Ipak - Majka Tereza
Ljudi su nerazumni, nelogicni i egocentricni.
Ipak ih voli.
Ako cinis dobro, ljudi ce te optuziti da imaš sebicne, skrivene motive.
Ipak cini dobro.
Ako si uspesan steci ces lazne prijatelje i prave neprijatelje.
Trebas ipak uspeti.
Dobro koje cinis, sutra ce biti zaboravljeno.
Ipak cini dobro.
Postenje i iskrenost uciniti ce te ranjivim.
Budi ipak posten i iskren.
Ono sto godinama stvaras, moze preko noci biti unisteno.
Ipak stvaraj.
Ljudima je stvarno potrebna pomoc, ali bi te mogli napasti ako im pomognes.
Ipak pomazi ljudima.
Ako das svetu najbolje od sebe, zauzvrat ces mozda dobiti samo udarce.
Ipak daj svetu najbolje od sebe.
majra
Momo Kapor - Una
Koliko ima godina?
- Trideset i osam.
- Jezivo! - kazao je. - Ako docekam tridesetu, sam cu se ubiti!
- Stvarno, mislis da to treba prihvatiti?
- Nisam posednik.
- Stvarno, mislis?
- Da. Mislim. Ne znam. Uradi kako hoces.
Tri puta ga je pitala da li da se uda, i tri puta nije ni prstom mrdnuo da je zadrzi. I tako je diplomata sleteo u njihovu bedu, poput drzavnog andjela sa sedam pecata.
- Udaj se - kazao je - pa cemo varati starog diplomatu!
I udala se. Ali ga nisu varali. Ni tada, ni posle. Niti ikada kasnije. Jamais. Jedina konacna i nepopravljiva reč!
- Molim? - upita Una, koja se zabavljala izvlačenjem puževa iz ljuštura dvokrakom viljuškom.
- Volim reč: jamais? - rekao je.
- Jamais?
- Znači nikada, na francuskom.
- Aha.
Patio je kao ubogi skot. Zaspao bi sklupcan kao covek sa spletenim crevima; dryao se sa obe ruke za stomak i stenjao od bola sto je Sanja odvedena, sto se smeje dok negde igra sa svojim diplomatom, što se svlaci, sto se budi u ruzicastoj posteljini, sto, mozda, pokatkad misli na njega dok se **** i gleda razrogacenih ociju u tavanicu, ako joj jos, uopste, pada na pamet. Abdomen. Zasto boli uvek tu? Zar ne boli srce ili nesto slicno? Jedanput, mnogo vremena posle svega, kada je Sanja bila samo izgubljena sen, a on mislio da cvrsto drzi svoj zivot u rukama (nikad ne reci nikad), pitao je neuropsihijatra Draskovica zasto ljubav boli bas tu, u abdomenu?
Ne secam se vise tacno njegovog odgovora, ali zna da je psihijatar pominjao to mesto kao predeo splanchnicusa, gde se granaju i ukrstaju nervni putevi koji u grcu daju podsticaj nadbubreznoj zlezdi da luci adrenalin i da stresom odbrani ugrozeni organizam. Tako nekako. Hteo je da zna.
Mrzeo je tog diplomatu koji je imao trideset i osam godina i bio za njega, koji je tada imao dvadeset, pravi starac. Sagradio je citavu strategiju mrznje prema vrsnjacima svoga suparnika, prema citavom tom svetu koji moze da plati ono sto zeli i da to dobije, bez obzira sto su izmisljene tolike bajke u kojima se dvoje, na kraju krajeva, uvek pronadju, i filmovi, oni filmovi sa srecnim zavrsecima gde mlada bezi ispred oltara u poslednjem trenutku, ne mogavsi da preko bledih usana prevali rec - da. Vetar luduje u nevestinskom velu dok trci preko ulice između automobila da se baci u zagrljaj onome koga odistinski voli, onome kome zaista pripada. Mrzim te starce od trideset i osam!
majra
Momo Kapor - Una
Koliko ima godina?
