Nečiji život je kao isušeni bunar
u kojeg ljudi bacaju kamen,
da bi čuli eho udarca.
Drugima je bunar
koji se preliva.
I za još hiljadu godina
čovek će uvek uzdisati:
"Eh, da mi je..."
moja ponocna dugo
sta ce jos biti sa nama
nudis raskos svih boja
kada sve vec osvoji tama
[/URL]
Varadinska duga
"A u vodi sa Isom i Bisom, nećete verovati plivaju i kornjačice." - pomenu naš gazda u svom putopisu Novi Sad - najlepši grad
Ne bih da vas uskratim i za njihov trud da nam se prikažu u najelegantnijim plivačkim zamasima. Važno je to umeće - umeti plivati, tako... mislim u društvu i znanih i neznanih. Tajna izgleda nije baš toliko tajna, koliko je nepoznanica za širu javnost.
Naime, oklop kornjače je jedinstven samo za njihov svet, sastoji iz dva dela: onaj koji vi vidite okom to je ledjni deo (karapaks) i onaj koji možda slutite da bi morao biti, shodno logici, da čim je vidljivo to nešto spolja, da mora biti neka veza sa onim iznutra ("gde ima vatre ima i dima") - e, to je trbušni deo (plastron).
Ključ leži u tome što su medjusobno spojeni svojevrsnim "mostom", tako je valjda sa mnogim drugim prirodnim stvarima - nije sve kako se čini na prvi pogled ;)
Što se tiče kretanja i tu su dosegle možda ideal, kojem teže možda mnogi od nas, one imaju jedinstven način kretanja koji im je omogućio da dosta velikom brzinom prevale veliku udaljenost uz optimum utrošene energije. Ne piju Amstel to vam garantujem, ali vole dobru hranu, namirišu nepogrešivo ono što je jestivo, i u mraku, jer je njihov "njuh" smešten u grlu, zato i "gutaju gnedle" dok vi mislite da one rade nešto sasvim treće ili peto.
A u mraku, e tu su nedostižne, nema im ravnih. Imaju receptore, moćne, uh! Vide boje bolje od ljudi, a uz to oči im "šaraju" pa imaju i prostorni i panoramski vid. Ništa im ne može promaći. Verujte mi, jer iako nemaju onako vanjsko uho kakvo je uobičajeno, oni su darovani - ne čuju ni približno tako dobro kao ljudi, umesto toga, osete duboke vibracije u svojoj okolini.
I ne pričaju, neme su, ćutke žive izuzev kada se pare, ženke su glasnije od mužjaka, a glas nalikuje onome koji mi karakterišemo kao stenjanje.
A Bisa, labudica hm... pa šta joj zameriti što srce jede (tako mi ovdašnji zovemo mekotu hleba onu ispod oklopa tj. korice ;), srce se ne odbija, ju naopako odužih ja divan, eo slike stizu ;)
P.S. Isa švrlja okolo kao šatro gleda u pod, mislim dno jezerceta, a oči samo šaraju duž ogradice, valjda žedan, al' bira hoće Amstel ;)
Jedan stariji rascupani covek sedeo je u autobusu drzeci u ruci buket svezeg cveca. Na sedistu sa druge strane sedela je devojka koja je svaki cas bacala pogled na to cvece. Priblizavala se stanica na kojoj je covek trebao da sidje. On je sasvim spontano spustio cvece devojci u krilo.
"Primetio sam da volite cvece," – objasnio joj je, - "a mislim da bi se moja zena radovala da ga dobijete. Reci cu joj sa sam vam ga dao." Devojka je primila buket, a zatim je posmatrala postarijeg coveka kako izlazi iz autobusa i prolazi kroz kapiju malog groblja.
Pokret ruke, korak od istine, trag grafita na dlanu, slana kap u uglu nekog oka i neostvaren san na ivici stvarnosti u bicu sto zivi na stranicama knjiga. Trce slova, trce preko papira, pade slana kap na vlaznu zemlju, pade jos jedna zelja, ode u smrt necija izneverena iluzija. Cujete li? Umro je jos jedan san!
