Poznati ljudi i naš odraz u mislima poznatih Umetnost

Mika Oklop - CA. Blues

Otvori usta i sakrij se iza njih.

Moje ime je Johnny Walker. Izgovara se isto kao sto se i pije.

Ja ne radim nigde: isuvise sam lak za tezak posao, isuvise sam
tezak za lak posao, i isuvise seksi za nocni posao.

Jos niko nije otisao na sud zato sto je ubio neciji duh.

Ima ljudi u drustvenim bolnicama koji su tamo proveli po trideset
krvavih godina samo zato sto su nekad davno razbili prozor u svom
vlastitom stanu.

Volim te. Ne znam kako se to kaze na kalifornijskom.

Poceo sam da ceznem za zavicajem; za nekim toplim krevetom, ljudima
koje sam poznavao, za nekim mirnim ulicama, za nekim lukama u kojima
je voda ruzicasta sa zalaskom sunca, za nekim devojkama koje sam
ostavio iza sebe, na brzinu, pakujuci se sebicno za put. Kako je to
kurvinsko osecanje, ta ceznja! Ne nostalgija, ne patnja zbog toga
sto si nekud daleko otisao - to je bila ceznja u najcistijem obliku,
uvek sanjas o necemu DRUGOM.

Džordž Bajron - Terezi Gvičoli

Tereza, moja najdraža,

Pročitah ovu knjigu u tvome vrtu. - Ljubavi moja, ti nisi bila tu, inače je ne bih pročitao. To je jedna od tvojih najdražih knjiga, a autor je - moja prijateljica. Ti nećeš razumeti ove reči na engleskom, ni drugi ih neće razumeti: to je razlog što ih nisam napisao na italijanskom. Ali, ti ćeš razumeti rukopis onoga koji te strasno voli, i pogodićeš da je, sedeći sa tvojom knjigom, mogao misliti samo o ljubavi.

U toj reči, prekrasnoj na svim jezicima, a ponajviše na tvom - amor mio - sadržan je moj bivši i moj budući život.

Osećam da ovde postojim i da će me biti i posle smrti, a sa kojom svrhom - ti ćeš odlučiti. Ti si moja sudbina, osamnaestogodišnja žena, već dve godine van manastira: voleo bih da si tamo i ostala, ili da te bar nikada nisam sreo.

Ali, kasno je za sve. Volim te, i ti mene voliš, konačno to kažeš i ponašala si se kao da je tako bilo, a to je za mene velika uteha u svemu. Ja osećam prema tebi i mnogo više od ljubavi i ne mogu da prestanem da te volim.

Pomisli ponekad na mene kada nas Alpi i okean budu razdvajali - ali to se nikada neće desiti, dok god ti sama to ne poželiš.

Bajron

Bolonja, 25. avgust 1819.

Jesen je vec... - Dj. Balasevic

Jesen je...
Jesen je već...
I opet?
Kako sam to samo mogao propustiti? Gde li sam se zadesio one večeri kad je njena pozlaćena parada umarširala u našu varoš?
Eh, da...
Ni godišnja doba ne pomeraju me više kao nekad...
Proleće mi je uvek udaralo šamar, Leto se kao kupina kotrljalo obodom mojih usana, a Zima bi mi zazvonila u glavi kao grozd praporaca, trpajući pune šake dijamanata u moje misli, jednostavno, kao šake staklenih klikera u duboke džepove kaputa...
Ali Jesen me je najviše mazila...
Spuštala mi se na ramena nežno, kao tanani sveter obojen dimom spaljenog lišća, i učila me rečima kojima se priziva tišina, i koje se (ako ih pravilno zamisliš), rimuju sa rominjanjem kiše, i slade pod jezikom kao brašnjave mrvice pečenog kestena...
Da, nešto se dogodilo u onom posebnom kosmičkom satiću, ugrađenom u vlažni sivi pesak, negde na samom izvoru moje kičme...
Veliki zupčanik, koji bi ranije uvek škljocnuo kad kazaljka naiđe na april ili oktobar, zarubio se kao šljunak, i točkići su odjednom počeli da se vrte neočekivano lako...
Dovraga, poražavajuće lako...
Kao na glupom okruglom časovniku u holu železničke stanice koji melje rezignirano, kao dolap, nemajući pojma o tome da li je napolju upravo sumrak, susnežica, oktobar ili eventualno ponedeljak...

