Poznati ljudi i naš odraz u mislima poznatih Umetnost

Mali Princ - XXII poglavlje

- Dobar dan, rece mali princ.
-Dobar dan, odgovori skretnicar.
- Sta to radis? upita ga mali princ.
- Odabiram putnike, po sveznjevima od hiljadu, odgovori skretnicar.

Ispracam vozove koji ih odnose cas na desnu stranu, cas na levu. Jedan osvetljeni brzi voz, tutnjeci kao grmljavina, zatrese skretnicarevu kucicu.

- Prilicno se zure, rece mali princ. Za cim jure?
- To ne zna cak ni masinovoda, rece skretnicar.

I zatutnja, u suprotnom pravcu, drugi osvetljeni brzi voz.

- Zar se vec vracaju? upita mali princ.
- To nisu isti, rece skretnicar. To je razmena.
- Nisu bili zadovoljni tamo gde su bili?
- Covek nikad nije zadovoljan tamo gde je, rece skretnicar.

I zagrme treci osvetljeni brzi voz.

- Da li to oni gone one prve putnike? upita mali princ.
- Ne gone oni nikoga, rece skretnicar. Oni unutra spavaju ili zevaju. Samo deca pilje kroz prozor.
- Samo deca znaju sta zele, rece mali princ. Ona gube vreme oko jedne lutke od krpa, koja im postaje veoma vazna, i ako im je neko oduzme, ona placu...
- Srecni su, rece skretnicar.

D. Cosic - Vernik

Milena,

Ljudi nikad nisu toliko zli da ne mogu da cine i dobro delo. Dobrotom najgorih evo ti nekoliko recenica, bez kojih bih umro mnogo tuzniji nego sto jesam.
Ti si s Hristom jedina tajna koju odajem neprijatelju. Od Hrista sam pozajmio njegovu smrt, Tebi darujem poslednju bol. Otkad sam zavoleo Tebe, cinio sam sve sto sam mogao za Tvoju i nasu ljubav. Jedino nisam mogao svoju sudbinu da promenim. Kada sam i na to bio spreman, Ti to nisi htela. Bila si u pravu. Boli koje sam ti naneo, otpatio sam zajedno s Tobom. Moleci Te da mi poverujes, ne molim za oprostaj. Hvala ti i za patnju koja je moju srecu ucinila visom od srece. Odlazim, Milena. Ostavljam Ti dusu u boru i vetru. Ona je samo Tvoja. Mi smo bili srecni ljudi. Osmehni se, duso!

Petar

Devojcica - Miodrag S.

O nama neće pisati istorija. Neće biti otisaka naših ruku na pločnicima Holiwooda. Nikada neće ponovo pokušati da nas sastavi biologija. Neće biti knjiga sa crvenim posvetama, neće biti plesanja vila nama u spomen. Da li će iko nekada pamtiti kako se zatresla Vasiona kada sam saznao da postojiš? Da li će opet nekome ovako mirisati hladni februari kada opet nekim čudom talasi nepodnošljive hladnoće dopru iz dalekog Sibira? Možda čak ni film neće snimiti o nama. Možda čak i Bog nekada zaboravi. Možda ovde nekada budu samo prazne zgrade. Možda samo ptice budu stanovale u njima. Možda i ove reke nekada promene svoj tok, možda trava vremenom postane plava, možda se zaista nekada desi i da majmuni postanu ljudi, a ljudi da kolonije prave na drugim planetama. Možda i Isus po drugi put dođe da sudi živima i mrtvima. Možda nekada izda nalog anđelima da zatru svaki trag ovome svetu ako mu se nekada sve smuči, jer nimalo nije lako biti Bog. Ako se sve to i desi, ne brini. Nije bitna Istorija, nije ni biologija. Čak se ni matematičkim izrazima ne može sve objasniti. Možda im čak i nijedna teorema nije tačna, možda su naučnike svo vreme varala čula. Odbaci i sve knjige. U mnogima od njih opisuju samo grozne stvari. Možda nikada i ne stignemo do Misisipija. Možda nas ovde negde u grobove stave. Možda ne bude nikog da očita posmrtno slovo. Možda zabrane religiju pa ne bude ni sveštenika.

