Blago Cara Radovana - Jovan Dučić
Nikad čovek ne može da kaže onoliko mudrosti koliko može da prećuti ludosti, čak i gluposti. Jedino ćutanje može da prikrije kod čoveka strasti koje su najnasrtljivije i najštetnije: sujetu, lakomost, mrzovolju, osetljivost, mizantropiju.
Jedino ćutanje može da sačuva čoveka od posledica koje mogu da mu nanesu trenutna i nesmotrena raspoloženja; i nagle i nepromišljene impulsije. Čovek koji pusti uvek jedan razmak u vremenu između pitanja koje mu se postavi, i odgovora koji treba da dadne, jedini je koji može razmišljeno da kaže šta hoće. On je već tim odmerio koliko jedna minuta može da sadrži pameti i gluposti, dobrote i zloće. Samo takav uzdržljiv čovek izbegne najveći broj nesreća, nesreća koje dolaze od naše nesposobnosti da uvek budemo prisebni, i da nikad ne budemo glupi.
– I učenici Pitagore su morali ćutati. Duhoviti Atinjani su se divili i takozvanoj lakonskoj kratkoći izražavanja, kojom su se služili ljudi iz Sparte. Katolički red kaluđera karmelita imaju tako isto propis da govore samo četvrtkom. Kad bi svi ljudi i žene govorili samo četvrtkom, na svetu bi bilo mnogo manje gluposti i mnogo manje zla; jer čovek drugom čoveku uvek više škodi rečima nego delom.
– Neke životinje kušaju jedno drugo samo tim što približe nozdrve, i što se omirišu, odlazeći svako na svoju stranu, a da imaju sposobnost govora, rastrgle bi jedna drugu. U rečima uvek ima više laži nego istine, i više zloće nego ljubavi; jer ljudi najčešće ne znaju ni sami šta kažu, ni zašto su nešto rekli. Reč dovodi do više nesporazuma, nego što bi bilo nesporazuma da reči uopšte ne postoje.
majra
Derviš Sušić – Kaimija
Izričem najdublju zahvalnost zemljama Anadoliji i Persiji i gradovima Istambulu, Sofiji i Jedrenu. Dao Bog pa im na granice i pod zidine ne dolazili slavohlepni Bošnjaci s oslobodilačkim namjerama. Od ostalog ce se valjda znati i sami sačuvati.
A zahvalan sam im jer sam u njima proučio medicinu, logiku, filozofiju, stilistiku i nekoliko magijskih vještina. I jer u njima spoznadoh korist vješte laske, utisak dobro proračunate razmetljivosti, slabost i nepostojanost načela koja ljudi propovijedaju a ne pridržavaju ih se, snagu novca, tvrdoću batine, mekotu gajtana, svu ljepotu žene, ****** ****** ********* **** i sve strahote gladovanja koje se sprda s obzirima kad potegne da se podmiri.
Hvala tim zemljama i tim gradovima jer sam se u njima dovoljno naoružao za život u Bosni. Toliko dobro da ću je moći voljeti a da mi se ona ne naruga, pomoći joj a da me ne popljuje, prekorjeti je, a da mi se ne osveti.
Vraćam se kući nakon toliko godina skitnje, nakon toliko godina stračenih nad debelim knjigama ispunjenim uglavnom pitanjima i nagadavanjima. Znam dosta Bošnjaka koji su naukom ili sudbinom prevazišli u sebi nagone koristoljublja. Vračali su se kući da pomognu, spremni na sve moguće žrtve. Čak i očekujući ih s izvjesnim sladostrašćem, bez čega nema sveca. Ove nesretnike niko nije isjekao ni povješao. Oni su se tiho iznutra rasuli i ušutjeli ili iz straha od ludila pobjegli.
Ali ja polazim s jasnim namjerama i s toliko zdravlja i zdravog razuma da bi mi tri Bosne malo bilo.
Svrnem u Jedrene svom starom dobrom ucitelju Muslihedinu Užičaninu da ga poljubim u ruku i čujem njegov poslednji savjet.
Starac, poluslijep od slaba svjetla i sitnih slova po debelim knjigama nad kojima kaplje, evo, vec sedamdeset godina, obradova se kad me vidje. Ali kad ču da idem u Bosnu, diže desnu obrvu i u kratkovide oči iz sebe natopi brigu i tihu srdzbu.
»U Bosnu? Šta ćeš ti po Bosni? «
»Da pomognem, da liječim, da podučavam, da podržim…«
»Hm! Znaš li ti šta je Bosna? «
»Sjećam se svakog trenutka proboravljenog u njoj.«
»Ali Bosna nije ono što čula odmah prime s njenih boja i oblika. Slušaj što ću ti reći! Bosna je najdublji kazan pakla. Ona je lošim putem, tvrdom navikom i neizlječivom sumnjom zatvorena za rijeke ljepota koje su drugi ljudi stvorili, a svojim položajem otvorena je najezdama sa sve četiri strane.
