Najlepsa fotografija - ovo su slike koje smo mi slikali. Nece biti glasanja, necemo takmicenje, stvar je nase licne procene sta moze u ovu galeriju.
Ovo su fotografije koje smo mi slikali i smatramo da su lepe i da treba da ih pokažemo, da se pohvalimo.
Nećemo ovde stavljati slike kojima pokazujemo koliko mozemo u Fotošopu da ih doradimo. Sasvim je u redu da ih u nekom programu sredimo, ali poželjno je da na njima dominira ono što je postignuto objektivom, a ne dodatno ubačeno nekim bitmap editorom.
Snapshotovi (snimci ekrana) naravno, ne dolaze u obzir.
Ali, ako ste neku sliku postavili negde, naprimer na flickr, ili na fotozine ili negde drugde, u redu je, ne smeta ako nam je pokazete i ovde.
Ako baš baš baš želite da neku vašu sliku stavite ovde, bitno je da se malo samo potrudite. Da snimite nešto lepo i da ga malo sredite i da bude u dimenzijama koje ovde dolaze u obzir - 520 piksela maksimalna širina.
Dolazi u obzir sve što ima neki kvalitet ili neku težinu ili neki osnov za postavljanje. Lepo, smešno, čudno, retko ili nesvakidašnje, uvrnuto i tako dalje.
Ako onaj ko postavlja misli da treba da postavi sliku, to je sasvim dovoljan razlog za njeno stavljanje. A ako onaj ko uredjuje misli da to treba da se skine, to je sasvim dovoljan razlog za njeno skidanje.
Naravno, treba imati obzira. Poželjno je da po veličini i po količini slika budemo umereni. I, mada nije obavezno, ali poželjno bi bilo, naravno, da budemo toliko rečiti da auditorijum udostojimo sa par reči, par rečenica koje prate sliku ili slike.
E ne mogu sad da pisem neki propratni tekst uz ove slike, jer sam posle ovog uvoda gore baldiso. Ovo na ovim slikama je Božić 2008 u mom kraju.
Kako je dobro vidjeti te opet,
staviti ruke na tvoja ramena,
kao nekad poljubi me njezno,
za ona dobra, dobra,
dobra stara vremena.
Stvarno sam htio, vidjeti te opet
sa istim smijehom, na usnama tvojim
pricaj o kisi, o bilo cemu
ne pricaj o sebi, jos toga se bojim
Neka sam proklet ako i danas
postoji nacin, da objasnim sebe
ne zelim nikog, i sve mi se cini
da citav sam zivot volio tebe.
Bilo je osam, na trgu cvijeca
ja sam te cekao na kraju price
kada si rekla, mi necemo vise
odmahnuh rukom, ma sto me se tice
Al' ne bi' ni Bogu priznao tada
sve je moje u vodu palo
sad mirno kazem, lagati necu
onoga dana i vrijeme je stalo
Tragovi ljudskih stopa baš kao tragovi naših života, ostavljeni kao pečat i kao vječiti znak divljenja ljepoti koju nam samo priroda može tako nesebično podariti.
Sjedim u snijegu dubokom skoro pola metra; nikad u životu nisam vidjela tako čistu bjelinu čiji srebrni odsjaj urezuje u sjećanje priče koje sobom nosi... a bilo ih je mnogo. Te su me srebrne iskrice ispunjavale neopisivim osjećajem slobode...
Svaka je stopa jedan život, meni neznan, a u ovom trenu tako blizak i drag. Sutra će možda nekom i moj trag isto tako biti neznan a drag... Čudni su putevi Gospodnji, znam... ostavljamo tragove i onda kad nismo ni svjesni hoće li iko ikada u njih stati...
Ne znam zašto, sjedeći tako sjetih se stihova meni omiljene pjesme Mike Antića: 'Da li sam svuda gde su mi tragovi, ko zna s čim sam se spajao, a nisam ni takao?… Teško je biti okovan u moju vrstu slobode, lako mi je s nemirom, ne mogu da umirim mir.’
ovde u blizini Markovog manastira nalazi se ova po meni neobicna lepota koja je dusu dala za odmor i ludorije koje smo izvodili kad smo bili deca, jeli pecurke na zaru, ovde smo odrastali, i jos ce generacija odrasti na ovom mestu, to je mesto gde se mozes skloniti od letnjih vrucina.
Ovo se ne vazi. Ulazem kviska. Nemam komentara, nemam neku "suvislu" izjavu koju navodno nekad ocekuju od mene, al ja sam ovde glavni i bas me briga.
Ima lepote, jeste lepa fotka iako sam ja tu na njoj.
Ako ne znate sta cete sa sobom, ili od sebe - napravite sajt. Ne gori do zore, ali isplati se.