M. Kunić, Zapisi o "Malom princu"

Dogodi se tako - dva se bića susretnu...
Dogodi se da ulože i vrijeme i strpljenje u međusobno pripitomljavanje.
I krajičkom oka izdaleka, i jasnim pogledom oči u oči, duše se počnu prelijevati. Poteknu i bujice riječi, bogati, sadržajni razgovori o bitnim, vječnim temama.

Vrijeme se, oskudno i izmrvljeno svakodnevnošću životnih obveza, znade - posvećeno prijateljskom blizinom - umnožiti poput ribica i hljebova u Kristovoj ruci. Slapovi prijateljske blizine preliju se i preko krhkih posuda, u kojima nam je čuvati neprocjenjivo blago prisnosti, i na sve koji se nađu u blizini prijateljstvom blagoslovljenih bića. Riječ i govor prijateljstva rosa je što plodi suho tlo ovozemnosti.

No, kako "sve ima svoje vrijeme...", pa ima i "vrijeme govorenja i vrijeme šutnje", tako i govor među srodnima dosegne puninu. Kad srca priđu dovoljno blizu, otkrije se da i nije mnoštvo riječi i razgovora bilo ono što je prijatelje zbližilo. Slap riječi bio je samo povratak Izvoru, vraćanje u šutnju, koja je zadnji izraz svake riječi. I pravim prijateljima često više ne treba ni razgovor, ni pismo, ni blizina, ni susretanje. Duše su im nastanjene Riječju koja govori u šutnji, Šutnjom koja nadahnjuje njihov govor, pogled, suzu, stisak ruke, treptaj duha.

Godinama pokušavam govorenjem izgladiti nesporazume - među susjedima, između znanaca, u braku, s rođenom djecom. Godinama čeznem za riječju koja će me do kraja izreći, koja će me do kraja primiti u se a ona izmiče, izmiče. U ponekoj se riječi prepoznam, za ponekom mi poleti srce, poneka me zaboli do dna duše, ponekoj se čitav život nadam.

A Riječ se smiješi, bliska a neizreciva, žuđena a nedokučiva, posve nama predana a nedostupnim svjetlom sakrivena. Svaki joj se dan može prići malo bliže. Postojano. S povjerenjem, ne žaleći vrijeme.
Posve blizu, vrijeme će dorasti do vječnosti.
Povjerenje do sigurnosti.
Čežnja do ispunjenja.
Riječ do Šutnje.

Daglas Adams – Holisticka detektivska agencija Dirka Dzent

Vrata su bila Put. Velika slova su uvek najbolji nacin za izlazenje na kraj sa stvarima na koje nemate dobar odgovor.
- Gordon Drum je lezao na zemlji, nesiguran u to sta treba da radi. Bio je mrtav. Seo je. Telo koje je selo njemu se cinilo isto onoliko stvarnim kao i ono koje je ostalo da lezi i da se hladi na zemlji, ispustajuci vrelinu svoje krvi...

Kada se sagnuo da dodirne zemlju nije osetio nista osim nekog dalekog, gumastog otpora kao onda kada ti se ruka umrtvi i utrne, a hoces nesto da podignes. Utrnula mu je ruka, i noge, i druga ruka i torzo i glava. Celo telo mu je utrnulo i mrtvo. Nije mogao da shvati zasto nije i um.

Ricard je stajao neko vreme zakucan na mestu, ponovo obrisao celo i nezno spustio slusalicu kao da je povredjeni hrcak. Njegov mozak poceo je tiho da zuji i da sisa palac. Gomila malih sinapsi duboko u njegovom cerebralnom korteksu uhvatilo se za ruke i pocelo da peva decje pesmice. Odmahnuo je glavom da bi ih naterao da prestanu.

Matematicka analiza i kompjuterski strukturni dizajn nam otkrivaju da su oblici i procesi sa kojima se srecemo u prirodi – nacin na koji rastu biljke, nacin na koji se planine obrusavaju ili teku reke, nacin na koji pahuljice ili ostrva dobijaju svoj oblik, nacin na koji se svetlo igra po povrsinama, nacin na koji se mleko uvija i kovitla u kafi dok je mesate, nacin na koji se smeh proteze kroz gomilu ljudi – sve te stvari u njihovoj naizgled magicnoj kompleksnosti mogu biti opisane interakcijom matematickih procesa, koji su, ako nista drugo, jos magicniji u svojoj jednostavnosti.