- Trideset i osam.
- Jezivo! - kazao je. - Ako docekam tridesetu, sam cu se ubiti!
- Stvarno, mislis da to treba prihvatiti?
- Nisam posednik.
- Stvarno, mislis?
- Da. Mislim. Ne znam. Uradi kako hoces.
Tri puta ga je pitala da li da se uda, i tri puta nije ni prstom mrdnuo da je zadrzi. I tako je diplomata sleteo u njihovu bedu, poput drzavnog andjela sa sedam pecata.
- Udaj se - kazao je - pa cemo varati starog diplomatu!
I udala se. Ali ga nisu varali. Ni tada, ni posle. Niti ikada kasnije. Jamais. Jedina konacna i nepopravljiva reč!
- Molim? - upita Una, koja se zabavljala izvlacenjem puzeva iz ljustura dvokrakom viljuškom.
- Volim rec: jamais? - rekao je.
- Jamais?
- Znaci nikada, na francuskom.
- Aha.
Patio je kao ubogi skot. Zaspao bi sklupcan kao covek sa spletenim crevima; drzao se sa obe ruke za stomak i stenjao od bola sto je Sanja odvedena, sto se smeje dok negde igra sa svojim diplomatom, što se svlaci, sto se budi u ruzicastoj posteljini, sto, mozda, pokatkad misli na njega dok se **** i gleda razrogacenih ociju u tavanicu, ako joj jos, uopste, pada na pamet. Abdomen. Zasto boli uvek tu? Zar ne boli srce ili nesto slicno? Jedanput, mnogo vremena posle svega, kada je Sanja bila samo izgubljena sen, a on mislio da cvrsto drzi svoj zivot u rukama (nikad ne reci nikad), pitao je neuropsihijatra Draskovica zasto ljubav boli bas tu, u abdomenu?
Ne secam se vise tacno njegovog odgovora, ali zna da je psihijatar pominjao to mesto kao predeo splanchnicusa, gde se granaju i ukrstaju nervni putevi koji u grcu daju podsticaj nadbubreznoj zlezdi da luci adrenalin i da stresom odbrani ugrozeni organizam. Tako nekako. Hteo je da zna.
Mrzeo je tog diplomatu koji je imao trideset i osam godina i bio za njega, koji je tada imao dvadeset, pravi starac. Sagradio je citavu strategiju mrznje prema vrsnjacima svoga suparnika, prema citavom tom svetu koji moze da plati ono sto zeli i da to dobije, bez obzira sto su izmisljene tolike bajke u kojima se dvoje, na kraju krajeva, uvek pronadju, i filmovi, oni filmovi sa srecnim zavrsecima gde mlada bezi ispred oltara u poslednjem trenutku, ne mogavsi da preko bledih usana prevali rec - da. Vetar luduje u nevestinskom velu dok trci preko ulice između automobila da se baci u zagrljaj onome koga odistinski voli, onome kome zaista pripada. Mrzim te starce od trideset i osam!
majra
Lajoš Zilahi - Kad duša umre
"Moj se život sastojao pod samih posrtaja i polovičnosti, sada oko mene leži bezbroj praznih i besciljnih misli, ali neka ti nikada ne smeta ako kasnije otkriješ besciljnost tih misli, neka ti nikada neuspjeh ne oduzme radost, jer nije uspjeh važan nego put na kojem za njim težiš. Ne traži posljednji uzrok stvari, ne istražuj njihovu tajnu, jer je ona tamna i prazna. Sjaj sitnih stvari je to što životu daje toplinu. I ne mjeri život po tome što traje deset, dvadeset godina, više ili manje, to je ionako svejedno uporedjujući koliko dugo nisi postojao i koliko te dugo neće biti.
Ne pokušavaj izaći iz kruga u kome ti je odredjeno da živiš. Vjeruj da zagonetne sile slučajnosti zavise od tebe, da ti znaš upravljati njima. Izgubiš li tu vjeru, napast će te slučajnost i smrvit će te.