Dragi moj, svuda opasnost od drugog obično reži za granicom. U Bosni, ona se vidi u znaku suprotne vjere, čuje u pjesmi, sluti u pogledu prolaznika. Svuda se ljudi bore za sličnosti da bi bar oponašali jedinstvo koje je podloga snošljivosti. U Bosni se sve upelo da podvuče razliku. Ja znam da to njeni žitelji nisu donijeli sa sobom na ovaj svijet. Gdje su uzročne tajne opredjeljenja slojeva, žestine, isključivosti i upornosti trajanja tih opredjeljenja, ja ne znam. Ali ti savjetujem da ne ideš.« »Hvala ti na savjetu, ali ja idem.«
»Čekaj! Svaku zemlju sile rastočnice razvlace najviše na dvje strane, a Bosnu na sve strane. U takvoj zemlji ne može biti sreće i obilja. Nigdje siromah nije jadniji, ni zima teža, ni glad ljuća, ni razlika uočljivija, ni mržnja poganija i tamnija nego u Bosni. Vjeruješ li mi? «
»Vjerujem. Ali ja idem.«
»Kaimijo, moj najbolji učeniće, ne idi! U Bosni te samo nesreće čekaju. Ostarjećeš prije nego što dozriš. Začutaćeš prije nego što uzmogneš progovoriti. Sjedi ovdje kraj mene i nasladuj se djakonijama što nam ih knjige pružaju. Život će ti teći u neprekidnim tihim radostima što krijepe vedrinom i snagom. Ostani! «
»Moj mnogopoštovani učitelju, moram da idem. Goni me nešto neodoljivo, nešto kao kurjačka glad, kao skitnička radoznalost, kao pomamna žudnja za grijehom, ili – oprosti na neskromnosti – kao strast propovjednika. Mozda ću se pokajati. Ali zar je kajanje zbog učinjenog najteža kazna? Mislim da je tegobnija praznina zbog propuštenog!«
»Hasane Kaimijo, ti već znaš što treba znati. Ne znam samo da li želiš ono što treba željeti. Bojim se, ti preoštro vidiš, prebrzo zaključuješ kao hazarder kome je u zalogu uvijek sopstvena glava, i žuriš da učiniš ne pitajuci je li sve dozrelo za čin. A takve, kasnije, pohode sumnja, poraz, tihi očaj ili neizmjeran gnjev, pa ili se propiju ili pobenave. Još jednom ti kao drugi otac preporučujem: ostani živjeti u cvijetnim ljepotama mudrosti, u tišinama svetih saznanja koja su daleko iznad zemaljskih strasti i potreba, pod suncem koje ne prži nego samo miluje i blago obasjava, nije nikakvo bježanje od obaveza. Naprotiv! To je obaveza onog ko shvati šta je više a šta niže na beskrajnim stepenicama života…«
Još dugo me je ubjedivao moj učitelj, kašljucao, šmrcao, srkutao čaj i zaranjao dug istančao nos u raskošnu ružu, i kuckao dugim staračkim kažiprstom o pozamašnu knjigu od oko četiri oke težine. Ali ja ostadoh pri svom. Ručavši, popričasmo još nepun sat. On me nasavjetova kojim putem da okrenem, gdje da konačim, kako da noge uveće poslije pranja mažem kozjim lojem da me put ne bije i kundure ne žuljaju, pa se restadosmo.
S betnjom o štapu i dugim nožem pod derviškim haljetkom zaputih se prema zapadu, riješen da za nepun mjesec poljubim prag svom dragom Sarajevu.
(edit: galeksic 2013.04.26 10:45)
Antologija humana - Bela Hamvaš
Budimo verni svojoj prirodi
Kada se prilagođavamo prirodi drugih, pazimo da ne odamo svoju. To je nepodnošljivo smešno i niko nam ne bi oprostio. Kakva je glupa taština živeti u uverenju da možemo odigrati bilo kakvu ulogu kako bismo navukli bilo koju masku.
Bilo ko da je, ako se ne ponaša odgovarajuće svojoj maski, pobuđuje nepoverenje i lažnom prevlašću vređa našu osetljivost. Ako je samo moguće, budimo jednostavni, skromni i ravnomerni. Razgovarajmo s ljudima samo o stvarima koje ih interesuju i oni će to rado slušati. Ne opterećujmo druge svojim pitanjima. Budimo strpljivi prema njihovim greškama, pažljivi prema njihovim sposobnostima; uzmimo u obzir njihove slabosti i predrasude. Eto prirodnog ponašanja čoveka višeg reda kojim se on bez bilo kakvog napora prilagođava prirodi drugih. Prevelika finoća ne govori o naročitoj spretnosti; izvor umetnosti jeste nesavršenost prirode.