Znamo medjutim da je um sposoban da razumeva te stvari u svoj svojoj kompleksnostiiI svoj svojoj jednostavnosti. Ljudi koji ovo nazivaju instinktom tom fenomenu tako tek daju ime, nista ne objasnivsi. Mislim da je ono najblize sto ljudska bica mogu prici izrazavanju naseg razumevanja tih prirodnih kompleksnosti muzika. To je najapstraktnija od svih umetnosti – nema drugi znacaj ni svrhu osim da bude ono sto jeste. Svaki pojedini aspekt muzickog dela moze biti izrazen brojevima.

Sto su suptilinije i kompleksnije te veze, i sto su vise udaljene od domasaja svesnog uma, to vise instiktivni deo vaseg uma – pod cim podrazumevam onaj deo vaseg uma koji moze da radi diferencijalne jednacine tako zapanjujuce brzo da ce postaviti vasu ruku na pravo mesto da uhvati loptu u letu – to vise vas mozak u njima uziva.

Stvari kojima se nase emocije mogu dotaci – oblik cveta ili grcka urna, nacin na koji raste beba, nacin na koji vam vetar miluje lice, nacin na koji se pomeraju oblaci, njihovi oblici, nacin na koji svetlo plese na void ili narcisi podrhtavaju na vetru, nacin na koji osoba koju volite pomera glavu, nacin na koji joj kosa prati taj pokret, krivina koju opise smiraj poslednjeg akorda nekog muzickog dela – sve te stvari mogu se opisati kompleksnim tokom brojeva. To nije svodjenje, u tome lezi sva lepota.

Dosao si na pravo mesto sa svojim interesantnim problemom, jer u mom recniku ne postoji rec nemoguce.

Ja verovatno imam logicniji i bukvalniji um od ostalih ljudi, zato i mogu da pisem kompjuterski softver.

Zar ne razumete da moramo da budemo detinjasti da bi razumeli? Samo dete vidi stvari sa savrsenom jasnocom, zato sto jos uvek nije razvilo sve one filtere koji onemogucavaju da vidimo stvari koje ne ocekujemo?

Samo retki umovi mogu sasvim nepostojecu stvar uciniti i slepcu ociglednom.

Ne samo sto kontinuum lici na ljudsko telo, ono takodje veoma lici na komad veoma lose zalepljenih tapeta. Na jednom mestu gurnes komadic vazduha, on se pojavi na drugom. Jedina stvar koja bude stvarno povredjena kada pokusas da promenis vreme si ti sam.

Slusanje muzike zivota.

Vladislav Bajac - Knjiga o bambusu

"Uzeo sam ga iz starog kineskog recnika "Er Ja", u kojem oznacava bambus. Posto bambus predstavlja Budu, pomislio sam da je mozda to bio moj prvobitni izgled."
"Znas li onda koja su druga dva znaka Prijateljskog Trojstva?"
"Sljiva koja predstavlja Konfucija i bor koji predstavlja Lao Cea. Sva tri zajedno oznacavaju srecu."

"Treba da znas i ostalo. Nazivaju se i "Zimski prijatelji" i predstavljaju otpor naspram tegoba, nevolja i patnji.
Sljiva je toliko hrabra da cveta jos dok je zemlja prekrivena snegom, bor uspeva na neplodnom zemljistu i prkosi strmim liticama.

A bambus?"
"Bambus je zelen preko cele godine. Koliko sam ga samo puta gledao kako se povija pod tezinom snega i kako se hitro opet uspravlja kad sneg okopni."
Kada sam ovo izgovorio, bio sam siguran da su to reci mog uhode kojeg nisam poznavao.
Rosi me je cuteci posmatrao, a onda kao da se odlucio da mi kaze nesto vazno.

"Treba da znas da glatka povrsina medju njegovim clancima predstavlja vrlinu sa velikom razdaljinom izmedju gresaka, a to su cvorovi, dok unutrasnja supljina nagovestava cednost. Eto, ovo sam hteo da ti kazem: vec mozes da se ponasas u saglasju sa svojim imenom."

Ove reci su znacile mnogo. Bio je to znak da su preda mnom nove, zasluzene i dosegnute tegobe.

"Polako dolazi vreme tvojih prvih ozbiljnih iskusenja. Ako na zimu savladas napore Rohacu dai sesina, bicces spreman i za svoje prvo hodocasce. O njemu mozes unapred da razmisljas jer ocekujem da mi o svojim planovima, kada ih stvoris, kazes ono sto ih bude cinilo."

