo čekam na starom mestu, odakle sam mogao nesmetano da posmatram sve življi saobraćaj. Kao da je bilo sve više sestara koje su same ili s pacijentima pod ruku promicale prostorijom. Nisam mogao da se uzdržim a da se ne obratim osobi koja je sedela do mene:

- Odakle mu tolike sestre? – zapitah tiho.
- Sve same Grosgloknerke – prošaputa on. – Profesor ima sedam sestara i trojicu bracće. Svi ovde rade.

Ubrzo me jedan od braće odvede u kupatilo, gurnu mi epruvetu u ruku i zatraži da učinim nešto što me je navelo da upitam:
- "Zašto?"
– "Zato što se nikad ne zna", odgovori on. I zato što ce profesor da me primi tek kad budu izvršene sve pripreme. Jedva sam napunio epruvetu do vrha, kad me jedna od sestrara Grosglokner odvuče u kuhinju da izvrši analizu krvi i želudačne kiseline. I onda opet nazad na početni položaj.

Pred sumrak se pojavila sledeća sestra, pa je meni i još dvojici pacijenata naredila da se skinemo do pojasa, da ne napuštamo svoja mesta i da budemo spremni da se odmah odazovemo na poziv. U tom poznom času u čekaonici je već toliko zahladnelo da se moglo čuti cvokotanje naših zuba. Sestra reče da joj je žao, ali profesor ne može da razbacuje svoje dragoceno vreme.

- Daću vam sada nekoliko uputstava kojih morate da se pridrzavate – nastavi ona. – Da bismo uštedeli vreme, molim vas da pri ulasku u ordinaciju izostavite svako pozdravljanje. Sedite odmah na tri stolice u sredini sobe, duboko udahnite i isplazite jezike. Ostanite tako sve dok ne dobijete dalje instrukcije. Ne dosadjujte profesoru bilo kakvim pitanjima ili primedbama. On će sve saznati iz vaših kartona. Ako vas nesto zapita, nemojte da odgovarate... ili ako to ne možete da izbegnete... koristite proste rečenice od tri do šest reči. Zatim izadjite bez pozdrava! Ponovite!

Izdeklamovali smo uputstva. Tada se otvoriše vrata Svevišnjeg. Začu se tih zvižduk.
- Sada! – povika sestra. – Marš unutra!
Umarširali smo držeći se instrukcija.
Profesor je izvršio smotru jezika.
- Kakvih je bolesti bilo u Vašoj familiji? – zapita me.
- Različitih – odgovorio sam (jedna rec).
- Koliko Vam je godina?
- Trideset (tačan odgovor bi trebalo da glasi "trideset i pet", ali nisam hteo da trosim vreme).

Profesor dohvati svojom čudotvornom rukom neki šiljati instrument, ubode me u ledja i upita šta osećam.
- Ubod u ledja – rekoh.
- Gospodine Klajneru - reče profesor – treba izvršiti detaljan pregled Vaše kičme.
- Oprostite – reče pacijent levo od mene. On još nije uvukao jezik pa je teško govorio. – Ja se zovem Klajner i ja...
- Ne prekidajte me! – prekide ga profesor u pravednom gnevu i okrete se ka meni da mi postavi dijagnozu. A ona je glasila: lagana prehlada koju sam verovatno zaradio dugo sedeći go do pojasa u nezagrejanoj prostoriji. Terapija: dve tablete aspirina.

Profesor nam pokretom ruke dade znak da izadjemo. Ostala dvojica su htela nešto da kažu, ali su ih sestre surovo izgurale napolje.

Dok smo se oblačili jedan od njih, neki čovečuljak pilećih grudi, jadao se da je poštar i da je samo pokušao da uruči preporučeno pismo. Danas su ga po treći put silom pregledali, uprkos njegovim protestima. Prošlog ponedeljka su ga već ukrcali u ambulantna kola da ga prevezu u bolnicu na operaciju slepog creva, ali je na jedvite jade uspeo da pobegne.