Da li će deca nekada sedeti u klupama i učiti o nama? Možda će učiti o tome šta je fisija i fuzija i kako se pravi nuklearna bomba, ali zaista ne verujem da će bilo šta učiti o ljubavi. Da li će nekada pocrkati ovi biznismeni u poslednjem času spoznajući ništavnost novca, pa onda tvoje ime kao melem zbog bolova izgovarati. Ne verujem, ljubavi, odlaziće i dalje sa ovog sveta poslednjim tragovima svesti vapajući za svojim bogatstvom koje će ostajati nekim drugim bogatašima. Sudbina nam je da nas svi zaborave, čak i ovi što su sada mali i što jedva glavu dižu da bi pogledali svet. Mi smo samo putnici u ovom grozomornom vozu.

Hajde, dođi već jednom, pogledaj ova ostrva koja imam u očima, ova neugasiva sunca koja ne vidi niko. A i šta je toliko bitno u ovom svetu, ko će čitati stranice naučenjačkih knjiga kada dođe vreme vatre i kada sve bude počelo da se topi? Ko će prozboriti koju reč o ljubavi kao što bih tebi ja, zapravo nekom reći da mu je i kuća i grad. Da mu je najdraža reka pokraj koje uvek stoji neko. Hoće li videti ove zelene boje i kroz naslage ovako debelog snega? Hoće li svesno prizivati samoću i odbijati ljude, večito zagledan u daleke praznine?

Ja sam danas šetao ulicama zaleđenog grada. Najdraža ženo, kad bi samo znala moje obale, baš one koje si jedina ti počela da naslućuješ. Idi tako, korak po korak i ostani kraj mene. Anđeli se samo jednom rađaju i niko ne zna ni gde ni kako. Sneg se već topi, uskoro ćemo opet ugledati sunce i dani će biti dugački kao svete knjige. I dok sam prolazio tamo znao sam da mi ti jedina imaš pravo svašta reći. Kada rešiš da učiniš to budi nežna, nasmej mi se. Neka mi tvoje oči budu večiti biseri. Tada me ne dodiruj. Budi kći anđela i dopusti mi da umrem zauvek tobom zanesen. I dok budem odlazio znaćeš da sam ja tvoja istorija koja neće prestati. Evo, baciću i novčić: pismo ili glava, sasvim je nebitno, uopšte se na mene ne moraš kladiti. Ja sam tvoj kao što je i Bog, budi sigurna da nikada ništa od ovog neće prestati.

Da li me voliš? Da li ti se ponekad učini da vidiš most, da nekog posebnog trenutka u gomili ljudi osetiš prizive užasne samoće? Ili ti se učini da još nije vreme da se kupi loz kao da će lutrija večno trajati? Kao da oni već ne pakuju svoje ostarele šatre za neke dolazeće generacije. Za neki novi, dolazeći: bolji ili gori svet. Kao da ne čuješ trubljenje poslednjih vozova sa zelezničkih stanica, ili sirenu našeg Titanika koji svakako, sa nama ili bez nas mora jednom poći. Možda, zapravo ni to nije tačno. Možda sam samo ptica koju več užasno bole krila i koja će ubrzo zauvek pasti. Ptica koja traga za svojim čarobnim drvetom i koja je već milijardu puta preletela svet ne nalazeći ga nigde. A možda si ti to drvo oko koga svake noći vile igraju i pevaju: „Roses are red“? Ali naravno te su tajne skrivene, i ja ih ovako ništavan i ne pokušavam dokučiti.