Posto me je rosi otpustio, ostao sam neko vreme na tremu pred njegovim vratima, zatecen tako rano dobijenom dozvolom za prvo hodocasce. Niko od prisutne brace nije, posle tako malo vremena provedenog u manastiru, imao mogucnost da se upusti na tako vazan samostalan put, bez uciteljevog budnog oka. Ili je u meni postovao nesto sto drugi nisu posedovali ili me je iz samo njemu znanih razloga iskusavao vise ili cesce no druge.

Dario Dzamonja - Losa prica

Pišem jednu lošu priču, lošu da lošija ne može biti. Zašto je loša i, na kraju konca, zašto je pišem kad već znam da će biti loša?!

Pokušaću to objasniti sve nestrpljivijem čitaocu (ili, što je još važnije, kupcu) ovih novina. Loša će biti zato što sam se svetom šutnjom obavezao da neću otkriti ime jednog (glavnog) aktera ove priče, jer on već odavno spava s muzama (gdje mu je i mjesto), da neću otkriti izvor do kojeg sam sasvim slučajno došao, da neću (u sebi svojstvenom, već ogavnom maniru) iskoristiti svoju "faktografiju" u svrhu veće ubjedljivosti, da će me, ipak, više obavezati dostojanstvena šutnja...

Najvažniji razlog jeste to što se od genijalne pjesme ne može napraviti čak ni prosječna priča.

Ali, neka ova loša priča najzad krene - od svog kraja prema početku.

Sjedili smo u bašti SDP-a. Taj dan su prvi put ove godine iznijeli stolove vani. Šaroliko društvo se skupilo: Jana, Marko, Avdo, Miki, Nijaz, Seno, Neno... Ne, nismo ništa slavili nego nas je jednostavno "krenulo" tog dana. Nijaz je pričao kako sam se u ratu učlanio u SDP i dobio člansku kartu s brojem 51, a on mi rekao:

"E, baš si ti sretan, Daco."

"Što sam, bolan, sretan?"

"Pa, zato što prvih pedeset komada strijeljaju bez suđenja."

Neno me je pitao da mu napišem scenario za film: prijatelji smo od djetinjstva, a još ništa zajednički nismo napravili... "Hoću, kako da neću. Samo kad bih ja to znao", odgovorio sam.

Marko nam priča kako je ušao s jednim piscem u "foto-optik". Ovaj je tražio "naočale za pisanje". Prodavač ga je začuđeno pogledao:

"Gospodine, imamo samo naočale za čitanje, a prvi put čujem naočale za pisanje."

"E, jebiga. Čitati znam, ali da mi je još naučiti pisati."

Miki je (a šta bi drugo?) recitovao:

D li sam svuda gde su mi tragovi,
kozna s cim sam se spajao,

a nisma ga ni taknuo?

Ti stihovi mi se učiniše čudno poznatim, ali pojma nemam gdje sam ih prvi put čuo, a kad je nastavio:

Mozda sam boravio i u svom zivotu

Mozda postoje izvesni znaci

Ali kao da je neko stran

Tad kao da sam propao u neki vremenski bunar i našao se opet na Internom odjeljenju ondašnje Vojne bolnice; prikačene mi flaše za infuziju, Goca mi drži jednu ruku, a neko koga ne prepoznajem, tihim, umirujućim glasom govori:

Ali ipak uz mene se moze, mada je neobicno.

Sa mnom je opasno ici, ja se nikada ne umaram.

Zamolio sam Mikija da mi napiše tekst te pjesme, jer ja sam više vizuelni tip, a i pomalo nagluh, pa, uprkos Mikijevom gromoglasnom glasu, jedva čujem nastavak:

Valjda sam jedini svedok koji sumnja u sebe
Sve cesce mi se cini
Da nisam kakav oblak
vec da slobodno jedrim

kroz sopstveno pijanstvo -
prepusten suncevom vetru
odlivam se i dolivam.

Da ne znam da nikad u životu nisam pisao pjesme (i to pogotovo na ekavskom), glavu bih na panj stavio da sam to ja napisao: kao sad da se sjećam da sam Sabini upravo rekao, zamolio je da sa mnom ostane samo četrdeset osam sati:

Ali ipak uz mene se moze mada je neobicno
Sa mnom je opasno hteti, ja nikada ne odustajem.

I ne samo da me ti stihovi sunovraćaju u prošlost, nego me vraćaju nazad u surovu stvarnost:

Neiskvareni iskustvom, poseban slucaj samoce.
Ponekad izmislim sadasnjost
Da ima gde da prenocim.
I suvise sam video, da bih smeo da tvrdim
Mnogo toga sam saznao, da bih imao ijedan dokaz.