Slučaj smatraj uvijek svojim slugom, onda ako je to samo iluzija."
Mikica
Djordje Balasevic – Jedan od onih zivota
Mogao bih je jednostavno opisati kao tihu i razložnu osobu punu razumevanja, ali, ruku na srce, to bi bio sasvim pogrešan opis... Jer moja Anamaria je verovatno najćudljiviji stvor na svetu? Umela bi da se rasplače poletevši visoko na čarobnom ćilimu Smeha, i da leđnom tišinom iznenada zamrzne žuborni izvor Brbljanja. Neka Njena Ponoć otkucavala bi kad bih ja pomišljao da bal tek započinje? I Pepeljuga je napravila posao time što nije ostala do kraja, volela je da kaže...
Gordi runolist njene Posebnosti cvetao je na vratolomnim liticama Kaprica, veličanstveniji od pristupačnih cvetova taman za onoliko za koliko je Divlje veličanstvenije od Pitomog...
Ali...
Priznajem da nisam odmah znao da je to Ona... Ne, kako sam mogao znati?
Pre je mogla biti Tek Još Jedna U Traganju Za Njom, samo još jedan beli kamenčić neobičnog oblika, prevrnut u plićaku zlatonosne reke...
Pričala je o uobičajenim trivijalnostima, o rodbini i prvim putovanjima, ali tamne boje njenog glasa oslikale su čudne slike u mojim mislima, i dogodilo mi se nešto što nikad do tad nije. Po prvi put sam požalio što je nisam video kao sasvim malu, i teško da ću ikad onom besposlenom četrnaestogodišnjem klipanu oprostiti što na svom omiljenom biciklu marke "herkules" nije napravio I krug oko školskog dvorišta u kom su klinke iz prvog-"x" baš tad igrale "i rešeto srce ima"...
Kako sam mogao izdržati tolike godine da je ne vidim?
- Otac je izabrao to "Anamaria'... Mogli su mi dati i neko drugo ime... Danima smo šetali kejom na odstojanju po propisu seoskog korzoa, kao da za nekog čuvamo mesto između nas? Prošlo bi čitavo veče a da se ne dodirnemo, ali odavno znam da u tome i jeste čarolija. Želja se razlikuje od Pohote i po tome što pukne tek tu i tamo, kao kićanka na biču Nežnosti...
- Mama je, opet, previše originalna... Ona je htela da me nazove po nekoj rečici, tu negde, u Baranji... Uf... Uvek zaboravim po kojoj? Morao sam na put sledećeg jutra, i pošao sam ubeđen da je Daljina onaj ključić kojim se navija Čežnja, a vratio se shvativši da uveliko možeš čeznuti i za nekim kraj koga si?
I nikad je nisam pitao da li se setila te rečice?
I, što je najgore...
Nikad joj nisam rekao ni da sam usput prešao na desetine bezimenih rečica koje sam nazvao po njoj...
Mikica
Oglas - M. Kapor
Traži se jedna reč.
Traži se ona reč što mi je već danima navrh jezika, a nikako da je izgovorim, i, možda, napišem. Tražim već godinama tu strašno važnu reč koja bi me spasila, a ne mogu nikako da je nađem, pa izlazim da je tražim po ulicama. Pre toga, otvaram sanduče za pisma (možda mi je neko poslao poštom?), ali tamo su samo neplaćeni računi i opomene.
Odlazim da je tražim po Terazijama; možda sedi pred Moskvom i pije pivo, a možda je u kiosku s novinama.
“Šta radiš?” – pitaju me poznanici.
Šta da im kažem? Da tražim neku reč, a ne mogu da je nađem?
Sve što su tražili, to su i našli, zato što i nisu hteli ništa naročito. Lepo se vidi: umrle su u njima prave reči, a ostali samo brojevi i opšta mesta....
Traži se jedan svet, prekjuče iščezao...
Traži se nada...ona davna nada polagana u sebe same i u vreme koje dolazi.
Traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav...
Traži se onaj ulični časovnik na banderi pod kojim smo čekali, onaj sat što još uvek otkucava u našem pamćenju. On se traži...