Jedne večeri, pre mnogo godina, dok sam još verovao da postoji svet i da ću možda nekada uhvatiti sreću za krajičak haljine, dok je svirala u daljini lagana morska muzika a ja dubio lubenice kao američka deca sto čine sa bundevama za Noć veštica pokušavajući da napravim najstrašniji fenjer od koga bi se čak i starci uplašili, a kamoli ostali mali ljudi, dok je onaj topli vetar donosio mirise mora a ja tek postajao svestan svoje smrtnosti znajući da ću nekada morati od svega toga otići... (Stani, čuješ li: Los indios Tabajeras sviraju MARIU, i majčine ruke te zovu a otac zbog nečega plače u tami, ti uopšte ne uspevaš da dokučis stvari, juriš ka njima, onda se slike gube, postaju prividi, ti drhtiš, sama si a noć je, gomile utvara prolaze tuda...)... tada sam spoznao da negde postojiš, te večeri, tamo u tom dalekom kraju, i da li da ti kažem da sam posle plakao, da sam pobacao sve, da sam pobegao u šumu koja je bila pored, da sam jecao pokraj onog južnjačkog drveća nadajući se da će me neko tražiti, ali mene nikada nije imao ko da traži.

Otac je tada ljubio usne ko zna koje ljubavnice a zvezde su te noći bile neme. Pocepao sam košulju o grane onog šiblja i ruke su mi bile prepune krvi. Tako sam dočekao zoru i one rumene oblake. I bez obzira na svu tugu tog trenutka ja ga, vidiš, nikada neću zaboraviti. Pogotovo ne večeras, jer opet je jedna takva noć. Poljubi me u snu večeras, daj mi malo tog zlatnog praha, blagoslovi moje puteve i znaj da ti ja neću prestati. Poljubi i sve one devojčice u sebi, a ja se kladim da ćeš jednog dana prepoznati koja je među njima ona jedina prava i da ćeš joj dati ruku. Ona će ti onda šapnuti koliko te je dugo vremena čekala i koji trenutak posle, sasvim neprimetno, postaćete jedno. Probudiće se tada ona davno zaspala obala, i tvoje oči gledaće pogledom devojčice ka dalekoj pučini, i rećićeš sebi: „Gle, svi ovi talasi kao šare na koži zebre koji tako čarobno paraju telo Okeana koji je veliki kao ljubav koja nikad neće prestati.“

Tvoj, Miodrag.

Poruka iz zauvek - Marlo Morgan

"Nazivam se Tri unutrasnja bica.

Shvatila sam da sto sam starija i sto vise posmatram svet, jos uvek katkad posmatram ocima deteta.

Katkad posmatram kao zena i osecam se kao zena i svakoga dana sve vise i vise pokusavam posmatrati sa gledista moje unutrasnje mudre starije osobe.

Necu se odreci ni jednog od ta tri dela.

Svidja mi se sto sam odgovorna odrasla osoba i ponosim se donosenjem nekih mudrih odluka, ali jos uvijek uzivam smejuci se kao dete"

Milan Kundera

“Sam sam sebi govorio da bi Lucija, ma kako da sam je volio, makar bila i jedina na svijetu, ipak bila nezamisliva bez situacije u kojoj smo se upoznali i zavoljeli. Cinilo mi se da ljudi cine gresku kad apstrahiraju voljeno bice od svih okolnosti pod kojima su ga sreli i u kojima ono zivi, kad nastoje da ga intenzivnom unutrasnjom koncentracijom ociste od svega sto nije ono samo, dakle, i od dogadjaja koje su zajedno prozivjeli i koji cine okvir njihove ljubavi.
Tà ne volim kod zene ono sto ona predstavlja sama sebi i za sebe, vec ono cime se obraca meni, sto predstavlja za mene. Volim je kao licnost u nasoj zajednickoj prici. (…)

… I upravo zato sto je za mene postala nesto definitivno izgubljeno (nesto sto kao proslost stalno zivi, a kao sadasnjost je mrtvo)… sve vise i vise se pretvarala u nesto kao legendu, mit ispisan na pergamentu i u metalnoj skrinjici uzidan u temelje mog zivota.”

Jedan od onih zivota- Dj. Balasevic

Te noci sam joj ocutao najlepše reci koje znam...
Jednom je rekla da bi sve dala da cuje to što ocutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na nicijoj zemlji izmedju devet salaša, u fantazmagoricnoj oazi koja se u Sahari zita prividja samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije pošlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima...

I tako, obicno u nekoj vedroj noci, roj Neizgovorenih Reci nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije precicu do najblizih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo...