S jezom čitam nastavak, jer znam da me je neko, nekad zahvatio iglom i stavio pod leću mikroskopa, opisao sav moj život, i onaj koji sam živio i onaj koji mi nije preostao, jer me je Sabina, nakon četiri godine, ostavila kao prebijeno pseto i znam kako sam se osjećao:

Ali ipak uz mene se moze, mada je neobicno.
Sa mnom je opasno voleti, ja nikad ne zaboravljam.

Već mi se plače, već mi je muka od tog nepoznatog koji secira moj život na najsitnije komadiće i ne znam šta hoće od mene i ne znam kojoj to svrsi služi:

Pokusavam da shvatim ucenja koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera, spremna u mene da veruje.
Tesko je biti okovan u moju vrstu slobode.
lako mi je s nemirom, ne mogu da umirim mir.

Teški, crni oblak se nadvio nad gradom i prijeti da će nam razjebati ovo sijelo. Nisam se prevario - kiša počinje da pljušti i mi silazimo u podrum... Odlažem taj trenutak kada ću morati da pročitam posljednju strofu ove pjesme koja je mene uzela za objekat, za inspiraciju, a znam da se i ona, kao i sve drugo, mora završiti:

Ali ipak uz mene se moze, mada je neobicno
sa mnom je cudno cak i umreti...
...sad se pitam da li je jedna od tih munja što paraju nebo namijenjena meni, i izazivam je: udri kurvo, više mi ne možeš nauditi!, ali uskoro sve utihne, sunce ponovo sija, mi se vraćamo u baštu, nastavljamo se keseriti, ja pitam Nijaza: "Znaju li tvoji kući da ti pišeš?"

Nailazi Nermina i sklanja mi sijed čuperak s čela, a ja, krišom od samog sebe, virkam i gledam saldo mog života, kraj ove pjesme...

S neizrecivim olakšanjem čitam, nesvjesno naglas:

Jer ja se ne zavrsavam.

Slijedi potpis autora čije ime (obećao sam na početku) neću otkriti i ja kažem konobaru: "Menso, daj nam rundu", a u sebi ponavljam: "Hvala ti, hvala ti, Miko - sve do sada si bio u pravu. Izvini što te nisam prepoznao onog dana kad sam ležao u bolnici, volio bih da si sad s nama da trgneš jednu..."

(Autor pjesme, kojeg Dario Dzamonja ne pominje na pocetku ove price je Mika Antic. A ovu genijalnu pjesmu ostavicu u "Poeziji")

Izmedju nade i beznadja - Danilo Kis

Homo poeticus

Kada bih hteo da sažmem na najkraćem mogućnom prostoru ono saznanje koje sam stekao iskustvom, ličnim kao i civilizacijskim, dakle lektirom, saznanje koje čini kvintesenciju moga pisanja, onda bi se to moglo svesti na sledeće: u osnovi ljudskog iskustva leže dve u suštini kontradiktorne pozicije (i tu se pozivam na Kestlera, jednog od mojih učitelja): pozicija "jogija" i pozicija "komesara".

Pozicija "jogija" jeste metafizički i ontološki status, obuzetost poslednjim pitanjima (života i smrti), a ona druga jeste pozicija društvenog bića, čoveka koji metafiziku svodi na sociologiju, nalazeći u društvenom statusu totalitet bića. Dve borbe, dakle, dva načina gledanja na stvari, na egzistenciju. Ako se osvrnem sada na svoje sopstveno "delo" (reč koju stavljam pod navodnike, sledeći Borhesov primer), onda vidim da se te dve pozicije dijalektički prepliću u tih mojih sedam-osam knjiga, i to još od one prve, u kojoj su se pojavila godine 1962, u jednom tomu, dva moja kratka romana.

Prvi se zvao Mansarda a drugi Psalam 44. Prvi je imao podnaslov "satirična poema" i bio je nekom vrstom mladalačkog portativnog inventara metafizičkih razmišljanja i sanjarija, dok je drugi bio nekom vrstom dokumentarne proze sa temom iz Aušvica. Ta se linija naizgled protivurečnih no u suštini komplementarnih pristupa svetu i pojavama nastavila u mojim knjigama sve do dana današnjeg i te se dve osnovne linije mogu pratiti ne samo iz knjige u knjigu nego, najčešće, i u okviru jedne te iste knjige. "Jogi" i "komesar" uzajamno se razdiru.