Devojka sa pomorandzama - Justejn Gorder

Možda se nijedna druga vrsta intimnosti ne može uporediti s dva pogleda koja se susreću s istom sigurnošću i odlučnošću i jednostavno odbijaju da se puste.

Ne možes da mi kažes da priroda nije čudo! Nemoj mi reći da svet nije bajka. Onaj ko to nije uvideo, možda neće ni shvatiti pre nego što bajka već bude pri kraju.

Naime, tada dobijamo još jednom, priliku da skinemo povez sa očiju, da protrljamo oči od iznenadjenja, priliku da se prepustimo tom čudu s kojim se tada opraštamo i napušatmo ga. Niko se ne oprašta, gušeći se u suzama, od Euklidove geometrije ili periodnog sistema elemenata. Opraštamo se od sveta, od života, od bajke. A opraštamo se i od malog broja ljudi koji su nam zaista dragi.

Svemir je možda star petnaest milijardi godina. A ipak, niko još nije uspeo da otkrije kako je stvoren. Živimo zajedno u jednoj velikoj bajci za koju niko ne zna šta je. Plešemo, igramo se, čavrljamo se i smejemo se u svetu čiji postanak ne možemo da shvatimo. Taj ples i igra su muzika života. Pronaćićeš je svuda gde ima ljudi, baš kao što postoji šum u svakom telefonu.

Krug - Meša Selimović

Žvot je izbor, a ne sudbina, jer običan čovek živi kako mora, a pravi čovek živi kako hoće; život na koji bedno i bez otpora pristaje je bedno tavorenje, a izabrani život je sloboda.

Čovek postaje slobodan svojom odlukom, otporom i nepristajanjem.

Teslino prorocanstvo - Milovan Matic

Gospodo, neke od ideja koje sam iznio mnogima od vas izgledace tesko ostvarljive; ipak, one su rezultat dugotrajnog razmisljanja i rada. Vi biste im sudili valjanije da ste im posvetili svoj zivot, kao sto sam ja to ucinio. Sa idejom je slicno kao sa omamljujucom visinom na koju se penjete: isprva stvara nelagodnost i vi se bojite da cete pasti, sumnjajuci u sopstvene snage; ali, uskoro, udaljenost meteza zivota i uticaj visine koja pobudjuje hrabrost i odusevljenje, umiruje vasu krv; vasi koraci postaju cvrsti i sigurni, i vi pocinjete da vidite - zadivljujuce daleko. (Nikola Tesla)

Misli o dobru i zlu - Vladika Nikolaj

Prirodni zakoni

Nikada se nije toliko govorilo o prorodnim zakonima kao u moderno vreme, i nikada se ljudi nisu osećali toliko robovi tih zakona kao u moderno vreme. Često revolucije i ratovi - dokazi rečenog - jesu kao provaljeni čirevi pod pritiskom čeličnih obručeva. Česte revolucije i ratovi, i zločini i samoubistva, najjasniji su demant svih modernih oracija o slobodi i napretku.

Nikada se nije toliko propovedalo poštovanje prirodnih zakona kao u moderno vreme. No zašto se niko ne usudi propovedati ljubav prema prirodnim zakonima? Zato što bi svi ljudi osećali odvratnost prema takvoj propovedi. A duhovni ljudi znaju, da su prirodni zakoni sluge večite ljubavi, i da je čovek više od prirodnih zakona.

Ma koliko da se poštovanje smatra vrlinom, ono je ipak vrlina niža od ljubavi. Pa kada se ova niža vrlina zahteva za jedan tako veliki predmet kao što su zakoni prirode, onda gde je i koliki li je tek predmet najviše vrline, ljubavi? Predmet ljubavi je tamo gde zakoni gube svoju moć, i odakle dobijaju svoju moć.

Reč i ljubav

Bog je dao ljudima reč ljubav, da tom rečju imenuju svoju vezu sa njim.

Kada ljudi zloupotrebe tu reč i njenu namenu, pa počnu njom imenovati vezu sa zemljom, onda ta reč slabi u odnosu prema Bogu.