Jedanput bismo primetili da mala kazaljka stoji na šest a velika na dvanaest, i ne bismo se čestito ni okrenuli, a kazaljke su ponovo stajale na šest i na dvanaest, samo bi između ta dva pogleda protekao ceo život. I on se traži – taj život što promiče od danas do sutra, onaj život što je kolao, ključao, puzio, preklinjao, voleo, cmizdrio, čekao, bogoradio, zaustavljao se, podizao i ponovo padao i opet se dizao ispod onog uličnog časovnika koji se traži, a koji je ko zna kuda odnesen.
majra
Ivo Andric - Jelena, zena koje nema
Dan je...
Dan je samo bijela hartija na kojoj se sve bilježi i ispisuje, a račun se plaća noću, na velikim, mračnim i velikim poljima nesanice. Ali tu se i sve rješava i briše, konačno i nepovratno. Svaka preboljena patnja nestaje tu kao rijeka ponornica ili sagori bez traga i spomena.
Mikica
Djordje Balasevic - Jedan od onih zivota
Vidiš?
Godine nas obrade različito...
Nekom postane važno s kim će leći, a nekom s kim će se probuditi?
Žalim, stara...
Nadam se da smo se ove noći zauvek mimoišli?
Pohitao sam kući, znajući da je to jedino mesto koje mi još može pružiti čvrst alibi pred Anamariom. Hladnoća je prijatno dezinfikovala grad, i zvezde su te večeri imale jedan doslovno brilijantan nastup na razvedrenom nebu...
Ponovo sam se zatekao kako brojim korake, što je pomalo šizoidno, kažu, no ovog puta sam bar imao dobar izgovor da je to sigurno zato što žurim?
Na "sedamsto devetnaest", uglavnom, bio sam tačno naspram "Carigrada", niz Bulevar je kafilerijski klizio vojni džip, vrebajući plen...
Pola pet?
Lepo piše u predvojničkoj za drugi razred gimnazije da Naša Armija nikad ne spava?
Uletevši u stan kao u sklonište, okrenuo sam Njen broj ne čekajući na signal...
Ako zazvoni i treći put, prekidam...
- Halo?
Ipak se javila...
Brzo sam spustio slušalicu i neizdrživi sekund iščekivao da zazvoni i kod mene...
- Zvrrrc!
Ko bi to mogao biti u ovo doba?
- Molim?
Sad je Njena slušalica pala, šifrovana poruka je uzvraćena: Ćao, mila, stigao sam. Stop. Ćao,mili, dobro da jesi. Stop...
Puls mi se polagacko vraćao kući, u srce, i samo bi se na trenutke u bradi i grlu još začuli odjeci njegovih sve tiših i mirnijih koraka...
Legao sam na leđa, široko raširivši ruke, pokušavajući da što ravnomernije rasporedim mehur praznine u grudima. Anamaria mi je nedostajala tupo, gotovo opipljivo, jedan otkinuti deo mene, pomislih, ne mogavši da zamislim koji...
Glava, udovi, prsti, pipci i kraci?
O, ne...
Sve je to nekako spolja?
Ovo fali iz sredine...
Negde iz tamnog ambisa zbog kog se sve ređe usuđujem da zaronim u sebe...
Jer tamo zagluvim...
Oči se prepune do vrha...
I suze se začas raspu kao pokidane biserne niske...
Po sobi...
Po meni...
Po čitavom svetu...
I ne mogu ih skupiti do jutra...
Mikica
Dostojevski
Nema sreće u komforu, sreća se kupuje patnjom. Čovek se ne rađa radi sreće. Čovek zavređuje svoju sreću, i to uvek patnjom. Tu nema nikakve nepravde, jer se životni pokušaj i spoznaja stiču iskustvom koje treba poneti na sebi.