I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastucice, i nezno povuce finu cetku te velike krošnje kroz svoje kose...

I Neizgovorene Reci ostaju da trepere u lišcu starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom cešljicu od jantara...

"Zauvek?", pitala je uplašeno...

O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji...
Jednog dana, dakako, strovalice se i to stablo, oprljice ga Oluja šenluceci gromovima nad ravnicom, složice se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reci, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko ce ga znati?

Ali naici ce cerga tog leta, i to ne Meckari ili Dzambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Sviraci Tuznih Ociju, praceni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetice u gustoj travi narocitu racvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlicna viola?

I, više nego dovoljno godina kasnije, mozda necija, mozda proseda, mozda bez ikoga, ti ceš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameci ga da ti sobu opraši polenom i prolecem. A ulicom ce prolaziti mali Cigan sa violom, videceš samo drozdovo pero na šeširu kako promice za šimširom, i zacuceš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...

I zaplakaceš, istog casa...
I najzad shvatiti kako sam te voleo...

Dervis i smrt - Mesa Selimovic

“Pokajaces se lijepa zeno, kad cujes. Ne znam kakva je sad, ja je pamtim po ljepoti. I po izrazu patnje na licu, kakvo vise nikad nisam vidio, niti sam dugo mogao da ga zaboravim, jer sam tu patnju ja prouzrokovao.

Zbog te zene, jedine koju sam volio u zivotu, nisam se ozenio. Zbog nje, izgubljene, zbog nje, otete, postao sam tvrdji i zatvoreniji prema svakome. Osjecao sam se poharan, i nisam davao ni drugima ono sto nisam mogao dati njoj. Mozda sam se svetio sebi, i ljudima, nehotice i neznajuci. Boljela me, odsutna. A onda sam zaboravio, zaista, ali je sve bilo kasno.

Steta sto moju neistrosenu njeznost nisam dao ma kome, roditeljima, bratu, drugoj zeni. Ali, mozda to govorim bez razloga, sad, svodeci racune. Jer i nju sam ostavio i otisao na vojnu, nezaleci, a pozalio sam kad nista vise nisam mogao izmjeniti.”

Ex ponto - Ivo Andric

Mnogo samuješ i dugo ćutiš, sine moj, zatravljen si snovima, izmoren putevima duha. Lik ti je pognut i lice blijedo, duboko spuštene vjeđe i glas kao škripa tamničkih vrata. Iziđi u ljetnji dan, sine moj!

- Šta si vidio u ljetnji dan, sine moj?

Vidio sam da je zemlja jaka i nebo vječno, a čovjek slab i kratkovjek.

- Šta si vidio, sine moj, u ljetnji dan?

Vidio sam da je ljubav kratka, a glad vječna.

- Šta si vidio, sine moj, u ljetnji dan?

Vidio sam da je ovaj život stvar mučna, koja se sastoji od nepravilne izmjene grijeha i nesreće, da živjeti znači slagati varku na varku.

- Hoćeš da usniš, sine moj?

Ne, oče, idem, idem da živim.

"...živjeti život je slagati varku na varku"....kaže Andrić,a ja mu vjerujem više nego ikad....Varka mi je draža od ikakve surove istine. Mogla bih s varkom i umrijeti a ne znati, da me nema....
Hvala na ovim lijepim mislima

Ivo Andric - Znakovi pored puta

Kad jedno odredjeno stanje pocne da vas muci, da postaje neizdrzljivo, nemojte stajati u mjestu, jer bolje nece biti, jos manje pomisljajte na bjezanje natrag, jer se od toga pobjeci ne moze. Da biste se spasli, idite naprijed, tjerajte do vrhunca, do apsurda. Idite do kraja dok ne dotaknete dno, dok vam se ne ogadi. U tome je lijek. Pretjerati, znaci isplivati na povrsinu, osloboditi se.
To vazi za sve: za rad, za nerad, za porocne navike kojih se stidite a kojima robujete, za zivot cula, za muku duha.