Reči gube svoju magičnu i božansku moć kada se zloupotrebe, i postaju mrtve. Isto kao jedno severno drvo, presadjeno na jugu, što svene i osiši se.

Krv od tinte - Cornelia Funke

Nije li čudno kako knjiga postane deblja kad se više puta pročita?- upitao ju je Mo kad su na Meggin posljednji rodjendan još jednom prelistali sve knjige iz njene škrinje.

Kao da svaki put nešto ostane prilepljeno za stranice. Osećaji, misli, zvukovi, mirisi... I kad onda nakon mnogo godina ponovno prelistavaš knjigu, unutra otkriješ samu sebe, ali malo mladju, malo drukčiju, kao da te knjiga sačuvala poput spresovanog cveta, istodobno i čudnu i poznatu.

Krv od tinte (orig.: Tintenblut, eng. Inkspell, što znači "Čarolija od tinte") drugi po redu roman koji je napisala nemačka književnica Cornelia Funke u okviru "Trilogije Sveta od tinte" (Inkheart), čiji prvi deo nosi naziv "Srce od tinte", drugi "Krv od tinte" i treći deo "Smrt od tinte" koji se u originalu zovu "Tintenherz, Tintenblut i Tintentod". Čitaju se u dahu i vraćaju isom brzinom dušu u detinjstvo.

Odlaganje. Parezija – Andrej Nikolaidis

Parezija je, dakle, slobodan, istinit govor... Ona nije navođenje na istinu. To nije poziv na dijalog, niti za cilj ima edukaciju. Parezija je incident: to je govor, koji nije izgovoren iza maske, niti poštuje masku onoga kome je upućen, onoga ko je (sve)moćan: to je govor koji je bačen u lice, stoga će biti shvaćen kao izazov i uvreda...

Parezija je specifičan način govorenja istine. Podrazumijeva da to što je rečena istina ima ozbiljne posljedice po onoga ko je izgovara, i da on to zna. Ona podrazumijeva rizik za govornika, koji uključuje i smrt. Tu se, drži Foucault, nalazi ključ parezije. (...)

Mogu prihvatiti da je moguće reći istinu o tiraninu. Ali ne i o sebi. O čemu god da je riječ, ostaje nešto što nije rečeno, nešto stravičnije od svega rečenog. Stoga su naše istine uvijek nepotpune, otud i nisu istine. Uvijek lažemo, ali niko ne laže kao onaj koji govori o sebi.

Sve manje strpljenja imam za umjetnost, osim onu koja žudi za realnim. Onaj ko umjetnošću pokušava dosegnuti realno svjesno rizikuje (samo)uništenje: on pokušava reći ne samo ono što ne smije, nego i ne može biti rečeno, svakako ne bez posljedica. (...)

***
Jesi li pogriješio, jesi li trebao napisati drugačije?

Jesi li mogao, kako ti je, doista dobronamjerno, rekao jedan od novinara koji te intervjuisao, „samo malo spustiti intonaciju, recimo za jedan stepen“? Jesi li mogao tako?

Mogao sam, ali po strašnu cijenu, daleko veću od one koju sam platio, one koja mi je prihvatljiva.

Samo malo je ponekad više od svega što smo spremni učiniti. Svaka dobra smrt je, na neki način, samoubistvo. Ubije nas neka naša odluka, neki kompromis koji smo htjeli napraviti. Život je kompromis i kompromisima se održava. Ali uprkos svim kompromisima na koje pristanemo na koncu nas ubije neko samo malo na koje nismo pristali. Da smo samo malo manje pušili, da smo samo malo manje pili, da smo se manje drogirali, malo manje jeli a više hodali, da smo samo malo manje brinuli – bili bismo barem malo duže živi. Znali smo da nas to može uništiti, pa ipak smo to uradili. To su smrti. Ostalo je tek nestajanje.

Toj neracionalnosti, toj konstrukcionoj grešci u čovjeku dugujemo i ono malo ljepote.