Mali princ - Antoine de Saint-Exupéry
Petog dana, opet zahvaljujuci ovci, tajna života malog princa bila mi je rasvetljana. Zapitao me je iznenada, bez uvoda, kao o nečem o čemu je dugo ćutke razmišljao:
- Ako ovca jede šiblje, znači li da jede isto tako i cveće?
- Ovca jede sve na šta naide.
- Čak i cveće sa trnjem?
- Da, cak i cvece sa trnjem.
- Čemu onda služi trnje?
Nisam znao. Bio sam tada vrlo zauzet pokušavajući da odvrnem neki jako zavrnut klin na mom motoru. Bio sam veoma zabrinut jer mi je kvar počeo da izgleda sasvim ozbiljan, pijaća voda koja je nestajala ulivala mi je strah od najgoreg.
- Čemu služi trnje?
Mali princ nije nikad odustajao od pitanja koje bi jednom postavio. Klin me je ljutio, te sam mu odgovorio prvo što mi je palo na pamet:
- Trnje ne služi ničem, to je čista pakost od strane cveća!
- Ah!
Ali posle kratkog ćutanja dobaci mi gotovo ozlojedjeno:
- Ne verujem ti! Cveće je slabo. Ono je bezazleno. Ono se obezbedjuje kako zna. Veruje da je strašno sa svojim trnjem...
Nisam ništa odgovorio. Tog trenutka mislio sam: "Ako se ovaj klin bude i dalje opirao izbiću ga jednim udarcem čekića." Mali princ me ponovo prekide u razmišljanju:
- A da li ti misliš da cveće...
- Ne! Ne! Ništa ja ne mislim! odgovorio sam prvo što mi je palo na pamet. Ja sam zauzet ozbiljnim stvarima!
Pogleda me preneraženo.
- Ozbiljnim stvarima!
Video me je, sa čekicem u ruci i prstima crnim od kolomaza, nagnutog nad predmet koji mu je izgledao vrlo ružan.
- Govoriš kao odrasle osobe!
Malo sam se zastideo. Ali, on nemilosrdo nastavi:
- Ti sve brkaš... sve si smešao!
Bio je zaista veoma ljut. Zatresao je glavom a njegova zlatna kosa lepršala je na vetru:
- Poznajem planetu na kojoj živi neki crveni debeljko. Nikad nije pomirisao cvet. Nikad nije pogledao zvezdu. Nikad nije nikoga voleo. Nikad ništa drugo nije radio, samo je računao... I po ceo dan ponavlja kao i ti: "Ja sam ozbiljan čovek! Ja sam ozbiljan čovek!" i pri tom se sav nadima od ponosa. Ali to nije čovek, to je pečurka.
- Šta?
- Pečurka!
Mali princ je sada bio bled od besa.
- Milionima godina cveće stvara trnje. Milionima godina ovce ipak jedu cveće. Zar nije ozbiljno ako pokušamo da shvatimo zašto se cveće toliko trudi da stvori trnje koje ničemu ne služi. Zar nije važan rat izmedu ovaca i cveća? Zar to nije ozbiljnije i važnije od računa nekog crvenog debeljka? I ako ja poznajem jedan jedinstveni cvet, koga nema nigde sem na mojoj planeti, i koji jedna mala ovca može da uništi u jednom trenu, prosto tako, jednog jutra, čak i ne shvatajući šta čini, zar to nije važno!
On pocrvene, zatim nastavi:
- Ako neko voli jedan cvet koji postoji samo na jednoj medju milionima zvezda, to je dovoljno da bude srećan kada ih posmatra. On kaže sebi: "Moj cvet je negde tamo..." Ali ako ovca pojede cvet, to je za njega kao da su se odjednom sve zvezde ugasile. I zar to nije važno!
Nije mogao više ništa da kaže. Iznenada je zajecao. Noć se spustila. Bacio sam alat. Nije mi više bilo stalo do mog čekića, do klina, do žedji i smrti. Na jednoj zvezdi, na jednoj planeti, na mojoj, na Zemlji, postojao je jedan mali princ koga je trebalo utešiti. Uzeo sam ga u naručje. Ljuškao sam ga. Govorio sam mu: "Cvet koji voliš nije u opasnosti... Nacrtaću tvojoj ovci brnjicu... Nacrtaću tvome cvetu oklop... Ja..." Nisam više znao šta da kažem. Osećao sam se veoma nespretan. Nisam znao kako da mu pridjem, kako da mu se približim. Tajanstvena je zemlja suza.
majra
Ljubav i Brak
Šta je ljubav?
Jednog dana Platon upita svog učitelja:
“Šta je ljubav? Kako je mogu pronaći?”
Učitelj mu odgovori:
“Ispred tebe je ogromno polje pšenice. Kreni napred ne okrećući se, i uberi samo jednu stabljiku. Ako pronađeš najlepšu stabljiku, onda si pronašao ljubav.”