Patnjom, takav je zakon naše planete, ali ta neposredna spoznaja do koje se dolazi životnim iskustvom tako je velika radost da se za nju može platiti godinama patnje.
majra
Znakovi pored puta - Ivo Andric
Uz ogradu da se mozda i u nekom fragmentu ponavljam i izvinjenje na preopsirnosti, jednostavno nisam mogla da skratim ili izbacim nesto od sledeceg:
Samo aktivni ljudi i njihova borbenost i bezobzirnost pokreću život napred, ali ga samo pasivni ljudi i njihova strpljivost i dobrota održavaju i čine mogućnim i podnošljivim.
Ono sto je najlepse na iskrenoj i dubokoj ljubavi, na kojoj je sve lepo, to je da u odnosu prema onome koga volimo ni jedna nasa mana ne dolazi do izraza. Mnogo sta sto je zlo u nama iscezava, a ono sto je dobro ustostruci se.
Trazeci ono sto mi treba, a ono sto ni sam ne znam tacno staje, isao sam od coveka do coveka, i video da svi zajedno imaju manje nego sto imam ja koji nista nemam, i da sam kod svakoga ostavio ponesto od onoga sto nemam i sto trazim.
Ko uspe da zagreje i ozivi samocu, taj je osvojio svet.
Izmedju bojazni da ce se nesto desiti i nade da mozda ipak nece, ima vise prostora nego sto se misli. Na tom uskom, tvrdom, golom i mracnom prostoru provode mnogi od nas svoj vek.
Stalno posmatram kolika je neosetljivost osetljivih ljudi prema osetljivosti njihovih najblizih.
Prevariti se u jednoj velikoj nadi nije sramota. Sama cinjenica da je takva nada mogla da postoji vredi toliko da nije suvise skupo placena jednim razocarenjem, ma kako tesko ono bilo.
Ja sam video u cemu je takozvana borbenost nekih "borbenih" ljudi. Oni izmisle svoju "borbu", na silu joj nadju razloge, nadenu ime, i bore se, bez rizika i rezultata, bore se - samo da ne bi morali misliti i raditi.
Cim mozemo nekom coveku da kazemo jasno i otvoreno da da nas je uvredio i da navedemo posve odredjeno cime je to i kada ucinio, to znaci da smo mu uvredu oprostili ili smo spremni da to ucinimo. Muka je dok uvredu nosimo cutke u sebi.
Starim koliko moram, podmladjujem se koliko mogu.
Onima koji nisu sposobni da osete odanost nekoj stvari ili nekom licu, zahvalnost, nezainteresovan zanos, i slicno – izgledaju takva osecanja kod drugih ljudi lazna i neiskrena. Oni iza takvih osecanja traze uvek licni interes i racun, nize pobude; a kad im ne podje za rukom da ih nadju, jer ih nema, onda su kivni ne na sebe i na svoju gresku, nego na takve ljude, i skloni su da ih smatraju ili pretvornim ili podmuklim ili, u boljem slucaju, naivnim i glupim. - I od svog misljena ne odstupaju nikad. Jer, tako su sazdani.
Nisu svi ljudi tako rdjavi kao sto to rdjav covek misli.
To je bio jedan od onih ljudi sto ne zauzimaju mnogo mesta u svetu. Bio je dobar. Jedino sto je kod te njegove dobrote moglo da smeta, to je njegova stalna teznja da bude i izgleda bolji nego sto je. To je kvarilo.
Biti nesto, ali jednom zauvek, bez ikakve mogucnosti da se ikad bude ista drugo, ni prividno ni privremeno, cak ni u mislima - to je za njega nemoguce i toga se on boji vise nego smrti. A bez toga nikad mira ni prave srece.
Niko od nas nikad ne moze znati kako izgleda u ocima drugog coveka. Jer ako je i najbolji psiholog, on to sam ne moze proniknuti, a onaj drugi nece mu to nikad u celosti, iskreno kazati. Nece hteti ili nece umeti.
Bolesnik koji se pomiri sa cinjenicom da je bolestan -nece nikad ozdraviti.
Cuvajte se ugrozenih ljudi i ljudi koji misle da su ugrozeni. Oni osecaju potrebu da se stite i brane, i zbog toga cesto i neoce- kivano i podmuklo napadaju.