Kad ne bi bilo tako, ovaj bi svijet već bio ono što će tek postati. Carstvo pristojnosti i mjere, u kojem bi retardirani egoisti, sa svojim životnim trenerima i knjigama za samopomoć pri ruci, živjeli i umirali zadovoljni, jer u tom bi se carstvu znao red. (...)

Samo malo umjerenije znači politički korektno. Ne dolazi u obzir, ni pamet ni etičnost i korektnost takozvane zlatne sredine, koja umjesto filozofije ima javno mnijenje, s novinarima koji u sebi objedinjavaju uloge mislioca, umjetnika i moralnog autoriteta. (...)

Pa ipak, sve što sam učinio i napisao suprotnost je pareziji, sve je to tek odlaganje onoga što znam da trebam napisati, ili barem učiniti. Čitava je moja egzistencija va banque igra. Najjaču kartu još nisam odigrao, držim je skrivenu. Ili samo vjerujem da je imam, moguće da je posrijedi tek blef. Možemo li biti sigurni u razliku između tek ću reći i nemam reći? Poraz bi, dakle, mogao biti ne samo apsolutno razarajući, nego i apsolutno komičan: širom raširene prazne ruke, koje su, dok su još bile ispod stola, djelovale prijeteće. Konačni poraz će biti komičan: jer sve što sam rekao i što neću stići reći, sve je to tek priča koju idiot priča, puna buke i bijesa, priča što ne znači ništa.

Bez obzira na to: povući liniju koju si započeo, povući je do kraja, do margine i iza, tamo gdje se olovka lomi i mastilo ne ostavlja trag, bez obzira da li si u pravu ili u krivu, jer je to konačno svejedno, jer je jedino što čini autentičnim, što opravdava bilo koju ideju, uključujući i ideju o vlastitoj egzistenciji, tek vjernost toj ideji, ostanak uz nju do kraja, do krajnjih konsekvenci, bez obzira na cijenu.

Ali da bi to bilo tako, nužno je odbaciti svaku sentimentalnost, prije svega nostalgiju i melanholiju, koje čovjeka neumitno vuku natrag u sigurnost malograđanskog, u humus iz kojeg niče gadost protiv koje galamim. Žurno, bez osvrtanja, proći kraj svih dućana cimetne boje koji čuvaju miris toplog peciva i priče pune sjete. Izbaciti kroz prozor sve narativne mozart-kuglice, sve fotografije predaka, prekrivene patinom boljeg vremena, povađene iz slučajno pronađenih albuma, sve figurice od porcelana sjećanja, sve to van.

To nikada nisam uspio, zato sam promašivao i dalje promašujem. I povrh svega, neprekidno odlažem. To činimo, odlažemo, kao da imamo beskrajno mnogo vremena i beskrajno mnogo šansi, dok zapravo u najboljem imamo tek jednu priliku. Ili je sâmo odlaganje tek varka, jer tako prikrivamo činjenicu da prilike o kojoj je riječ nema. Odlaganje podrazumijeva i nadu: da imaš šta odložiti, da postoji neka važna odluka, čin, riječ za koju si sposoban, nadu da već rođenjem nisi ostavljen bez svih opcija.

Psići na prodaju - Den Klark

Vlasnik jedne prodavnice držao je iznad vrata natpis na kome je pisalo "Psići na prodaju". Natpisi na neki način privlače i decu, pa je sasvim prirodno što je jedan mali dečak stao ispred tog znaka i vlasnika zapitao: "Za koliko novca nameravate da prodate te kučiće?"

Vlasnik radnje je odgovorio: "Za nekih trideset do pedeset dolara."

Dečak se mašio za džep i izvadio sitninu. "Imam dva dolara i trideset sedam centi." - rekao je. "Da li biste mi dozvolili da uđem da ih vidim?"

Vlasnik radnje se nasmejao, a zatim zviznuo, pa je iz kućice za pse izašla kuja i otrčala do drugog kraja radnje. Za njom je trčalo pet nežnih, sitnih loptica od krzna. Jedan psić je poprilično zaostao za njima. Dečak je odmah učio da psić koji zaostaje šepa, pa je pitao: "Šta nije u redu sa ovim malim psom?"