Platon je krenuo napred i brzo se vratio praznih ruku, a da nije ubrao nijednu stabljiku.
Učitelj ga upita: “Zašto nisi ubrao nijednu stabljiku?”
Platon mu na to odgovori: “Zato što sam mogao birati samo jednom, ali se nisam mogao vratiti nazad. Pronašao sam najlepšu stabljiku ali nisam znao da li ima još boljih ispred mene pa je nisam ubrao. Kako sam išao napred, uvideo sam da stabljike koje sam video nisu bile tako dobre kao prethodna, tako da na kraju nisam izabrao nijednu.”
Na to mu učitelj reče: “E to je ljubav.”
Šta je brak?
Drugi dan je Platon upitao učitelja: “Šta je brak? Kako ga mogu pronaći?”
Učitelj mu ovako odgovori: “Ispred tebe je bujna šuma. Kreni napred ne okrećući se, i obori samo jedno drvo. Ako nađeš najviše drvo, pronašao si brak.”
Platon je krenuo napred i nakon kraćeg vremena se vratio sa drvetom. Drvo nije bilo bujno niti je bilo visoko. To je bilo samo obično drvo.
Učitelj ga upita: “Zašto si oborio tako obično drvo?”
Platon odgovori: “Zbog mog prethodnog iskustva. Prepešačio sam do pola šume. Ovaj put sam video drvo i osetio da nije tako loše, pa sam ga posekao i dovukao ga ovde. Nisam htio propustiti priliku.”
Učitelj mu tada reče: “E ovo je brak.”
Ženski rodoslov - Ljiljana Habjanović Djurović
- "Ta nije ustajala noću!"
- "Ta nije držala u naručju!"
Tako o ženama koje nisu rodile i očuvale, govore druge žene. Kao da optužuju za težak zločin protiv čovečnosti. I kao da izriču presudu.
- "Ta nije držala u naručju!"
I stoga mora biti bezosećajna. Sebična. Zla.
Ko je utvrdio da sreća oplemenjuje više i češće nego nesreća? Da materinstvo smekšava ženu, otvara je za patnje drugih, čini je boljom?
Šta žena koja dete privija na grudi, koja svoju ruku greje u njegovoj, zna o praznim rukama bezdetnice? O njenim tugama i iskušenjima? O čežnjama koje razdiru
kao najsurovije strasti?
Šta o patnji sa kojom beži iz parkova? Iz prodavnica u kojima su izložene stvari za decu? O praznini novogodišnje noći bez jelke i Dada - Mraza? Uskrsu bez Vrbice? O Osmom martu bez dara uradjenog neveštom dečijom rukom?
O snazi i čistoti srca sa kojom kupuje poklon za decu prijatelja i kolega: za tudju decu! Sa kojom bira odeću za svoje male rodjake i oblači ih i izvodi u šetnju? Pred onima koji je ne poznaju glumi mamu. I uživa u tim ukradenim dragocenostima kao da su prave. A posle se pred sobom stidi zbog svoje lažne sreće i pati zbog nje.
majra
Bicikl - Momo Kapor
Ponekad me deca pitaju umem li da vozim bicikl? Bicikl? Daj jedan krug! - kažem, pa uzjašem na "ponija" i zujim po parkiću. Neka gospođa u prolazu, kaže: Sramota! Jedan penzioner koji tu sedi, viče: Klipane jedan, vrati deci bicikl! A ja okrećem pedale stazom ispod drveća i niko ne vidi da to nije "poni", već onaj prastari "Merkur" kojeg još jedino boja drži da se ne raspadne i niko ne vidi da ispred sebe vozim bosonogu devojku i da oznojeni šibamo nasipom pokraj reke i da je vetar umesto mene golica po uhu i šapuće nežne reći i sve. Posle deca uzmu natrag svoj "poni", a ja čitav sledeći dan ležim u krevetu, jer me bole upaljeni listovi. Muskulus fiber!
Ako bih sutra umro, ostao bih željan samo jedne stvari - bicikla! Taman kad sam zaradio dovoljno novca da kupim jedan solidan bicikl, više nemam kuda da ga vozim: bicikle su isterali iz glavnih ulica, navodno radi sigurnosti njihovih vozača. Moji vršnjaci su već odavno pokupovali automobile, a bicikle, eto, nikad nisu uspeli da kupe! Bicikli su im ostali prva neuzvraćena ljubav. Za bicikle je bilo kasno. I kad poželim da se nagledam tih pitomih žičanih životinja, putujem u Suboticu - ispred Gradske kuće kunjaju redovi bicikla moje mladosti. Prašnjavi "Triumfi", izanđale italijanske "Ardile" i prepravljeni "Bianki", tupi i izdržljivi nemački "Vandereri", pouzdani "Durkopi", solidni engleski "Torpedo"; mezimče vojvođanske ravnice i prašnjavih puteva: "Partizan" - svi su tu na okupu i čekaju svoje vlasnike da se napričaju o žetvi i cenama kukuruza, da skoknu na pivo u "Belu lađu"... I kao što ljudi danas hvale svoja kola, biciklisti su nekada tapšali rukom guvernal, govoreći kako njihov bicikl ima "odličan prenos". Zavodnici danas šetaju zveckajući ključevima sportskog automobila. Ranije se pošten švaler razlikovao od ostalih mužjaka po štipaljki kojom je stezao desnu manžetnu pantalona! Tako se uvek znalo da ga pred nekom krčmom čeka vlastiti bicikl.