Vi cete sagoreti brzo i beskorisno. Iza vas ce ostati samo pepeo.
- Ako! Znace se bar da smo bili vatra. A iza vas ce ostati samo balav trag, kao iza puza.
Postoji prica da je na dvoru nekog sultana bio narocit cinovnik cija je titula glasila: evetefendija. Njegova jedina duznost bila je "da klima glavom u znak odobravanja na sve sto sultan kaze".
Zato sto mogu, i sto se usudjuju da o svacemu svasta kazu, oni misle da sve znaju.
Cesto se desava da nas ljudi koje ne volimo i ne cenimo obasipaju svojom paznjom ili cak svojim poklonima i uslugama. Takve usluge i poklone ne treba primati, jer ako se desi da u trenutku slabosti popustimo i primimo ih, mi se u sebi ne osecamo ni najmanje obavezni da ih vratimo, a od toga imamo dvostruku stetu. Prvo, sto u ocima onih koje ne cenimo ostajemo vecno kao neblagodarni i necasni ljudi; drugu, da posle uvek sami sebi prebacujemo sto dugujemo gorem od sebe. Njima se moze jos uciniti neka usluga, ali od njih primiti, nikako.
Velika, prava ljubav pokazace svoju punu snagu samo onda ako uspe da od dvoje ljubavnika, slabih ljudi, nacini stvorenja koja se ne boje ni promena, ni nesreca, ni bolesti, ni zivota ni smrti.
Ukusno skrojenim i vesto upotrebljenim naborima svoje haljine, zena je osvojila vise muskih srdaca nego svojom razgolicenoscu i svojim slobodnim ponasanjem. To cesto zaboravljanju i zene i same i njihovi krojaci.
Koliko mogu biti jadni i bespomocni mali ljudi vidim najbolje po tome sto ponekad, u nekoj neprilici, pokusavaju da se zaklone i za moja ledja i, moralno, oslone na mene. A ja znam najbolje kakav je to zaklon, i sta im vredi takav oslonac.
Da bi se nekud stiglo i nesto postiglo, potrebno je u nas mnogo. Kao i svuda u svetu, mozda i vise. Pre svega treba proci, po dubokoj tami, kroz blatnjavo selo i copor nevezanih pasa u njemu. Pa posle toga - ako sto ostane od tebe - sacekati jutro, pojaviti se tamo negde medju ljudima, ispavanim, ornim za borbu i razgovor, i - biti takav kakvi su i oni i, po mogucnosti, jaci i bolji od njih.
Prirodno je da covek nosi u sebi nesto od dana koji su prosli, prirodno je i da misli na buducnost i da masta o njoj, ali ziveti ma i delimicno u proslosti, ili u buducnosti, opasno je i nezdravo. To znaci trovati trenutak u kome zivimo, ne spasavajuci nista od proslosti i ne radeci nista za buducnost. Najvecim i najboljim delom svoga bica, glavninom srca i razuma, covek treba da je uvek i ceo u sadasnjem trenutku, u jednom pravom i jedinom mogucem zivotu. Naravno, sve je to lako kazati.
Gledajuci neke ljude oko sebe, ja se pitam kako se ne zamore da stalno budu u pravu, uvek i u svemu na casnoj, jedino ispravnoj strani. Kako im se ne dosadi da sve oko sebe guraju na onu drugu
stranu? Kako ne pomisle da ce, radeci neprestano tako, morati ostati u manjini, mozda cak i potputno sami? Pa sta im onda vredi sto su cisti, casni, nepogresni i na pravoj strani? I gledajuci ih sve duze i jos bolje, morao sam doci do cudne pomisli. Mozda to: biti u pravu, pripadati dobroj strani, itd., i nije kod njih nista drugo do jedan finiji, posredan i maskiran nacin animalne borbe za bolje mesto, veci zalogaj, bezbednije potomstvo; ukratko, jedan nacin borbe za prevlast, i iskoriscavanje svega oko sebe.