Prekrasno! Ali, neka malo dani se pritaje, svako umiranje je definitivno, a smisao te riječi boli.
Jutrom, me docekalo na stazi jedno plisano srce,
Nije bas meni ostavljeno,
ali ja verujem u onu:
"Nije kom’ je namenjeno, vec kome je sudjeno"
Neko ga je ostavio,
Ceka… pise lepo: "Cekam poljubac!."
Pitao me prijatelj, sta mislim da li je odustao,
taj neko, ko ceka susret najveci na svetu.
Ne znam.
Sve sto znam je:
da sve nastaje ili nestaje nakon poljupca.
Jednim rezom
jedno srce
lišeno je
malog srca.
Septembar 13, 2000.
ee mene nije bilo dugo... pa svratila malo... evo chime sam se ja bavila dok me nije bilo. : )
ovo mi je jedino gde nema mene :D
U povečerje dana još nezrele jeseni dušu znaju ophrvati rojevi slutnji, raznolikih misli i silnih nepoznatih osjećanja ljudskom umu neobjašnjivih. Možda je sva nesreća ljudskog roda u tome što grčevito traži objašnjenja, svugdje i uvijek, kad to priliči i kad ne priliči... po cijenu da objašnjenja nema, ili se iz njega izleglo još više teške nevolje u čijem je korijenu davno zapisana huda neminovnost ovoga svijeta.
Sunce izađe i zađe, osmijeh donese jutrom, a s večeri ostavlja nadu... Svima podjednako... Ono što ostaje između jutra i večeri, večeri i jutra - na nama je da ispunimo. Bojim se da jutrom prečesto bauljamo svojim životima pa taj Sunčev osmijeh zgazimo, onako, kao nenamjerno, a ipak do neke granice svjesno... Bojim se da s večeri ovu Sunčevu nadu olako predamo noći; i tako odbačena pane pticama na krila, te je one odnesu u nepovrat... Opravdanja za svoju aljkavost nemamo mada smo u stanju do iznemoglosti argumentovano braniti svoje izbore. Da, braniti ih prema vani, ali ne i odbraniti ih pred samim sobom.
U međuvremenu i međuprostoru pokušavamo, tražimo, gubimo, padamo... u ubijeđenju da cijeli svijet ima nešto baš protiv nas... Puno toga smo u stanju podvesti pod 'nužno zlo'. A je li baš tako? Nije li to ponekad više bijeg od odgovornosti?! Hvatanje za slamku?! Ok. Pravo na izbor, reći ćemo svi uglas i nastaviti po starom. Međutim, stvari treba nazvati pravim imenom, biti toliko jak pa odijeliti usud od izbora.
Postoji sigurno nešto što prati svakog čovjeka, što mu je davno urezano u liniju života. Postoje dijelovi puta koji će nam biti nepoznati, strani i neželjeni koliko god bili naši. No... Umjetnost je uvijek kreacija i uvijek je jasno definisana. Umjetnost življenja je onda slikanje našom sopstvenom rukom kistom inspirativnog djelovanja u okviru koji je pred nama.
Za promjenu, kako bi bilo da načinimo samo jedan korak i kažemo sebi: ustani, pogledaj kroz prozor. Pogledaj širom otvorenih očiju i otvorenog srca. Gledaj i uči. Vidi i osjeti Osmijeh i Nadu odjednom! Jer - u svakoj neminovnosti ima ponešto od snage i ljepote izlaska i zalaska Sunca.
Nisam povio bijele plahte straha, nisam okupao sjenku u valovlju,
nisam natočio bunar, progovorio je Angelus opijen svjetiljkom i mirisom duhana.
Nad ljušturom pećine put otvara svoju skadrenost.
U morskoj sjenci galeb mjeri veličinu valova.
Ruke u zamahu, duh nadolazi izvorima, ipak,
mjerili smo strah - progovara Angelus, dostojno.
U meni nada izrasta.
(Zdravko Kordić)