Za one manje upućene rođene u postbiciklističkoj eri, moram da kažem da se štipaljka upotrebljavala da zupčanik i lanac bicikla ne bi sažvakali nogavicu pantalona. Štipaljke su u najvećem broju slučajeva bile obične, drvene, one za sušenje rublja na konopcu a bilo ih je i metalnih, onih kojima se stežu kafanski stolnjaci da ih ne odnese vetar. Bilo je vrlo otmeno imati baš tu metalnu štipaljku!
Najbolji opis poštenog bicikla u istoriji književnosti da je italijanski pisac Đovanino Gvareski (Giovannino Guareschi) u knjizi Don Kamilo, gde priča o biciklistima koji se vrte ulicama njegove rodne Base:
"Pravi bicikl mora težiti najmanje trideset kilograma. Boja mora biti s njega oguljena, tako da joj se nađe tek pokoji trag. Pravi bicikl, prvo i prvo mora imati samo jednu pedalu. Od druge pedale treba ostati samo osovina koja divno blista izglancana potplatom, i samo ona blista na cijeloj napravi. Guvernal bez gumenih navlaka, ne sme stajati glupo okomito na sam kotač, nego barem dvanaest stupnjeva ulevo ili udesno..."
Dragi moj strpljivi čitaoče, jeste li u ovom opisu prepoznali stari stričev bicikl bez zadnjeg blatobrana, na kome ste po cenu mnogih padova naučili da vozite, provlačeći desnu nogu ispod rama jer ste bili isuviše mali da se popnete na sic? Eto, to je taj bicikl kojega se niste dovoljno navozali! A onda kad počesmo zagledati devojke na biciklima i njihove ružičaste butine što naizmenično sevaju ispod suknje, smatralo se naročito duhovitim dobaciti sa strane:
- Hej mala, okreće ti se zadnji točak!
Gospode, šta sve nismo radili samo da nas zapaze: vozili bicikle naopačke, pa sa jednom rukom, podizali noge na guvernal i tako pravili krugove oko devojaka boreći se protiv zemljine teže, rizikujući padove i sramotu! A kada bi devojka najzad pristala da sedne na šipku ispred vas da je malo provozate, uvek bi se našla neka budala da dovikne:
- Hej, je l to ženski bicikl?
Pošten bicikl, dakle, mora obavezno da ima zakrpljene gume, zbog toga da lepše tandrče; žičanu korpu za dete, dinamo mašinu koju pokreće prednji točak, i lampu, koja, po pravilu, nikad ne svetli, a iznad zadnjeg točka - ram za prtljag! Pošten bicikl mora da bude "kontraš". Na takvom biciklu se putovalo, volelo, na njemu se prevozilo seno i vukle vreće u prani mlin, na njemu se odvozila porodica u goste; napred dete, ostrag žena, a pozadi otac familije.
O poštenim biciklima snimani su filmovi, baš kao što se danas snimaju o automobilima. Pokojni Vitorio de Sika ispričao je u Krađi bicikla kolika može da bude tuga za izgubljenim "kontrašem", a Španac Huan Bardem snimio je film Smrt bicikliste...
Danas su bicikli proterani sa glavnih ulica i trgova na periferiju i u parkiće za decu. Ali niko više ne preklinje: Daj jedan krug! Epoha bicikla je nepovratno prošla. S vremena na vreme, kad nestane benzina, poskidaju ih sa tavana i fotografišu kao preistorijske životinje. Voze ih iz zavitlavanja. Prikazuju u cirkusima kao atrakciju: "Janaček Hruška izvodi bravure na biciklu!"
A oni, bicikli, degenerisali su se. Točkovi im se smanjili, a guvernal izdužio. Ni na šta ne liče. Prave nakaze. Poni!
Ne, ne, ni bicikli, ni devojke nisu ono što su nekada bili! I bicikle i devojke danas lepo rasklope, pa ih strpaju u automobil!