Mozda je polovina odvratnih i stetnih stvari koje truju zivot coveku i unakazuju lice sveta skovana u bracnoj postelji ili oko nje.
Ostavio sam kola i pratnju u jednoj od poslednjih ulica. Isao sam brzo, sekuci ulice i menjajuci pravac, kao da zamecem trag, dok nisam dosao na kraj varosi gde ulice gube oblik i ime. Kad jeostala za mnom i poslednja kuca, seo sam na travu, na jednoj pustoj ledini bez lepote, izmedju dva velika kamena, tako da sam kao jedini vidik imao mirnu liniju brda u daljini i nebo bez boje. Tu sam, odjednom, skriven i bezimen, osetio veliku slobodu, slobodu uskog i neuglednog prostora, skupoceni mir zemlje koju niko nece. Tu sam spokojno, dugo i slobodno mislio o sebi i svojim godinama. I video sam jasno da sam se spasao od zivota kao sto se drugi spasavaju od opasnosti i smrti, i da mi vise ni zivot ni smrt ne mogu nista. I sada - zivot me nosi svim svojim silama strelovito napred, a smrt mi poravnjava puteve.
U prirodi je naseg coveka, narocito onog dinarskog tipa, da ne ostaje ni kod jedne zamisli, ni kod jednog dela istrajno i dosledno, i da ih ne prati u njihovom prirodnom razvitku, da bi uticao na njih. Naprotiv, posle prvog zanosa, on napusta delo, vraca se do njegovog izvora, muti ga mislju i pogledom, zatim silovito prelece ceo buduci, neostvareni i tek zamiljeni tok dela, anticipira ga, pa se onda opet vraca na tacku na kojoj se delo nalazi u tom trenutku svog prirodnog razvoja. Tako se stvari razvijaju vise uz njegovo ucesce nego pod njegovim uticajem; jer on nije u njima, nego iznad i pored njih. Zato on u vecini slucajeva i ne stvara dela i ne upravlja dogadjajima, nego reaguje na njih, polazuci mnogo vise na to da bude zacetnik, sudija, borac i gledalac, nego stvaralac, radnik i cuvar. U njega je vidna sklonost da ne ceka razvitak stvari i ne ucestvuje u njemu radom i strpljenjem.
Takav je "nas covek", onaj pravi. Ne misli mnogo ni istrajno. Ali cim uspe da skrpi nekako jednu misao u glavi, prva mu je briga ne da tu misao razradjuje, proverava i uporedjuje kriticki sa onim sto drugi ljudi o istoj stvari misle, nego da svoju misao proglasi za jedinu tacnu i jedinu pravu, a odmah zatim da izmedju nje i svake tudje misli iskopa sto dublji rov prezira, mrznje i borbe do istrage. U toj borbi oni ponekad pokazuju ljudozdersku revnost na reci i delu
Sreca je sto u nas ima dosta i takvih ljudi koji su drukciji i koji nisu pravi "nasi ljudi".
Kod naseg coveka, kad zaima ili kad misli da je cvrsto zaseo na vlast, ukratko: kad se osili, poraste podvaljak, prosiri se podbradak, same od sebe isturaju se grudi; sve to usled stalnog zapovednickog stezanja vilica i neprestanog isprsavanja, kao i usled ugojenosti koja redovno ide uporedo sa vlascu.
U takvom coveku brzo se razvija nesrazmerna predstava o svojoj vaznosti i velicini, uporedo sa sumnjom i bojazni da ljudi tu njegovu velicinu ne vide kako treba i ne cene dovoljno. To stvara u njemu potrebu da svoju silu ispoljava glasno i vidno na svakom koraku.
Ljepša duša dublje jeca.
Ljudi koji ne paze šta govore i ne vode računa kad šta govore ni pred kim govore, a mnogo više misle o tome kako izgledaju i kakav utisak ostavljaju dok govore, nisu ni prijatni ni korisni, i sa priličnom vjerovatnošću može se kazati da će cijeloga života biti i sebi i drugima nezgodni i teški.Ali, sa druge strane, ljudi koji samo na to paze i samo o tome vode računa, a ni po čemu drugom nisu ništa bolji. Naprotiv. U ovom slučaju pravi put je zaista u sredini.