Gledano dakle iz aspekta tog ambiguiteta, ja pokušavam u svojim knjigama autobiografskog žanra da postavljam pitanja o smislu života, odakle sam? ko sam? kuda idem?, uzimajući najčešće samog Pripovedača kao specimen ljudske vrste (jer tu je sasvim nevažno koji je čovek u pitanju, pred osnovnim pitanjima svi smo isti). To su knjige tipa Bašta, pepeo ili Peščanik.

Na drugoj liniji, sa predominantnom pozicijom "komesara", napisana je Grobnica za Borisa Davidoviča i već pomenuti Psalam 44. Svi moji tekstovi, dakle, kao što rekoh, svedoče o toj dvojnosti, o tom razdiranju, o tom menjanju ugla gledanja. A šta bi literatura i mogla biti drugo do to: krik i pitanje, uvek novo i uvek bez odgovora, čoveka zagledanog u paskalovske užasavajuće prostore a, s druge strane, sagledavanje svoje sopstvene epohe i svog vremena iz neke mogućne istorijske perspektive, hoću da kažem iz nekog mogućnog socijalnog i sociološkog aspekta, kako bi se kroz pisanje i samim aktom pisanja čovek pokušao razabrati u klanici istorije, koja nije nikakva "učiteljica života", nego krik i bes i mrmljanje jednog idiota.

I, naravno, pisanje i nije ništa drugo do pokušaj, uvek uzaludan i beznadan, da se svi ovi golemi problemi dodirnu, da se na trenutak osmisle sredstvima književnim, da se tom sveopštem haosu istorije i ljudskog postojanja da, trenutno, neki smisao i ostvari neka nada. Jer književnost jeste oblik nade, književnost zatrpava, ponore koje je sama stvorila, kako to govoraše Marsel Rejmon.

No književnost jeste i to: strasno opredeljenje i borba "komesara" za socijalnu pravdu, za osmišljavanje istorije i njenih tokova. Naravno, pisac zna, mora znati, da sve što čini i na tom planu jedva da je efikasnije od njegove "borbe sa smrću", da se tako izrazim, no on ipak ulazi u tu unapred izgubljenu bitku, jer se on kladi jednako na večnost kao i na sadašnjost, mada zna da je svaka opklada unapred izgubljena. Tako on živi i piše između nade i beznađa...

Dozvolite mi još samo jednu primedbu. Što se tiče pisca danas i ovde, hic et nunc, hoću reći u današnjem našem svetu, on će biti suđen, verujem da će biti suđen – i čini mi se da je taj strašni sud istorije i pravde već počeo da zaseda – u prvom redu u zavisnosti od njegovog stava, od njegovih pozicija prema dvama krucijalnim fenomenima ovoga veka (ukoliko to nije jedan te isti fenomen): prema logorima istrebljenja, onim hitlerovskim i onim staljinskim.

Svaki pokušaj, makar i najzaobilazniji, makar i u zametku, bilo kakvog ideološkog opravdanja tog fenomena – logora – u ime takozvane "istorijske nužnosti", "klasne borbe", "rasne čistote", "novog čoveka" i slično, diskreditovaće svako delo, svakog pisca, jednom zauvek i nemilosrdno. Usuđujem se reći: da će u skoroj budućnosti, ako sve ne ode dođavola, odgovornost pisca biti odmeravana u prvom redu u odnosu na njegov stav prema stvarnosti logora. Jednih i drugih, podjednako.

Kako je ovaj tekst napisan pro domo mea, to se usuđujem da izrazim i svoju nadu i uverenje da knjige koje je velikodušno nagradio ovaj žiri, ne dozvoljavaju čitaocu da, u odnosu na logore, Aušvic i Kolimu podjednako, podmiri svoju savest nekom lagodnom teorijom "istorijske nužnosti" i "svetle budućnosti" kojima se pravdaju masakri istorije. A da, istovremeno, te knjige nisu doprinele mržnji, ni klasnoj, ni rasnoj. I to je sve. Možda nedovoljno za jednu savest i za jedno "delo". Ali ja sam želeo da opravdam ovu nagradu pred svojom vlastitom savešću i da u svoju pesimističku koncepciju literature unesem zračak optimizma. Literatura, ipak, nečemu služi. Ljudskoj savesti.