Svašta.
majra
Na rubu pameti - Miroslav Krleža
Noću, u intimnom, poluglasnom razgovoru sa samim sobom, nikako ne mogu zapravo logički opravdati zašto se u posljednje vrijeme toliko uzrujavam zbog ljudske gluposti. Kad bi tuđa glupost bila neugodna kao naša vlastita zubobolja, to bi se još moglo objasniti: gnjili zubi truju raspoloženje, od zubobolje ne može se spavati. Ali ovako?
- Kako "ovako"? - Pa ovako: sve je u životu podređeno dubljim zakonima prirode što ih nauka u posljednje vrijeme zove 'prirodnim zakonima': zašto, na primjer, buterbrot pada uvijek na onu stranu koja je namazana maslacem a nikada obratno? Slučaj? Ne!
Zakon. Svemirski zakon. Ili: zašto se dim lokomotive povija uvijek na onu stranu na kojoj čovjek promatra krajinu iz jurećeg voza? To su, vidite, pitanja na koja nema odgovora, jer su to problemi sasvim nejasni, čak – moglo bi se reći – i neobjašnjivi, a ljudska je pamet tugaljivo bespomoćna, pak ako se netko uzrujava zbog ljudske gluposti, neće biti ni sam baš pretjerano nadaren umom.
Ne treba spadati među surove, polupismene 'mislioce' koji 'misle' da je pojam kiše materijalističkiji od pojma o bogu, pa kad velevažno, čak – moglo bi se reći – patetično izjavljuju da je kiša naprosto kiša, to jest da kiša nije ništa drugo nego to što jest, to jest – 'kiša', to jest da je kiša 'prirodna pojava' a nije nikakva božja kiša, onda se od tog slobodoumnog kokodakanja ne može više progovoriti ni jedna mudra riječ, kao da je tim prebacivanjem kiše u red 'prirodnih pojava' riješeno posljednje otvoreno pitanje ljudske misli od prve kiše do danas.
Izvolite vi ovakvom jednom 'slobodnom misliocu' izjaviti da vam pojam deteologizirane kiše nije baš sasvim jasan, i da vi lično baš ne vjerujete da su nebeske vodovodne naprave božanskog podrijetla, ali da vam je šetnja po kiši u svakom slučaju milija od ispraznog nadmudrivanja, taj će vas gospodin inkvizitor zaklati u ime 'slobodne misli', kao što vas je klao jučer u ime bilo kakvog drugog imperativa: ako ste sumnjali u to da je kiša božja, bilo je to smrtonosno upravo tako kao što je danas smrtonosno sumnjati da pojam kiše nije objašnjen time što smo je svrstali u red 'prirodnih pojava', i tako dalje, otprilike – ni sam ne znam što sam zapravo htio da kažem? Nije ni ovo što ja sada mudrujem, zanesen ovim svojim solilokvijem, bogzna kako inteligentno, ali kada sam se već dao ponijeti ljudskom glupošću i kada sam bio i sam po svojoj prirodi tako glup te nijesam to umio da spriječim, sada mi je zaludu kukati nad glupošću svemira! Ljudske gluposti odgonetati nije tako jednostavan zadatak!
U životu svakog čovjeka postoji takav jedan trenutak što ga romanopisci zovu "sudbonosnim", a takav svoj fatalni trenutak preživio sam, eto – jesenas bit će tome dvije godine – i to prosto zato što mi je (danas se više ne sjećam iz kog neposrednog razloga) palo na pamet da kažem ono što sam tog trenutka bio pomislio. Misao, što sam je u tom dramatskom momentu izgovorio nije bila ni po čemu važna ni naročito originalna! Takvih misli čitavi rojevi zvrndali su u mojoj glavi godinama, a čini mi se, danas poslije svega što se desilo, da su te misli najobičnije svakodnevne misli dvakog našeg sugrađanina, samo nikome ne pada na pamet da im daje bilo kakav publicitet! Nisu ljudi tako glupi da ne bi znali šta se smije a šta ne, ali nitko od nas nije ludo ili naivno smion da to javno ispovjeda – pak ni u onom slučaju ako se nikada nije ogriješio o deset zapovijedi!
Sve bi to bilo, molit ću lijepo, u poslednjoj konzekvenciji potpuno jasno i potpuno logično, molit ćemo lijepo, i ja sam punih trideset godina slušao čitavu rulju ovakve gospode generalnih direktora kako govore da su bili, da su lično osvjedočili, da su im na najvišim administrativnim mjestima to odobrili, da je to što oni stvaraju, što trguju, što zarađuju, što streljaju, u interesu evropskog javnog mišljenja, u interesu evropskog morala, u interesu zdravog naroda, ako se pravo uzme, u posljednjoj konzekvenciji – molit ćemo lijepo – i nikada do te septembarske zelene mjesečne noći, koja je bila tako aromatična, tako zvjezdana, tako topla, nikada meni nije palo na pamet da objektiviram, da se postavim razmak od takvog govornika, da se odvojim od svoje sive maske i da zaplovim vlastitom strujom. A sad u ovom jednom jedinom dramatskom trenutku, sjenka se pretvorila u čovjeka i progovorila, i to je bilo sve...