Ljudi koji sami ne rade i ne poduzimaju ništa u životu, lahko gube strpljenje i padaju u pogreške kad sude o tuđem radu.
Ljudi male pameti rijetko se boje da ne budu dosadni.
Ljudi vole razgovore o padu i poniženju onih koji se suviše visoko uzdignu i polete.
Mir i spokojstvo, jedina su dobra i najveće dostojanstvo skromnih i bezimenih ljudi
Mladost je sretno doba u kome čovjek počinje da vjeruje u sebe, a još nije prestao da vjeruje drugima.
Mnogi postignu ono što su htjeli, a izgube sebe.
Ništa ljude ne vezuje tako kao zajednički i sretno proživljena nesreća.
Onaj koji ne iznosi nježni cvijet svoje duše na vjetrove iskušenja, pa ma ga i cijela spasio i prenio do kraja, tome je kao da ga nikad nije ni imao.
Život nam vraća samo ono što mi drugima dajemo.
Mika Oklop - CA. Blues
Na početku... pre nego što je početak počeo, mnogo pre toga, kada je svemir smatran samo snom ludog čoveka... postojao je samo Devojčin glas. Niko nije mogao da čuje Glas jer niko nije postojao. Trebalo je da se pojavi neki čovek, neko, ko će prvo otkriti svemir. Kada je najzad taj dan došao, kada je Devojčin Glas postao umoran od dozivanja, Jedan Čovek ga je čuo... To je bilo na samom početku. Išao je prema glasu, mada nije znao kome taj glas pripada, nije znao ni da postoji Devojka, neko ko se razlikovao od njega... I Čovek i Glas su se podjednako umarali. Niko ne zna koliko je godina moralo da prođe, dok se Jedan Čovek i Devojčin Glas nisu susreli.
Mikica
Oglas - M. Kapor
Trazi se jedna rec.
Trazi se ona rec sto mi je vec danima navrh jezika, a nikako da je izgovorim, i, mozda, napisem. Trazim vec godinama tu strasno vaznu rec koja bi me spasila, a ne mogu nikako da je nadjem, pa izlazim da je trazim po ulicama.
Pre toga, otvaram sanduce za pisma (mozda mi je neko poslao postom?), ali tamo su samo neplaceni racuni i opomene.
Odlazim da je trazim po Terazijama; mozda sedi pred Moskvom i pije pivo, a mozda je u kiosku s novinama.
“Sta radis?” – pitaju me poznanici.
Sta da im kazem? Da trazim neku rec, a ne mogu da je nadjem?
Sve sto su trazili, to su i nasli, zato sto i nisu hteli nista naročito.
Lepo se vidi: umrle su u njima prave reci, a ostali samo brojevi i opsta mesta.
Trazi se jedan svet, prekjuce iscezao.
Trazi se nada, ona davna nada polagana u sebe same i u vreme koje dolazi.
Traze se svi oni sto su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove naseg vremena, nase ljubavi, traze se da vrate ljubav.
Trazi se onaj ulicni casovnik na banderi pod kojim smo cekali, onaj sat sto jos uvek otkucava u nasem pamcenju. On se trazi.
Jedanput bismo primetili da mala kazaljka stoji na sest a velika na dvanaest, i ne bismo se cestito ni okrenuli, a kazaljke su ponovo stajale na sest i na dvanaest, samo bi izmedju ta dva pogleda protekao ceo zivot.
I on se trazi – taj zivot sto promice od danas do sutra, onaj zivot sto je kolao, kljucao, puzio, preklinjao, voleo, cmizdrio, cekao, bogoradio, zaustavljao se, podizao i ponovo padao i opet se dizao ispod onog ulicnog casovnika koji se trazi, a koji je ko zna kuda odnesen.
majra