(1980)

Dario Dzamonja - Stranac

Ponekad… tako uhvatim svoj ispitivački pogled u ogledalu: vidim, ne samo jednog nego potpuno nepoznatog čovjeka, već, uz to, i krajnje nesimpatičnog, kako zuri u mene.

Pokušavam da u tim crtama lica pronađem nešto svoje, pokušavam da prepoznam neki lični pečat, nešto po čemu bih morao znati da sam to baš ja, a ne neko drugi... ali, uzalud.

Ja se onda osmijehnem... stranac u ogledalu mi uzvraća osmijeh, ali, jasno vidim, da to nije moj osmijeh, vidim samo da su se njegove usne razvukle, mišići njegovog lica oponašaju moje, a oči su ostale tuđe.

Ili: namigujem tom liku u ogledalu, namigujem mu povjerljivo, kao što to i inače rade ljudi koji dijele neku zajedničku tajnu. On mi uzvraća mig, ali pri tome mu se na licu ne vidi ništa, nikakav znak da je i on upućen u ono što ja znam, usne i dalje stoje čvrsto stisnute u jednu tanku crtu otpora i neshvatanja, i ja uvidjam da je moj trud uzaludan, da se obraćam krivom čovjeku.

Dalje, pokušam da se osmijehnem i da mu namignem u isti čas, ali tada obično neko uđe u sobu, lift ili u, klozet u kafanu, i ja brzo odvraćam pogled od ogledala i počinjem da se pipam po džepovima kao da trazim sitniš ili kao da provjeravam jesam li ponio ličnu kartu sa sobom, ili vadim kutiju cigareta iz džepa...

Sjećam se dana kada sam se vratio sa sahrane svoga oca i stao pred ogledalo. U duši mi je vladala pometnja, neka tanka, čelična sonda bola bila mi je provučena kroz grkljan i grebala me pri svakom udisanju i izdisanju, u svakom mišiću tijela osjećao sam neke zapretene, besmislene pokrete, koji su htjeli van, a ja sam ih sprečavao.

Stajao sam pred ovalnim ogledalom u sobi i iz njega me je gledalo blijedo lice uokvireno dugom smeđom kosom, lice koje ničim nije odražavalo moje stanje, koje nije imalo nikakve veze s onim sto se meni dešavalo, lice bešćutno nezainteresovano...

Jedva sam nakupio pljuvačku u suhim ustima i pljunuo tog stranca naspram mene i tek tad je on reagovao, iznenadio se, ustuknuo, pogledao me s gađenjem i s mržnjom, sa željom da mi vrati istom mjerom, da me udari...

U zbirci pripovjedaka Milorada Pavića “Ruski hrt”, ima priča o jednoj djevojci, komunističkoj aktivistkinji, koja je uhapšena i odvedena u logor na Banjici i koja policiji nije ništa htjela da oda, nijedan podatak o svojoj organizaciji, nijedan podatak o sebi, pa čak ni ime...

Kada su je vodili na strijeljanje, upitali su je da li hoće da umre bezimena ili da ipak bude sahranjena pod svojim imenom, a ona je tada, kao svoje ime, rekla ilegalna imena jedne druge djevojke i mladića iz svoje grupe...
U spiskove strijeljanih uvedeno je to ime, a krvnici su obustavili potragu za onim mladićem i djevojkom...

Često se pitam, u predahu između dva sna ili u trenutku dok čekam zeleno svjetlo na semaforu i imam osjećaj da sam taj isti trenutak već nekad preživio, ko je bio taj čovjek koji je umro umjesto mene, koji je u trenutku umiranja uzeo moje ime i na taj način me zaštitio, omogućio mi da bezbjedno i mirno živim i radim?

Je li se pokajao zbog toga? I je li to onaj stranac, koji me, nekad bešćutno, a nekad s mržnjom, gledao iz ogledala?

Htio bih da mu kažem da krivica nije do mene, da nema pravo da se ljuti, jer, ovaj život koji vodim, stvar je njegovog izbora i odluke.

Laku noc, Ti Mala Breskvo... - Dj. Balasevic

Preslusao sam «sekretaricu», tri zadnje poruke bile su bez reci, no, neke glasove i ne moram cuti da bi ih prepoznao...
Laku noc, Ti Mala Breskvo, kako si samo mogla da pomislis da te necu otkriti po nacinu na koji zadrzavas dah?
Mirno spavaj, moja mila, sanjaj da si perce na krilu galeba skitnice kog praskozorje zatice nadomak obala Biseva.
Ja sam inace sasvim OK, ako si to htela da saznas?