- A vi, doktore, buljite u ovu vodu – kao da se bavite samoubilačkim nakanama?
- Ne, promatram ove zlatne ribice! Ribe nisu pretjerano pametne životinje. Ja ne znam jeste li ikada promatrali ribe u staklenim posudama? Ribe ne razlikuju staklo od vode.
Ribe plivaju u jednom smjeru dok nisu ustima osjetile da se kroz staklo ne da dalje plivati, a to su iskustvo potpuno smetnule s uma poslije okreta do druge strane posude.
Ta riblja glupost traje već čitavu vječnost...
Jedno mi je međutim postalo jasno: treba ostati logičan, jer bilo kako bilo, logika nikada nije nepouzdan vodič. Istina je: bio sam prilično sam, ali osamljenost još uvijek nije dokaz da čovjek nema pravo.
majra
Slava carstva - Žan d'Ormeson
''Istorija je jedna slučajna nužnost. Stvorena od slučajnih slučajeva, od sreće, koincidencija što vise o koncu, od neočekivano zaustavljenih vojski, nepogodom ili snegom, od revnosnih ili veštih generala, od prekinutih razgovora, od naglih susreta i smrti, od uspelih ili otkrivenih zavera, od prognanih koji beže ili begunaca koji su uhapšeni, od temperamenata vođa ili umetnika, koji su čudesno usklađeni sa nadama i potrebama neke epohe ili pokrajine. Ali, jednom upisani u tok časova, dana, godina i vekova, sve to postaje stabilnije od mreže reka i profila vulkana, masivnije od prirode. Ni sam Bog nije više u stanju da to izmeni. Od tog neizmenljivog bloka, budućnost će otkriti sad ovo, sad ono lice. Jer, Bog je gospodar samo budućnosti, prošlost mu izmiče. Tada ulazi na scenu istoričar i zamenjuje Boga. Istorija je duga kreacija i delo čoveka. Jer, samo čovek može da se igra sa prošlošću.''
Iznad greha i smrti - Vladika Nikolaj
Znate li, kakvih ljudi ima najviše, mali mravi? Razočaranih, a posle ovih - očaranih.
Razočarani su oni, koji su pre toga bili očarani. Očarani su oni, koji će tek biti razočarani.
Je li tako i među vama, dragi mravi? Izgleda, da nije. Tako meni izgleda, jer nijedne noći još ne videh, da se neko od vas iskrada na mesečinu i ispoveda noći svoje očaranje ili razočaranje. Kod nas ljudi pak svaka noć ispunjena je takvim ispovestima. Presićena je svaka noć takvih ispovesti.
Razočarani su gladni, koji su bili očarani prvim pogledom na bogatstva ovog sveta.
Razočarani su milostivi, jer nisu bili pomilovani.
Razočarani su pravednici, jer su na krst bivali raspinjani.
Razočarani su grešnici, jer su uvideli, da je i očaranje od greha samo jedna varka.
Razočarani su oni, koji slasti traže, jer kad su svom snagom obuhvatili i stegli slasti, oči su im se otvorile i oni su videli, da su stegli samo prazne ruke.
Razočarani su oni, koji čistog stradanja traže, jer su saznali da i u stradanju ima slasti.
Razočaranjem Bog vaspitava ljude, mali mravi. Razočaranje je dobra stvar, kao što je dobro šibanje mišića, da bi očvrsli.
Mnoga sitna razočaranja pripremaju samo čoveka za jedno veliko. Pretrpljeno jedno veliko razočaranje čini čoveka daljnovidim za masu malih razočarenja.
Razočarenja su šibanja. Ja volim one, koje su pod tim šibanjem očvrsli, a ne volim one, koji su pod tim šibanjem omlitavili.
Čvrstine treba za ovaj život, to obično zaboravljaju ljudi, koji se najviše žale na razočaranja u ovom životu.
- U ovom životu nema reka meda i mleka, rekoh ja jednoga dana gomili razočaranih, koji proklinjahu život zbog njegovih obmana. Život vam nije nikad ni obećavao reke meda i mleka; on vas dakle, u tome nije mogao ni obmanuti. Vi ste obmanjivali sami sebe, jer vi ste obećavali sebi nešto na račun života, ne znajući da život ne priznaje nikakav račun, sklopljen bez viđenja i poznanstva sa njim.
Jedno je vaš smrtni greh, prijatelji moji; vi ostajete uporno očarani u sebe, i nikad ne dopuštate misli svojoj, da se u tom samoočaranju razočara. Vaš je smrtni greh, što se ne možete u sebe da razočarate, što se ne smete u sebe da razočarate.