"Sathya Sai nam govori"

Princ Mohajit (ime znaci: onaj koji je pobedio iluziju), je otisao u sumu jednom mudracu i zatrazio od njega vodstvo na duhovnom putu. Mudrac ga je upitao je li nadvladao vezanost na sto je ukazivalo i njegovo ime. Princ je rekao da su u tome uspeli svi u njegovom kraljevstvu, a ne samo on. Na to je mudrac poceo proveravati istinitost njegove tvrdnje.

Uzeo je princevu odoru, uronio je u krv i pozurio do ulaza u palacu sa stravicnom pricom kako su princa ubili razbojnici u prasumi. Sluskinja koju je susreo nije htela pozuriti s tom vescu u kraljevske odaje rekavsi:

"On se rodio, on je umro, po cemu je ova vest tako hitna da bih trebala prekinuti svoj uobicajeni posao i pohitati kralju i kraljici?"

Kad je konacno bio primljen na dvoru te preneo ocu zalosnu vest, otac je i dalje mirno sedeo sapnuvsi:

"Ptica je odletela sa stabla na koje je sletela da se odmori."

Ta vijest nije ganula ni kraljicu. Rekla je mudracu da je ova Zemlja veliko prenociste kamo ljudi dolaze da provedu noc, a kad svane, svatko od njih podje razlicitim putem. Rodjacima i prijateljima nazivamo putnike koje zavolimo za vreme kratkog druzenja u prenocistu.

I zena "ubijenog" princa je ostala nedirnuta vescu. Rekla je:

"Muz i zena su poput dva komada drva koja plove niz nabujalu rijeku. Neko vreme plutaju jedno pored drugog, a kad izmedju njih prodje jaca recna struja, oni se razdvoje. Svaki od njih mora ploviti k moru sam, vlastitom brzinom i tako dugo koliko je svakom od njih za to potrebno. Nema potrebe tugovati zbog toga razdvajanja jer u samoj je naravi prirode da tako bude."

Ljubav je sloboda!

Dj. Balasevic - Ona je suvlasnik moje sudbine...

Nije to jednostavno kao što misliš… Nisi čuo da u nekim igrama dame biraju? Znaš, ja sam već svašta prošao… I pomalo istrošio baterije, na žalost… Što me čini i nekako dodatno starijim od tvoje lepe sestre…

Pa se ponekad osećam kao imela u zelenim krošnjama njene mladosti. Kao nepotrebni prigušivač na revolveru svih tih raspucanih emocija. Njen smeh je glasniji, njen bes strasniji, u svakom našem ehu Ona odzvanja kad ja uveliko utihnem, mesečina se veselo sanka po svili njene kože dok tu, odmah pored, tama u kalupima mojih bora izliva strune za svoju melanholičnu lutnju. Da li sam time što je toliko volim stekao pravo da je sad povlačim za ruku kad zastane pred izlozima koje sam ja već odgledao, i da joj sebično prepričavam sva ona uzbudljiva poglavlja koja čezne da pročita? Da li sam time što sam zapalio tu buktinju stekao pravo da sad njen uzdrhtali plamen umaram u promajnim pećinama svoje rezigniranosti, i da li se ona uopšte rasplamsala zato što sam je ja zapalio, ili bukti naprosto zato što je Buktinja, sam đavo će ga znati?

No, bilo kako bilo, Ona je suvlasnik moje sudbine...
Kupivši me za par osmeha na pijaci Robova Pomirenosti povela me je u svoju osamljenu palatu obraslu bršljanima mašte, dobro znajući da ću i ako me oslobodi nositi njen žig, da ću se ubuduće i rađati s njim, kao s neobičnim mladežom na mišici...

Rešila je ovaj rebus od mog života prosto, poput kafanske zagonetke sa šibicama u kojoj pomeranjem jednog jedinog drvceta promeniš smisao svega, i onako u prolazu, kao da traži prašinu na polici vitrine , izdrobila je pod pristima delić natrule cirkuske mreže nad kojom sam tako nepromišljeno hodao po žici, i istog tog trena postao sam svestan nad kakvim sam bezdanom, i pod kakvim sam bezdanom, i kakav to bezdan nosim u sebi...