M.Oklop - CA.Blues

One noći smo bili, rekao sam mu, ispred neke kuće na Florin bulevaru... Lynn je želela da hoda bosa, skinula je cipele i stavila ih u tašnu. Šetali smo tako ispred te kuće... Onda je ulicom prošla neka dečurlija sa maskama na licu. Vraćali su se sa nekog karnevala. Jedan od njih je prišao Lynn i upitao je:
- Zbog čega vi hodate bosi?
Zaustavili su se i napravili krug oko nas. Svi zajedno su imali godina koliko i mi.
- Tako se brže hoda, odgovorila im je.
- Stvarno?, rekli su svi u glas.
- Da, rekla je Lynn, skineš cipele samo onda kad odlučiš kuda želiš da ideš. Kuda vi želite da idete?
- U Diznilend, rekli su
- Skinite onda cipele, rekla je Lynn. Bićete tamo za pet minuta.
Klinci su stvarno poskidali cipele i pojurili ka Diznilendu.
- Pogledaj ih, rekla mi je, žure da stignu svoj san.

Anti San bombone

Potrebno je: 450g šećera, 75g meda, pola čaše vode

Da li su snovi kažnjivi? Na ovom svetu nisu, jer ne mogu da se
dokažu, ne postoje svedoci, a ne mogu ni da se biraju. Da mogu, verovatno bi bili, jer bi ljudi, kakvi su, sanjali svašta i svakog i to bi onda bila zloupotreba snova, a ima nas raznih.

Recimo, sviđa vam se neko, al’ se vi ne sviđate njemu. Šta ćemo?
Da patimo? Nikako! Sanjajmo! Ako svaku noć provedemo sa njim, to je
to! To je cilj i jave uostalom, al’ se na javi i on pita. U snovima se ne
pita, pojma nema, i, što je naročito važno, ničeg se ne seća. Tako bi ste
mogli da budete oženjeni najlepšom glumicom, a da vas to ništa ne
košta. Putovati gde god poželite, a da vas ni to ništa ne košta. A to je nedopustivo, pretpostavljam, zbog bračnog ugovora, viza i plaćanja poreza. Svet, jednostavno, nije tako zamišljen. Svet je zamišljen da se
glumice razvode, vize traže i čekaju, porezi obračunavaju i sve se plaća. To su, takozvani ‘’potrošački snovi’’ i potražnja za njima lagano opada kako se svet budi.

Postoje, takođe, i porodični snovi, u kojima, posle one prve, najuže porodice, počinjete da sanjate pretke i oni vam mogu doneti iznenađujuća saznanja koja na javi nema ko da vam kaže, pošto odmah iza babe i dede počinje praistorija.

Ali, da se mi vratimo receptu za Anti-san bombone i, najpre, utvrdimo čemu one služe, a potom i kako se prave. Dođe, tako, dan kada neko koga viđate svakodnevno, toliko često, da ga prosto ne primećujete, najednom počne značajno da vas posmatra, zaverenički vam se smeši, pa vas razume, pa vam pomaže...

Šta mu je odjednom? Nije mu ništa! Sanjao vas je, pa se ne snalazi budan, ne može da vas prepozna na javi, drugačiji ste mu u snu bili.
Devojčice su, naročito, poznate po tome, da se, ni krive ni dužne, noćima smucaju po glavama dečaka, donoseći im doživljaje, od kojih je ovima java ništa i ne mili im se. Šta jedna pristojna i lepo vaspitana devojčica u toj situaciji da radi? Da ispunjava snove ili da kvari drugarstvo? Ni jedno, ni drugo! Dovoljno je, da tom dečaku, kad uoči bračni pogled, kao onako, ponudi Anti-san bombonu i stvar je rešena.

A ona se pravi ovako:
Polazi se od kupatila, tamo vam je, najčešće, ogledalo, a i inače je ta mala prostorija već napunjena vašom istinitom energijom, pa vam neće biti teško da se raščerupate, ozlovoljite, docrtate podočnjake i nađete najružniju, najprljaviju, najgadniju misao o sebi. Sad, tu misao odnesete do kuhinje i šapnete je u pola čaše hladne vode koju, potom, sipate u šerpu u kojoj se već nalazi 450g šećera i 75g meda. Sve to stavite na jaču vatru i počnete da kuvate, povremeno skidajući penu koja će se pojavljivati.

Ostatak recepta cete pronaci u knjizi Kuvar za odrastanje autora Dragana Babica.