Razočaranje u sebe, to je šibanje sebe. Dokle ćete šibati druge, i pretvarati se, da vas boli? Dokle ćete zatiskivati uši, da ne čujete one, koji drugom stranom ulice idu, uporedo s vama, i objavljuju razočaranje u vama? Oslušnite, oslušnite, koliko glasova govori o razočaranju u vama! No ja sam još više; ja sam razočaran i u samog sebe. Ja sam preživeo samorazočaranje.
Razočarajte se sami u sebe, vi nežni i lažni, i ako izdržite tu šibu i ostanete živi, onda ću vas zvati prijateljima svojim. Razočarajte se sami u sebe, i ako tada ne izvršite samoubistvo, život će vas uvrstiti u svoje prave vojnike. Samorazočaranje je regrutacija za život. Pri toj regrutaciji jedan deo kandidata predaje se samoubistvu, a drugi deo životu. Veliki deo pak i ne dočeka tu regrutaciju, jer veliki je deo nepunoletan i u starosti, ili upravo veliki je deo često mnogoletan, no nikad punoletan.
Razočarajte se u svemu, i tad ćete biti očarani svim, čak i svojim razočaranjima. Kad bi sav život bio razočaranje, on bi izvršio samoubistvo još pre no što smo se ja i vi u nj javili.
Blago onima, koji su se mnogo razočaravali, no koji pri tom nisu izgubili sposobnost očaravati se.
Blago onima, koji preživljavaju i ne dadu se preživeti.
Kad ne bi bilo razočaranja u očaranjima, čovek ne bi imao kosti i mišiće, no bio bi kao sunđer, koji ne može ništa razbiti i koga ne može ništa razbiti, i koji se podjednako gordo nadima i pući, ma čime ga zgnječili, čelom ili tabanom. No našto sunđer-ljudi, kad je priroda stvorila zasebno sunđere i ljude?
Razočaranja su nakovanj, na kojima sudba kuje ljude. Suviše slabi padaju u opiljke, koje sudba ponovo rastapa u peći. Jaki se najzad očaravaju celom procedurom, pod koju ih sudba stavlja. Mnogo odleće s njih pod udarcima sudbe, no dovoljno i ostane u njima, da mogu nadvladati samoubistvo. Nadvladaju li samoubistvo, tada su punoletni, tada su sazreli za život.
Znate li, kakvih ljudi ima najviše, mali mravi? Onih, koji jecaju u razočaranju, a posle ovih dolaze oni koji pevaju u očaranju. A znate li, u čemu je život veliki? U tome, dragi mravi, što on te dve pesme slaže u jednu harmoniju, - u tome, što je on širi i od tragedije i od komedije.
majra
Esej o slepilu - Žoze Saramago (José de Sousa Saramago)
Savest koju je toliko beskrupuloznih ljudi do sada prenebreglo, i još češće poreklo njeno postojanje, jeste nešto što postoji i oduvek je postojalo, to nikako nije izmišljotina filozofa iz davnih vremena kada duša nije bila više od konfuzne ideje.
S vremenom, životom u zajednici i usavršavanjem genetskog koda, uspeli smo da savest ugradimo u boju ljudske krvi i so naših suza, pa, kao da nam to nije bilo dovoljno, pretvorili smo oči u neku vrstu ogledala okrenutih iznutra, postigavši time da oči, često, bez rezerve odaju ono što nam usne poriču.
majra
Kutija za pisanje - Milorad Pavić
"Ljubavni sat" je staklena naprava punjena tečnošću, vrsta klepsidre. Iz gornjeg zvona tečnost u kapima pada u donje zvono i meri koliko traje jedan ljubavni čin. Zatim se staklo obrće i sve počinje iz početka. Treba napomenuti da je ova klepsidra veoma drevni izum, ali radi i danas, samo što se jedno njeno oticanje ne može bez ostatka izmeriti našim današnjim računanjem vremena. Pri tome ona je i neka vrsta priče bez reči o tome šta je ljubav.
Jer, u tom satu ne teku trenuci života i strasti samo jedan za drugim. Ponekad jedna i više kapi vremena padaju naporedo, ponekad je jedna kap ljubavnog vremena veća, a sledeća manja, neke padaju brže, a neke sporije, ili se u tom satu kapi naših strasti pretiču. Ponekad one su tako sitne da se pretvaraju u neprekinutu nit vremena.
Najzad, ima brzih ljubavnih kiša koje probijaju one sporije kapi ako im se nađu na putu. Ali, u večnost one ne mogu da se uključe onom brzinom kojom padaju kroz vreme.
Na ishodištu svom i hitre i trome kapi, i duge i kratke strasti bivaju zaustavljene za trenutak i izjednačene.
Sve se to komešanje zaglavi na svom ishodištu, na uviru u večnost i tu se postiče ravnoteža između brzih i sporih tokova, sve se kapljice nadju na istom ušću, a strast se tu na svom dnu gasi.
majra