Vlasnik je objasnio da je veterinar pregledao to kučence i da je utvrdio da ima iščašen kuk. Uvek će šepati. Uvek će biti takav. Dečak se uzbudio. "Želim da kupim baš tog psića."

Vlasnik radnje mu je rekao: "Ne, ti ne želiš da kupiš baš tog psića. Ako ga stvarno želiš, pokloniću ti ga."

Dečak se veoma uznemirio. Pogledao je vlasnika radnje pravo u oči, i preteći prstom rekao: "Ne želim da mi ga poklonite. Taj mali pas vredi isto toliko koliko i ostali psići, sada ću vam dati dva dolara i trideset sedam centi, a pedeset centi plaćaću vam mesečno sve dok ga ne isplatim."

Vlasnik radnje ga je ubeđivao: "Ti ustvari, ne želiš da kupiš tog psića. On nikada neće moći da trči, skače i igra se sa tobom kao ostali psi."

Tada je mali dečak seo, podvrnuo nogavicu pantalona da bi pokazao svoju uvrnutu levu nogu u velikoj metalnoj protezi. Pogledao je vlasnika radnje i nežno odgovorio: "Vidite. Ni ja ne mogu dobro da trčim, a tom kučencetu potreban je neko ko će ga razumeti!"

Hamvašev brevijar - Misli Bele Hamvaša

5.

Da bi čovek živeo lepim životom, raspoloženje treba da mu je čisto; da bi mu raspoloženje bilo čisto, treba dobro da vari; da bi dobro vario, treba da šeta; da bi dobro mogao da šeta, treba da živi bez principa.

8.

A šta je pismo? - takvo delo oko kojega se skupa nalaze sva tri uslova pisanja: prilika, sloboda i udaljenost. Preda mnom je prazna hartija, pišem ono što hoću i svaki glas odleti kao ptica ili iskra. Poziva me trenutak - idem umesto sebe - i možda krećem u beskraj. Sva osećanja ovde nalaze svoje mesto: simpatija, toplina, poruga, kritika, srdžba, a u dubini se nalazi ono što je zapravo smisao pisanja: želja. Pismo je jedino delo u kojem čovek ne može biti sam.

Sloj ukusa u čoveku spada među najtemeljnije slojeve. Upravo je zato čovek najnestrpljiviji u stvarima ukusa. Ukus se ne može objasniti. Nikada niko nikoga nije uspeo da ubedi u lepote, čari, toplinu i veličinu jedne pesme, ili muzičkog dela. Ali što se manje može objasniti, sve više postoji. Ukus ljude najprisnije vezuje. Jedno zajedničko divljenje slici, zajedničko uživanje u jelu, zajdnički odabrana boja odeće prisnije su od bilo koje principijelne veze. Moguće je vaspitavanje zajedničkih principa, - zajdničkih ukusa nikada. Ukus uvek otkriva najtajanstvenija saglasja među tipovima ljudi.

13.

Ako se nešto polomi u živom biću, nikada nije slomljeno ono na šta je lom usmeren, nego uvek nešto drugo, dublje od toga, temeljnije. Slomi se ono što drži ono što se želelo polomiti. Ako želim nekome da slomim njegov ponos, neće se polomiti ponos, nego ono što ga drži, možda sposobnost razlikovanja. Ako mu lomim taštinu, neću uništiti taštinu, nego ono što je ispod nje i što je drži: možda samopoštovanje. Ako nekome slomim telo, neće mu biti uništeno telo, nego ono što je u temelju tela, život.

16.

U pradavna vremena, priča grčki mit, još pre nego što su rođene Muze, cvrčci su bili ljudi kao i mi. Kada su Muze došle na svet i njihova pesma ispunila svet, jedan deo ljudi je toliko obuzela pesma sa su samo slušali i slušali, zaboravili su i da spavaju, jedu, piju, čak nisu primetili ni da su umrli. Od tih ljudi je nastalo pokoljenje cvrčaka koji su od Muza dobili na dar da ne treba ništa da jedu, ni da piju, i mogu da pevaju dok žive.